Ožiljci od zlata | Čika Boca
Višnjička 28, Beograd, Srbija
(+381) 011 405-9414 roditelji@cikaboca.org

Ožiljci od zlata

Igor Erić je rođen u Beogradu 28. XII 1983. godine. U rodnom gradu završava osnovnu i srednju školu i upisuje Filološki fakultet, Odsek za japanski jezik i književnost, jer je duboko poštovao i voleo filozofiju i umetnost življenja Dalekog istoka. S polaskom na fakultet počinje i njegova zainteresovanost za pisanu reč. Piše priče i svoju prvu knjigu, Krv Valara, koja još nije objavljena. Roman Ožiljci od zlata napisan je u znak sećanja na prijatelje s kojima je ležao u bolnici, lečeći se od teške bolesti. Preminuo je 9. VIII 2010. godine u Beogradu.

Glavni lik romana Ožiljci od zlata imućan je i uticajan čovek, rob novca, najgorih strasti, suludih htenja, a u dubini nesrećno i prazno biće. U svom tumaranju kroz život u jednom trenutku gubi sve, imovinu, prijatelje, i ono najvažnije, zdravlje. Suočava- nje s dubokim razočaranjem, bolom i senkom neizbežne smrti polako ga dovodi do odgovora na mnoga životna pitanja, dajući mu priliku da u sebi nađe davno izgubljene i zaboravljene želje i osećanja. Na samom dnu nalazi ono najiskrenije, ono što je oduvek želeo…

Deo prihoda od prodaje ovog divnog romana usmeren je za rad „Roditeljske kuće“ na Institutu za majku i dete „dr Vukan Čupić“ Beograd u kojoj borave dece koja se leče od malignih bolesti i njihovi roditelji.

OŽILJCI OD ZLATA

POČETAK KRAJA

Kako su godine prolazile nešto se menjalo u meni. Kada se pro budim nisam otvarao oči, samo bih ostao da ležim. Spavao sam u mrklom mraku i budio se tako. Budeći se gotovo sam žalio što se blažena usnulost privodi kraju, jer činilo mi se da jedino u snu zaista mogu da kažem da sam sasvim dobro.

Kako me godine stižu, izgleda da je potreba za tim osećanjem sve veća…

Udahnuo sam duboko i spremio se na ogroman napor neophodan da bih podigao mesnate očne kapke, teške pet stotina kilograma. Oštar miris mi je ispunio nozdrve, ali moj stomak nije reagovao na njega. Smešak mi se omakao dok sam rukama klizio pokraj sebe u potrazi za ženskim, savršenim oblinama. Našao sam ih i stao kratko da ih gnječim bez nekog posebnog cilja. Nisam ni znao tačno šta gnječim, nije me ni bilo briga, toplo je, meko i moje – barem još neko vreme…

Nijedna od njih dve se nije probudila, ili možda nisu želele, kao ni ja.

Davno sam prestao da se budim sa erekcijom, kao da mi se ud umorio od tog svakodnevnog jutranjeg pozdrava, pa je odlučio da lenčari na butini, zauvek. Zaista ne mogu da ga krivim, svima nam treba odmor…

„Dižite se, dok otvorim oči, hoću da vas nema“, promumlao sam napuklim, dubokim glasom. To je jedino što sam voleo nakon buđenja, sve ostalo je ili smrdelo ili je bilo nagnječeno i nezadovoljno. Ništa bolje od bezobrazluka ne razbudi čoveka.

Nisam nameravao da čekam da odu pa da otvorim oči. Kakva je svrha bezobrazluka ako ne posmatraš emocije koje on izaziva. Oduvek sam se gnušao drskih ijudi, ali moram da priznam da sam i sam razvio sklonost ka drskosti.

