Podrška

za adolescente i mlade suočene sa rakom i njihove porodice

UDRUŽENJA RODITELJA ili ZONA SUMORNA – 01

ByTata Vladimir

UDRUŽENJA RODITELJA ili ZONA SUMORNA – 01

Ime: Vladimir,

Godina:41,

Zanimanje: Otac deteta koje je bolovalo od Osteosarkoma, (Osteosarkom – Tumor Kostiju)

Vreme: 21 vek.

Mesto: Stradija (Domanovićeva)

Tema: Lični pogledi oca na bolest, ljude, doktore, psihologe,  udruženja, društvo i sve one koji se na ovaj ili onaj način vežu ili su se vezali za ovu bolest.

Definicija udruženja (vikipedija)- je dobrovoljna asocijacija osoba koje su povezane istim idejama i ciljevima. U savremenom društvu sloboda udruživanja je fundamentalno ljudsko pravo koje omogućava zadovoljenje interesa od sportskih, kulturnih, zabavnih, rekreativnih do političkih. Povezivanje različitih udruženja ostvaruje se na lokalnom, regionalnom, nacionalnom i internacionalnom planu.

Definicija Udruženja roditelja dece obolele od malignih bolesti. E ovde već tražim pomoć.

Za početak da se predstavim bliže. Ja, Vladimir Radulović  jedini roditelj koji je eliminisan (odstranjen) iz dva udruženja roditelja. Siguran sam rekorder. Iz prvog me je izbacio (trenutno pritvoreni) doktor, a iz druge jedna čudna gospođa iz Italije. (Ništa mi bez stranaca), ali o tome kasnije.

Želja da počnem pisaniju na ovu temu iznikla je iz konstantnog pritiska moje dragane (Dragane) da je već vreme da shvatim svet i društvo, društvo  u kome sa manje ili više uspeha verujemo da smo prisutni i naravno čekamo, uvek nešto . A ja da shvatim, nikako. Ubi me to verovanje u Deda Mraza,  X-mena, Betmena i poštene pronalazače. A i kako me sve manje slušaju pa i moji najmiliji onda ću pisati. Jer pisanjem istina je ne mora niko ni da te sluša a ti si svoje rekao pa čta bude.

Često se pitam da li se ova naša bolest, možda, deli na dve bolesti? Bolest kao takva, imenovana datim izvedenim latinskim imenom i bolest broj dva, sve ono što tu bolest prati, ljudi, prijatelji, neprijatelji, doktori, sredina, dušebrižnici…Jer kako napisa moja Dragana na našem sajtu, saznanjem odnosno dobijenom diagnozom vašeg deteta ceo svet se ruši i neka nova zavesa se otvara. Vaš svet više nikada neće biti isti. I nije.

Pisaću i o jednoj i o drugoj bolesti pa gde me više misli odnesu. U stvari mislim da želim da pišem o drugoj polovini bolesti, jer ta druga polovina je okrenuta više nama i možda razumljivija široj publici. Pa ako i nije meni će biti lakše dok je pišem.

U nedavni utorak preminulo je još jedno dete koje znam. Odnela ju bolest. Osećanja su mi bila pomešana. I beah na sahrani i videh i devojčicinog oca i majku kako se raspadaju pred našim očima i htedoh to da podelim sa nekim. Nisam znao kako jer nikog poznatog na sahrani nisam sreo. Poslao sam sms poruku čoveku sa kojim sam delio poznansto te divne devojčice i njene majke. Odgovor mi nije stigao. Desila se smrti a čovek je uvređen nekakvim imaginarnim ne odavanjem poštovanja prema dotičnom u prošlosti. Smrt mlade osobe, kraj, ništavilo, ali avaj, ljudi su uvređeni.

U stvari i ovo mi je bio jedan okidača za ova slovca na malom laptopu kao i želja da proverim ima li još odraslih ljudi, koji još uvek kao i ja veruju.

