Sećanja na Puftu.. | Čika Boca
Višnjička 28, Beograd, Srbija
(+381) 011 405-9414 roditelji@cikaboca.org

Sećanja na Puftu..

14.11 2011 napuniće se dve godine od kako Filip Milojević simpatičnim nadimkom – Pufta, više nije sа nama. Uzela ga, ONA.

Sa ovih par redova želim da, kao roditelj i čovek, odam poštu divno mladiću koga ja lično nisam upoznao, ali i iz želje da svi ti mladi ljudi ne ostanu statistički podatak u raznoraznim prepiskama naučnih i nenaučnih skupova i disertacija ostavićemo par pisanih reči i na našem-vašem sajtu.

„O Filipu bi se mogao napisati roman, da ne budem skromna.“ Počinje Filipova majka svoje pismo.

„Rođen je 06.03.l981. u Smederevskoj Palanci, jer smo muž i ja tada radili u VOĆNO-LOZVOM RASADNIKU u Žabarima kod Požarevca. Muž Janko je magistar poljoprivrede, smjer voćarstvo i vinogradarstvo, pa nije ni čudo da je i Filip bio pošao očevim putem. Razbolio se u 12. godini , Epithelioid Sarcoma, ali nažalost, kako to kod nas biva, pravu dijagnozu su otkrili naši „eminentni stručnjaci“ tek kroz dvije godine. za to vrijeme Filip je završio Osnovnu školu i bio upisao Gimnaziju, ali zbog 10 ciklusa hemioterapije na Onkologiji, nije uspio pratiti nastavu u Trebinju i u junu te godine vanredno je položio I razred Poljoprivredne škole u Baru. Uz liječenje je vanredno kao najbolji učenik njihove škole maturirao 2000. godine i upisao Poljoprivredni fakultet u Zemunu. Iako su mu se stalno vraćali recidivi, imao dodatne operacije, a 2002. godine i amputaciju leve šake, jer sve je krenulo od nokta na srednjem prstu leve ruke, kako su prvo rekli bradavica, pa stalno menjali dijagnoze i nešto čačkali, čak je poslije biopsije u Tiršovoj  profesorica Medicinskog fakulteta pogrešno dala nalaz da je benigni tumor.

Muž je odmah kao biolog tražio radikalniji zahvat, ali njihovoj sujeti nema kraja, odugovlačili su i vidite gdje je nama kraj.

Ali i pored toga Filip svaku godinu prvi od svoje generacije daje uslov u junu mesecu. Polagao je ispite i imao znanje, kao malo koji stručnjak iz te oblasti. Zaista imao je cilj, a to su nam rekli njegovi drugovi kada su došli kod nas poslije sahrane svi u stan da noće sa nama, da završi pre oca i da ima bolji prosek od oca, samo da napomenem da je Janko diplomirao 28.09. ne ušavši u apsolventski staž.

Ostao mu je samo jedan ispit, ne zato što ga nije spremio, nego da bi imao razlog da bude u Beogradu, dalje od rodbine i komšiluka da ga ne bi sažaljevali, jer to nikako nije podnosio, a Trebinje je ipak mala sredina. Bio je veliki borac, družio se sa svojom rajom sa fakulteta i bili su mu uz nas velika moralna podrška. Bio im je pravi vođa, a i zvali su ga Direktore, jer je zaista imao liderski stav i držanje. Ponosni smo na njega.

Zaista Filipa je sve interesovalo, a naročito sport. Bio je veliki PARTIZANOVAC. Ostavio je poruku da mu se svira na sahrani partizanova himna, bez ikakvih govora, a da partizanova zastava bude preko njagovog kopčega. Sve smo mu to ispunili.

Te 2009. godine igrao je virtuelnu igru u košarci gde je među 6.000 timova zauzeo prvo mesto i ušao u kuću slavnih. Ukucajte njegovo ime na internetu pa možete nešto pronaći.“ Link

Danas u Trebinju deluje i fondacija vođena od Filipovih roditelja.