Stavio sam ruke iza glave i posmatrao dva gola tela kako umorno klize sa mog kreveta i izazivaju umirujuća podrhtavanja dušeka. Ne znam kako bih mogao drugačije da ih nazovem, bile su gole, smeđe i savršene prema svim merilima. Jedino nesavršeno bio je manjak života u očima. Zbog toga se povremeno i udvaram „normalnim“ ženama, mada je taj pojam buđav. Već čitavu deceniju skoro niko više nije normalan i niko i ne želi da bude. Normalno je dosadno…

Navlačile su jedan po jedan odevni predmet pokrivajući svoje obline. Svaki je imao neku mističnu moć da stvori novu ličnost od ove dve golišave igračke koje dišu…

Kada su dovršile kinđurenje, ispred mene su se našle dve prelepe devojke, sasvim sigurno premlade za mene, ali se moje iskustvo nikako nije moglo meriti s njihovim. Kroz njih dve je prošlo mnogo metara mesa…

„Smem li da se istuširam, Mačak?“, upitala me je jedna nevinim glasićem, koji sam slušao čitavu noć kako mi šapuće najbestidnije prljavštine.

Njena tamnoputa drugarica prebujnih grudi poklonila mi je jezivo lažan osmeh u nadi da će me smekšati. Bio sam počastvovan tim malim gestom, retko kada ti se prostitutka smeška kad osvane. Mora da sam sinoć uradio nešto dobro i za nju, uprkos činjenici da sam noć proveo sebično grabeći zadovoljstvo i ispunjavajući sve perverzne ideje koje su mi pale na pamet.

,,Ne“, odgovorio sam kratko, uživajući u grubosti svog jutarnjeg glasa. „Napolje“, dodao sam i pokazao glavom ka velikim dvokrilnim vratima.

„Haaaajdeee, Mačak, molim te, moramo da radimo još sigurno pola dana“, dobacila mi je molećivo, još jednom me oslovljavajući nadimkom iz detinjstva.

Coknuo sam odrično i počešao genitalije, što ih obično posebno iznervira. Užasava ih pogled na ono što je toliko vremena provelo u njima.

„I ja hoću da se istuširam“, rekoh.

„Paaaaa, možda bismo mogli zajedno, sve troje“, nastavljala je da me ubeđuje, iako joj je svakako bilo teško s obzirom na to da se svojski trudila da zaboravi koliko joj se gadim. Naterao sam se da podrignem, uspelo mi je bolje nego što sam očekivao, samog sam sebe prijatno iznenadio. Video sam kako joj se crte lica biago skupljaju od muke.

„Zaista?! Činilo mi se da je moj termin gotov još odavno“, odvratio sam glumeći nevinost Trenutak kasnije počeo sam da čistim zube prstima kojima sam se do malopre češao, pomažući se jezikom uz glasno coktanje, jezivo se kreveljeći pri tom. Bože, kakav sam ološ!

Zaustila je da mi kaže kako je to poklon od nje, ali nije mogla da se natera da izgovori čitavu rečenicu. Samo je složila prste leve ruke u dobro poznati oblik, uperila ga u mene i pojurila napolje zalupivši vratima.

Znao sam da su otišle sa poseda kada je Zen zalajao a one zavrištale i dale se u beg dok mi je zvuk njihovih visokih štikli odzvanjao u ušima.

Volim tog psa, radujem se i ja njemu koliko i on meni kada prođem kroz kapiju. Da imam rep, mahao bih njime.

Vredele su svaku paru, kao i svaki put… ništa me ne vadi iz depresije, praznine i beznađa kao dve kurve, kojima je mnogo gore nego meni. Možda jedino… ma ne, ni to…

„Dobro, idemo matori, diži dupe“, ohrabrivao sam samog sebe.

Prsti na nogama su se, kao i obično, obradovali dodiru debelog persijskog tepiha. Volim svoju kuću, zaključio sam iznenada, trebalo bi češće da spavam ovde.

„Miranda!“, prodrao sam se. Shvatih da mi se moj glas i daIje neobično sviđa, pa zapevah, širom raširenih ruku. „Miranda, ooooo Mirandaaaaa. Ti znaš da ja sam milioneeeerrrrr. Nana na na naaa.“ Ništa mi bolje nije palo na pamet.

Debeljuškasta seljančica iz neke zabiti, s brkovima većim od mojih danas, stvorila se ispred mene stidljivo se smeškajući kao i uvek kad me vidi bez gaća. Zvala se Lela, ali Miranda mi je tako zvučno, a ona tvrdi da joj ne smeta.

„Doručak, gospodine Juncele?“, upitala me je veselo.

,,Da, dušo moja, da“, odvratio sam nehajno odlazeći da se istuširam. Žurilo mi se, i dalje sam na koži osećao njihove sokove i teške mirise.