Moj sin nije jedini koga je uhvatila ova nesretna bolest, u samom početku svoje mladosti kao što ni ja nisam jedini roditelj čijem sinu je dijagnostikovan zloćudni izrod. Svesni te činjenice od samog početka moja Draganica i ja počesmo da tražimo ljude koji su sve to uspešno prošli jer znali smo da jedino od njih možemo primiti preko potrebne informacije. Potraga za informacijama postaju kao potraga za Svetim Gralom. Ne u smislu potrage za večnim životom i izbavljenjem već potrebe da što više saznate o neprijatelju kako bi se protiv skota što adekvatnije i spremnije borili.

E tu nastaje prvi problem. Koji, siguran sam, nije samo naš već i svih onih koji u bitku ulaze. Mnogi “nadležni” i nenadležni vašu potrebu za informacijama tumače baš onako kako uperedih u prethodnoj rečenici. „Vi tražite čaroban napitak, čarobnu pilulu.“ I tako uz svu muku počnemo da trošimo silnu energiju dokazujući da to nije tačno, bar je to bio naš slučaj, ali uzalud. U startu je udarena etiketa, pečat i dalje od toga ne ide.

Šta god uradili vi ne radite kako treba, jer vi ste „emocionalno rastrojeni, vi ste u jadu svome, vi se bedno i tužno osećate i kao takvi nikako niste u stanju da razumno donosite zaključke.“ Sve ove rečenice vam se uglavnom indirektno serviraju, a mi smo imali “sreće” da nam se to i direktno predoči i to svaki put kada se ti, nazovi, medicinski autoriteti nađu poljuljani u svojim dijagnozama. Svesni straha kod svakog od roditelja svoje autoritete grade na tom sasvim opravdanom ljudskom osećanju. Čast izuzecima. Kako bi jedan psiholog rekao “pogledajte moj magistarski rad na tu temu i biće vam jasnije”. E kada vam to kaže jedan psiholog u nameri da vas spusti i to znanjem stečenim u školi, a ne iskustvom ili osećanjem roditelja, onda mnoge stvari počnu da dobijaju čudan izgled. Ili je ipak problem u meni?

Ali odoh ja sada opet malo u stranu. Iako ću se na ovo gore ponovo vratiti. Informacije, da, informacije i potraga za njima. I želja za pronalaženjem ljudi, roditelja, staratelja koji su sve to već iskusili i od kojih i u kojima ćete tražiti utehu i spas. Ne od doktora, jer vi to niste, već od roditelja jer vi to jeste. Potraba da ih pitamo da li je sve ovo normalno što se ovako osećamo? Da li su i njih nervirale sestre i doktori ili je to naš problem? Zašto operacija? Šta je to EURAMOS? Kako da ne boli? Kako da mu nije muka? Koliko to traje? Kakav je život posle? Zašto se priča o aftama? Šta je to sintigrafija, alt, ast, trombociti, leukociti, ……….?

Million ma billion pitanja na koje je teško naći odgovore. Ali čovek ih traži jer to mu je u biti. Da nije tako verovatno bi pećine i dalje bile naš dom. Ali, ali ali, čovek koji postavlja puno pitanja polako postaje problem. U redu razumem, ali čist razum mi govori, ako smo problem onda smo problem samo doktorima i to me ne zabrinjava puno jer radi se o životu mog deteta i znam i da bi i taj doctor da je u istoj situaciji jednako postupao. I onda onako naivno kako ja već znam poverujem da su moji onda pravi saveznici ljudi koji će me razumeti, kako god da se osećam, u stvari roditelji organizovani u udruženja roditelja. Jer bože moj pa i oni su roditelji, tamo u nekom udruženju, oni znaju kao nam je, jer i oni su to prošli. Uh, kakvo razočarenje će uskoro stići. Prvo. Ima i drugo.

Nastaviće se…..

O autoru

Tata Vladimir administrator

Tata Vladimir je tata Miloša i Uroša. Predsednik je udruženja "Čika Boca".

1 Comment so far

IrinaPosted on10:11 am - avg 7, 2011

Ljudi koji imaju viziju su jako usamljeni, to im je sudbina. Malo ko je u stanju da razume i prati vizionara, zato su vizionari “leva smetala” i glavni krivci, pa je lakse bez njih 🙂 Glavu gore, “You are not alone”!

Comments are closed.