Prikladno/neprikladno sa roditeljima obolelog deteta!

Stvari koje su PRIKLADNE da se kažu roditeljima čije je dete sa dijagnozom kancera:

• „Jako mi je žao“
• „Nisam pozivao/la ranije, jer nisam znao/la šta da kažem.”
• „Naša porodica bi želela da vam pomogne tako što bi radila u vašem dvorištu/bašti (ili šta god). Tako bi se osećali kao da smo pomogli na neki način. “
• “Želimo da očistimo kuću za vas jednom nedeljno. Koji bi dan bio zgodan?”
• “Crkva (susedstvo, ulica, poznanici) žele da pomognu tako što će da spreme hranu za vašu porodicu. Kada je najbolje vreme da vam donesemo?”
• “Ja ću se pobrinuti za drugo dete, kad god ste sa detetom u bolnici. Pozovite nas u svako doba, danju ili noću, i doći ćemo.”
• Priče (iskustva) roditelja čija deca su pobedila bolest je dobrodošla.

Stvari koje NE TREBA REĆI roditeljima čije dete je obolelo od kancera:

• “Bog daje po zaslugama svakome”

Velika besmislica. Nema veze sa verom u Boga, nego sa paganstvom i neprosvećenosti. Neki ljudi ne mogu ili se teško izbore sa stresom dečjeg kancera

• “Znam kako se osećaš.”

Ovo možete reći samo ako i sami imate iskustvo sa dečjim kancerom, jer niko ne može da razume bolje od onoga koje isto iskusio.

• “Oni ovih dana rade takve divne stvari da spasu decu sa kancerom.”

ONI su neke organizacije, doktori, medicinsko osoblje, ustanove….

Čak i ako je prognoza dobra, ono što prolaze roditelji i dete, daleko je od divno.

• “Pa, svi mi ćemo umreti jednog dana.”

Iako je to istina, roditelji bolesnog deteta ne treba da čuju ovakve „činjenice“.

• “Imate još dece.” ili “Hvala bogu da ste još uvek dovoljno mladi da imate još dece.”

Dete ne može biti zamenjeno.

• “Hajde kaži šta tačno možemo da uradimo, kako bi pomogli .”

Mnogo je bolje dati konkretne predloge.

• Ne pravite lične komentare ispred deteta kao što su “Kada će joj kosa ponovo narasti”, “Ona je mnogo smršala” ili “Ona izgleda bledo.”

Ne govoriti uvek  i samo o bolesti. Normalni razgovori su dobrodošli.

• Ne pitajte pitanja “Šta ako?” kao što su: “Šta ako ne bude mogao da ide u školu?” “Šta ako osiguranje ne pokriva ovo?” “Šta ako umre?”

Zabrinutost je prisutna i bez vaših pitanja

• Priče onih koji su izgubili svoju decu ili se nose sa dugoročnim neželjenim efektima ne bi trebalo deliti sa roditeljima dok su u toku lečenja.