Čuo sam Mirandu kako mi kaže da sam izgubio nekoliko kilograma, što je zapravo i bilo tačno, uprkos mojoj neaktivnosti poslednjih godina. Zastao sam, jer mi je dobro poznata lekcija pala na pamet.

„Miranda, dušo, ti znaš koliko ja poštujem i cenim to što činiš za mene. Bez tebe bih bio sasvim izgubljen“, dobacih joj smešak da začinim to sranje. I ona je znala da je to čisto smeće, ali se svaki put smejala kao da ima dvadeset godina manje. Pa dobro, možda ipak četrdeset.

„Hvala gospodine, previše ste Ijubazni.“ Prema posluzi čovek mora da bude ljubazan. Ti Ijudi mi spremaju obroke, peru mi i peglaju, i sve ostalo što treba, nikako ne bih voleo da me zamrze pa da mi pljuju u kajganu i pišaju u supu.

Uskoro sam se vozio na posao posmatrajući iste ulice kojima tabanam čitav život. Ovako u jesen posebno su onespokojavajuće, a opet neodoljivo me sećaju na tih trideset pet godina koje sam ostavio iza sebe.

„Miško, okreni jedan krug. Prija mi vožnja“, dobacio sam mladom vozaču po imenu Nenad, a on je odgovorio nešto što me nije previše zanimalo.

„Gospodine Juncele?“ oslovio me je ubrzo.

„Hm?“ Pogledao sam ga.

„Da li vam ova ruta odgovara?“

„Samo vozi, Miško.“

,,U redu, gospodine.“

Dok smo prolazili polupraznim ulicama koje je Miško pažljivo birao, posmatrao sam redove automobila koji čekaju. Ljudi pljuju kroz prozor, trube, deru se jedni na druge zbog jednog mesta više.

Na kraju smo i mi upali u gužvu. Otvorio sam prozor, shvatio da će to potrajati i zviznuo prvom panduru koga sam video.

Bez reči je strpao pare u džep, upalio rotaciona svetla i proveo nas kroz suprotnu traku sve dok se pakleni red nije proredio…

Da, to je to osećanje, osećanje koje se, kako ona kaže, tako jasno vidi na mom licu. Već duže vreme se osećam kao taj neko koji prolazi pored rulje pobesnelih, običnih Ijudi što sa jasnom mržnjom i zavišću blenu u moja zatamnjena stakla. Godilo mi je saznanje da sam iznad njih, pružalo je svrhu tom silnom mu- čenju, rizikovanju i neprospavanim noćima po kancelarijama.

Prokleta bila, Andrijana, zašto je loše ako čovek uživa u svom mukotrpno stečenom izobilju? Nosi se i ti i tvoje bogatstvo u duši. Eno ih ti tvoji, duševni bogataši, čekaju u redu dok se svojski trude da ignorišu moj bezobrazluk i pojavu.

„Vozi na posao, Miško“, dobacio sam nervozno.

„Oprostite, gospodine Juncele, obično nema gužve, stvarno mi je žao“, mucao je momak.

„Miško, umukni i vozi“, odvratio sam bezvoljno.

„Razumem, gospodine.“

Telefon je zvonio dok se nisam naterao da ga uzmem.

„Šta oćeš, Dobrice?“, upitao sam.

„Ovde Mark“, začuo se glas s druge strane.

„Znam ja ko si ti, Dobrice“, odvratio sam mrzovoljno.

„Pa, u tom slučaju, dobar dan vam želim, gospodine Juncele. Gospoda iz upravnog odbora čekaju vas već punih trideset minuta. Pitaju se hoćete li uspeti da stignete do kraja dana?“, upi- tao me je prilično drsko pederasti pomoćnik jednog partnera iz firme. Može mu se, valjda, nisam u prilici da ga otpustim, barem on tako misli. Možda ću ga iznenaditi za Božić.

„Naravno Dobrice, reci im da sasvim sigurno stižem do kraja dana“, odgovorio sam i pritisnuo bogom dano crveno dugmence na telefonu.„Uspori malo Miško, nikud ne žurimo“, dobacio sam malom i zavalio se u sedište sa omiljenom cigarom u ustima. Mmm, dabl korona, sjajna aroma.