PUFTAFILIP MILOJEVIĆ

Ulica Cerska 18/7 · 89101 Trebinje

tel: +387 59 224 856 · mob: +387 66 917 917

Žiro račun: 5517002203999487 (Unicredit banka)

Devizni racun: 29918223001 (Unicredit banka )

Filipovi roditelji su nam poslali sećanja Vladike Grigorija  na Filipa

 

Ф и л и п

                Познавао сам (познајем још увек) једног доброг човека, Херцеговца. Требало би много времена да се опишу његова појава и лик,  јер он је заиста необичан. Али, пошто он није главни лик наше приче већ отац јунака о коме бих хтео да говорим, рећи ћу само да се ради о горостасу (говорим то без претеривања!) изванредно бритког ума и потпуно детињег срца. Слично би се могло рећи и о његовој мајци: типична жена из херцеговачких планина која већ при првом сусрету оставља на вас утисак да може поднети не само све, већ и више од онога што може поднети један жив човек.

                Њиховог сина, Филипа, упознао сам нешто више од месец дана пре његове кончине. И одмах сам схватио да су у њему на диван начин сабране све врлине његових родитеља и предака. Бистар поглед, тамна коса и бела пут, корпулентна грађа – баш све на њему упућивало је човека на мисао да га треба поштовати. Иако је годинама био изнураван тешком болешћу, иако је стотине ноћи провео будан, без сна, ( или дремајући, у полуседећем положају, ослоњен на сопствене руке), изгледао је, онако достојанствен какав је био, као неки тешко рањени српски јунак .

Многе су га ствари занимале и знао је стварно свашта – од математике и физике, до агрономије и теологије. А то што је знао, знао је не – површно и информативно, већ дубоко и свецело продирући у суштину ствари, са преданошћу једног научника.  Понајвише (можемо рећи – све оно што је било доступно) знао је о свом вољеном спортском друштву „Партизан“ коме је, (и свему ономе што је „Партизан“ значио за њега) био и остао веран до последњег даха. Волео је и да се шали, али никада са грубошћу и иронијом својственом његовим годинама, већ увек  детиње безазлено и духовито.

Све ове особине биле су пројављене и у начину на који је приступао својој болести. Са посвећеношћу коју показују најревноснији светски лекари, сазнавао је све што се те болести тицало. Знао је тако, потпуно свесно, да му се крај неодступно приближава. Било је тешко разговарати са човеком који је одболовао толико болова. Још теже – са човеком који је преболео сопствену смрт. Причестио сам га неколико пута. И то је, за мене, увек био духовни доживљај. Изгледало је,(знам да је тако и било!) као да се све већ догађа – „с’ ону страну“. Као да смрт лагано одумире, а живот долази да постане вечност.

Умро је истога дана када и наш блаженопочивши патријарх Павле. Нисам могао да будем на његовој сахрани, а ни до данас (признајем то са нелагодом) нисам отишао на његов гроб нити сам се честито видео са његовим родитељима. Ипак, сећам се да ми је – док сам стајао поред кивота уснулог патријарха – на ум дошао лик Филипа Милојевића, светао и ослобођен бола, насмејан и потпуно жив. Размишљао сам кратко и схватио да је његова борба за живот успела, јер је све одједном постало искрено и безазлено, (какво је било и оно његово страствено навијање за „Партизан“). О овоме сведочи и то што су се изнад његовог одра окупили не само сви они који су имали част да буду његови „ближњи“, његови пријатељи, већ и они који су га познавали само један трен. Гледајући људе како прилазе кивоту блаженопочившег патријарха, а сам у мислима прилазећи одру овог дечака, схватио сам да се у смрти људи заиста осликава читав њихов живот. Ова истина ми је у трену постала очигледна. Ма како да су се мучили у овом свету и веку, ако су „стали смрти на биљег“ и храбро јој погледали у очи сјединивши се са Богом, они су постали и остали храбри бесмртници.

Од тада до данас (верујем – заувек) Филипа не могу да замислим другачије него као живог, здравог и радосног, како предводи хиљаде исто тако живих, радосних и безазлених навијача. Предводи, а води их некуда где нема мржње, туге и бола. Као да свима хоће да објави да живот, ипак, побеђује! Тај и такав његов лик, у часовима малодушности и туге помаже ми у мери коју је немогуће описати.

Владикa Гигорије