Podrška

za adolescente i mlade suočene sa rakom i njihove porodice

Udruženja roditelja ili zona sumorna – 02

ByAdministrator

Udruženja roditelja ili zona sumorna – 02

Sekcija prva. Udruženje prvo..

Konstantna želja da svojim radom i znanjem doprinesemo na ovaj ili onaj nači radu udruženja češće nas je dovodila u probleme nego u rešavanje problema. I kako vreme prolazi ubeđen sam da sujeta i ljubomora imaju velike veze sa svim tim. Da nismo roditelji, siguran sam da bi entuzijazam bolje prošao i bio cenjeniji.

Prvo udruženje sa kojim smo se susreli Dragana i ja bilo je udruženje pri institutu za Onologiju i Radiologiju Beograd. (U nastavku USD). Lažem, u stvari prvo udruženje koje smo pronašli na internetu i vrlo bro okrenuli broj telefona bilo Nurdor. Tadašnji sekretar udruženja , danas izvršna direktorka nam je ljubazno objasnila da je Nurdor krovno udruženje i da se oni ne bave roditeljima i decom već da je potrebno da se obratimo udruženju koje se nalazi na klinici u kojoj se naše dete leči.  Zapamti dragi čitaoče prethodnu rečenicu, bitna je, mislim, u daljim tekstovima. Ako vam se slučajno desi da spomenete ovakvu ili sličnu istoriju skrenuće vam se pažnja da to Nurdor nikada nije bio.

Vratimo se USD-u. Moram biti iskren i spomenem nešto pozitivno u startu kod USD-a, a to je nedavna promena naziva iz „udruženja roditelja“ u „udruženje za borbu protiv malignih bolesti kod dece.“ Predznak udruženja ipak ocrtava u startu cilj grupe ljudi koje to udruženje i predstavljaju. Uvek se setim već spomenutog Nurdor-a „Nacionalno udruženje roditelja dece..“ u kome manjinu danas čine roditelji. Bar je tako bilo na poslednjoj Skupštini. Eto, sve me nešto vraća na taj famozni Nurdor.

Dolaskom u prostorije udruženja USD u blizini Instituta u Beogradu i vidnim iznenađenjem zaposlene devojke nije mi bilo čudno što ne vidim ni jednog roditelja, niti bilo šta drugo što će mi kasnije golicati misli i buniti me u onako već dovoljno zbunjenoj glavi. Unos u bazu podataka reč, dve i moj odlazak. Nema potrebe da drugačije opisujem moj prvi kontakt jer više od toga se nije ni desilo. Posle dan, dva tadašnja i sadašnja pretsednica udruženja pozvala me je telefonom i zamolila, ako sam u mogućnosti da ponovo svratim do udruženja i da sa njom porazgovaram. Naravno pristao sam.

Želim da napomenem da sva ova moja pisanija nema za potrebu da bilo koga lično uvredi ili mu nanese ljagu već prosto i jednostavno na ovaj načim zapisujem naša osećanja, pardon moja osećanja i poglede na ondašnju i današnju realnost. Perspektiva na ljude i događaje je samo moja i svaki red ima za cilj da svtvari koje je moguće promeniti se promene. Što bi rekao jedan roditelj “ti nemaš pametnija posla nego da pišeš”. Inače tih meseci moj jedini ventil su bili mailovi koji su bezupešno pokušavali da stignu do onih kojima su bili namenjeni. I tada sam zaboravljao da smo ipak nacija koja malo čita, a misli da sve zna. Kasno shvatim da sa takvima nema nikada ozbiljne rasprave.

U USD-u, Dragana i ja počeli smo da odlazimo svake prve subote u mesecu, tada je bilo planirano okupljanje roditelja i svih onih koji žele da doprinesu radu udruženja.

Moram da napomenem da tada nama nije bio dozvoljen boravak uz detetom u Bolnici sem u vremenu posete od 13 do 16. Možda je i to uticalo na mene i Draganu da se okrenemo udruženjima jer, kako smo verovali tu su ljudi koji su to već prošli i mogu nam pomoći da se lakše sve prebrodi. Tih dana je Dragana, ne znam odakle joj tada snage, pisala nekim drugim ljudima nadležnim i nenadležnim da se pomogne roditeljima i deci koji su malo lošijeg materijalnog stanja i žive van Beograda. Bili smo angažovani, mnogo. I tada već i počinju priče i zamerke, Zašto to radite? Gledajte svoje dete! Šta vas briga za druge! Mi drugačije nismo mogli. Osećali smo se dobro i tu pronalizili ventil za sve loše misli i osećanja koja su nas tada pratila. Pomagali su nam i ti subotnji odlasci u USD. Sa nekim smo imali da pričamo o situaciji, sa nekim ko je to prošao. Tada je, subotom dolazila i majka devojčice koja nije ima sreću da deli priče sa nama i to nas je češće plašilo i uznemiravalo nego što nam je davalo snage da guramo dalje.