Zgrabio sam razne dnevne novine koje su me uredno čekale na sedištu, prekoputa. Moja dražesna pomoćnica, kako li joj ono beše ime, bila je dovoljno Ijubazna da mi svaki put zaokruži članke koji su me se na neki način ticali.

Nakon kratkotrajnog listanja odbacio sam standardnu štampu sa finansijskim izveštajima i sve do posla gledao sebe na lošim fotografijama kako vodim podruku ovu ili onu i nagađanja o njihovom identitetu ispod svake slike. Nisu pogodili ni za jednu misterioznu damu, kako kažu. Možda je to bila puka pristojnost, mada nijedna od njih nije imala ni dovoljno godina niti dovoljno mozga da bude poznata. Iako su ipak imale dovoljno vijuga za izvesne posebne veštine i prostu matematiku jedino bitnu za njihov posao.

„Dobar dan, gospodine Juncele“, dobacilo mi je nekoliko izveštačeno Ijubaznih Ijudi. Otvarali su mi vrata i nudili me kafom na putu do moje kancelarije. Tamo sam, umesto mog imena na vratima, naleteo sam na majstora koji je upravo strugao poslednje slovo.

„Da te pitam prijatelju, šta radiš to, kog đavola!?“

„Radim svoj posao“, odvratio mi je neuznemiren i stao da skuplja svoju opremu s poda. Na trenutak sam ga samo gledao i razmišljao da li da ga šutnem u glavu ili rebra.

„Gospodine Junceie, stižete tačno na vreme!“ povikao je onaj pederaš.

„Molim vas, čekaju vas u sali za konferencije“, dodao je veselo, pozivajući me rukama. Odmerio sam majstora još jednom, brzo pogledao mesto gde je moje ime do maločas stajalo i odlučio da se time pozabavim kasnije.

Zatekao sam ih sve na okupu kako piju moj dvadeset dve godine star kurvoazje. Osam tamnoplavih odela, s različitim glavama i živopisnim kravatama. Odmah sam se osetio prijatno u svojim lanenim pantalonama i majici, preko koje sam obukao kožnu jaknu.

„Aaaaa, gospodine Juncele, živeli!“ povikao je jedan od mojih partnera, zapravo prijatelj iz detinjstva, Alan. Nas dvojica smo osnovali ovu firmu i iščupali je iz lepljivog blata mediokriteta, uz pomoć silnih i raznovrsnih prevara.

Iskrivio sam glavu i uzdahnuo, jasno mu stavljajući do znanja da nisam zadovoljan ovom malom scenom.

„Sipaj i meni jedan, pre nego što mi sve popijete“, zatražio sam privukavši stolicu.

„Loše vesti, Mačak“, dobacio mi je Alan. „Više nije tvoj“, dodao je smrtno ozbiljnim glasom.

„Ne razumem šta hoćeš da kažeš? Već si pijan Alane, pa prerano je, čoveče!“ nasmejao sam se na silu. „Mogao si da me zoveš, barem.“

,,Na tvoju žalost, Mačak, uopšte nisam pijan, čak ni pripit, iako je konjak vrhunski“, odgovorio mi je zadržavajući ozbiljno lice. To mu se dešavalo veoma retko a ja to znam sobzirom na to da ga poznajem skoro čitav život.

„Sad me već zabrinjavaš“, odgovorio sam smrknuto. „Dajte nam minut“, rekao sam obraćajući se ostalima. Niko se nije ni pomerio.

„Oni ostaju, barem dok ne čuješ to što treba“, odgovorio mi je u njihovo ime Alan.

,,U redu“, rekoh pošto sam se udobno smestio. „Slušam.“

,,Pa, gospodine Juncele, okupili smo se danas da vam saopštimo da ste vi veoma bogat čovek“, obratio mi se Alan kao da smo potpuni stranci. Uprkos ohrabrujućem završetku te rečenice, osećalo se da nešto nije kako treba.

Ćutao sam i dalje…

„Barem ste bili bogati, dok poreznici nisu uzeli svoje“, dodao je i slegnuo ramenima. Preduhitrio me je pre nego što sam uspeo išta da kažem.

„Zarad našeg prijateljstva, uspeo sam da ih ubedim da ti ostave kuću“, dodao je.

Htedoh da mu kažem da droga nije dobra za zdravlje, ali pogled na ostale je bio dovoljan da se uverim da se ne šali. Svi do jednog su likovali, mada su se svojski trudili da sakriju osmehe.

„Da razjasnim“ reče brzo matori Boris Marčević, jedan od prvih ljudi koje sam zaposlio. Do tog časa ruku bih dao da mi je potpuno lojalan.

„Prilikom sjedinjavanja sa Unlimited Optics – zastao je da rukom upre u ostale u prostoriji – jedan od ugovora koje ste potpisali vi i gospodin Meken (uperio je rukom u Alana koji je zaklimao glavom) jasno je objašnjavao mogućnost prodaje vaših akcija internim partnerima. Tako da je vaših 33% prodato po regularnoj ceni.“ Završio je priču, a meni se krv sjurila u pete. Ćuteći i dalje zakopao sam pogled duboko u lobanju takozvanog prijatelja. On je preuzeo sastavljanje tih ugovora, uveravajući me u njihovu ispravnost.

Na brzinu sam izračunao tu regularnu cenu i cifra me je malo povratila u život.

„Dobro“, rekao sam trudeći se da zvučim što pribranije. Nisu me prvi put u životu prevarili, samo sam neprijatno iznenađen što je ovog puta to bio baš jedini čovek kome sam verovao. ,,Kakva je to priča o poreznicima?“, upitao sam.

,,Pa, imali su detaljan uvid u poreske izveštaje, – zastao je da pogleda u sat – sad već nepostojeće firme Eagle lens. Ispostavilo se da si dužan državi više nego što zapravo imaš“, rekao mi je sa smeškom na licu.

Odakle tolika mržnja, zapitao sam se, a onda mi se privide kako mu čupam kičmeni stub golim rukama.

Pošto sam nekoliko minuta ćutke zamišljao kako koljem i ubijam sve ove što dišu u ovoj prostoriji, zaključio sam da je sve ovo farsa. Nikada ne veruj ljudima, pa makar te i hvalili. Svako ima svoj ugao, u svemu. Pa čak i oni najbliži.

,,U redu“, progovorio sam napokon i ustao. Lagano i bez žurbe osmotrio sam sva lica u potrazi za prijateljima. Jedino je Boris spustio glavu, svi ostali su imali male đavolje osmehe i zmijske jezike kojima su palacali ka meni. Alan je vidno besan zurio u mene.

Šta mi ostavljate, pošto vidim da mi je ime već uklonjeno sa vrata?“ upitao sam ga. Istegao je vrat i odmerio me.

„Uvek možemo da ti ponudimo pristojan posao“, osvrnuo se tražeći podršku. ,,U računovodstvu recimo, oduvek si bio dobar s brojkama. Čujem da Borisu treba pomoćnik“, dodao je dok mu je usna poskakivala.

Okrenuo sam se i izašao, jedva ‘se uzdržavajući da nekoga ne gađam stolicom ili barem zalupim vrata. Na izlazu iz zgrade zastao sam i posmatrao kako skidaju glavni natpis, moj natpis. Shvatio sam da ću prsnuti od besa i na kraju ga iskaliti na prvom sirotom Ijudskom biću na koje naletim. Vratio sam se i nogom razvalio vrata svoje kancelarije. Uplašena čistačica preneraženo me je gledala stiskajući metlu u rukama.

,,’De su stvari!?“, povikao sam.

„Gospodine Juncele!?“, odvrati ona nakon što je prepoznala svog bivšeg poslodavca.

„Gde su jebene stvari, ženo!?“

,,N-ne znam, verovatno dole na recepciji“, odgovorila je uplašeno. „Oprostite, rekli su da čistim, ništa ja ne znam, samo slušam šta mi kažu“, nastavila je da jadikuje.

Okrenuo sam se i izašao bez reči.

„Stvari smo poslali na kućnu adresu, po nalogu gospodina Mekena“, saopštio mi je portir. Razmišljao sam o nekoliko različitih načina za nanošenje što veće štete, a onda sam uzeo telefon i pozvao svog advokata.

„Slušaj Aleksandre, stvar je hitna, u najmanju ruku“, ovo je drugi put u životu da sam ga oslovio po imenu.