Kada lečenje počne klonite se ljudi čija priča i istorija nema optimizma. To nije dobro za vas.

Prve subote u mesecu su prolazile, na satancima večito mi i predsednica. Sa situacijom već upoznati i potreba da se pređe na sledeći nivo raste. Ni tada nam još nije bila čudna situacija da u petočlanom ili šestočlanom upravnom odboru sede tri osobe iz medicine i nisu roditelji lečene dece. Neroditelji danas to pravdaju teorijom kako smo mi roditelji suviše emotivni dok oni mogu hladne glave da rešavaju probleme. To je nekada i tačno, ali se veoma brzo izgube u razumevanju ŠTA SU PROBLEMI.

Da objasnim sledeći nivo. U to vreme akcija bilo koje vrste kako u bolnicama pa i van njih je bilo na minimumu. Mi smo bili upoznati da postoji udrženje USD pri Institutu za Onkologiju, udruženje „Zvončica“ pri Institutu za majku i dete, i udruženje roditelja iz Univerzitetske klinike u Tiršovoj mada bez zvaničnog računa i registracije. Zli jezici kažu da im to doktori nisu dozvoljavali. Udruženje roditelja iz Novog Sada i tada nepoznati Nurdor kao “krovno”, “nacionalno” i ne znam više kakvog sve imena i prideva. Danas se većina članova ograđuju da je to udrženje bilo ili je ikada imalo nameru da bude krovno. Ne znam motive i razloge zašto je to tako. Ali ozbiljno će se pojedinci sa vama posvađati ako tako protumačite istoriju. I tada već duboko u razmiricama i sa sve većim izlivima ružnih reči. U neka sam tada i verovao. Sramota meni.

U naše živote ulaze tada i roditelji koji su se lečili u inostranstvu i povratkom u Srbiju sa velikom željom da stvari pomeraju i menjaju. Tada stvari postaju komplikovanije. Grupe za podršku, roditeljske kuće, roditelji uz decu na klinikama, male stvari kao što su internet i poznate osobe u poseti postaju teme o kojima želimo da pričamo. Otpor postaje sve veći. I dalje u svojoj naivnosti ne znamo zašto. Priče na tu temu ili teme završavale su se ozbiljnim prepirkama koje i ne bi kao takve trebale da budu problem. Ali kako većina sukob mišljena ne vidi kao sukob mišljenja već kao direktan lični napad onda ništa pametno iz toga i ne može da iznikne.

O predlozima je traženo da se dostave pismeno pa da se kod nadležnih razmatraju. Nije nam bilo jasno ko će ih razmatrati kad od udruženja viđasmo već mesecima samo predsednicu, sebe same i na naš poziv i roditelje koji nedavno vratiše iz inostranstva. Sećam se velikih rasprava na temu otvaranja prostorija USD-a roditeljima kao bi tu prespavali, noć ili dve ili kako bi iskoristili prostor da se ispruže, istušitaju, popiju kafu ili isplaču. Kako tada roditelj nije mogao biti uz svoje dete sem ako je dete mlađe od sedam godina ili glavna sestra proceni da ste detetu potrebni, problem smeštaja roditelja je bio i te kako problematičan. Kako se tada ispostavilo problematičnije je bilo dobiti odobrenje da se stan u kome se nalazi kancelarija adaptira i za druge roditelje. I naravno ispostavilo se da je najveća prepreka za sve opet doktor.

Sve veći zahtevi dovode do većih sukoba. Čak i osnivanje grupa za podršku roditeljima postaje kamen spoticanja u odnosima nas i dela medicinskog osoblja.

O sestrama i doktorima na Institutu za Onkologiju neću ni pisati ni pričati. A o teorijama koja govore o tome koliki je tu interes Radulovića biće još reči…..

Nastaviće se…

O autoru

Administrator administrator