,,Da, da, shvatam. Već znam o čemu je reč, jutros sam obavešten“, odgovorio mi je mirno.

„Nemoj mi reći da si i ti u ovome, medvede debeli!?“, vrištao sam u slušalicu.

„Naravno da nisam, advokati iz Unlimited Optics obavestili su me o vašem slučaju. Suđenje je zakazano za dve nedelje. Postoje opcije, možete da se izborite sa ovim, iako situacija ne ide u vašu korist“, odgovorio je. „Naravno da ću se izboriti, i ne samo to, ima da ih zakopam“, odvratih istog trenutka. ,,Pa ne mogu da mi otmu sva sredstva i svih dvanaest poseda, iako sam prekršio sve zakone o proneveri koji postoje!“

Nakon kratkog sumiranja, prešao je na suštinu.

„Hmm, da. Međutim, pre nego što počnemo, postoji to pitanje mog uobičajenog honorara“, natuknuo je oprezno. „Obavešten sam da su vam svi računi zatvoreni, i da vam je ostao samo posed, a ja ne želim isplatu u vidu nameštaja“, dodao je.

„Ništa ne brini za to. Zar ti nisam oduvek plaćao na vreme i po dogovoru, ponekad i više od toga?“, upitao sam.

„Svakako Viktore, ali sada su se stvari promenile“, odvratio je.

„Jesu, ali ne toliko da ćeš ti ostati bez honorara. U najgorem slučaju, daću ti duplo kada povratim svoj novac“, ubeđivao sam ga.

,,U redu, dođite sutra u moju kancelariju, porazgovaraćemo o vašim predlozima.“

„Sutra, Aleksandre? Ti znaš da to nije prihvatljivo. Treba mi rešenje, i treba mi još za juče!“, insistirao sam.

„Žao mi je, nisam u mogućnosti da se danas posvetim vašem slučaju danas“, odrezao mi je lagodno. Sigurno mu je Alan napunio džepove, i to dobro, a ovaj debeli medved zna sve o našim poslovima od samog početka, obogatio se zahvaljujući nama.

„Slobodno potražite drugo mišljenje ukoliko vam sutra ne odgovara“, dodao je bezobrazno.

,,U redu je Aleksandre, sutra onda“, odgovorio sam i spustio slušalicu. Pozvao sam mog ličnog knjigovođu i saznao još loših vesti. Svi računi ispražnjeni i blokirani. Kada mi je izgovorio tu poganu reč, umalo se nisam onesvestio. „Bankrot“, rekao mi je, a ja nisam znao šta ću drugo nego da prekinem vezu.

Gospode! Ovo je do detalja planirano već neko vreme! Kako sam mogao da budem toliko slep? Mada to i nije bilo toliko nezamislivo s obzirom na to da ne silazim s kurvi i alkohola, već godinama. U kancelariju zalazim jedino ako kurvu greškom pošalju tamo umesto na kuću…

Ali zašto Alan? Od svih ljudi, na njega bih poslednjeg posumnjao da će mi zariti nož u leđa…

Možda je saznao, pomislio sam iznenada. Trebao mi je trenutak da se priberem i nastavim da hodam. Nemoguće da mu je rekla posle ovoliko godina. Pa to bi bilo prosto debilno! Kad je već odlučila da ostane sa njim, zašto bi upropastila tu vezu priznanjem da ga vara sa mnom praktično od njihovog venčanja. Zar je moguće da je sve vreme ćutao i smišljao kako da mi se osveti? To nije Alan koga ja znam…

Iznenada sam s moje leve strane zaškripaše kočnice, ali nisam obratio previše pažnje na to sve dok nisam osetio snažan, tup udar. Odbacio me je sigurno pet metara. Džip, shvatio sam dok sam leteo kroz vazduh, i to s onim debelim ojačanjima s preda.

Kao da su mi spustili bleštavobeli čaršav preko očiju i uključiii neku spravu koja vibrira i zuji pa mi je strpali u lobanju…

Slušao sam vozača tog fantomskog vozila kako se dere negde u daljini: „Jesi li živ, skote glupi, ćoravi!?“ Činilo mi se da čujem kako mi žurno prilazi. Poželeo sam da mu opsujem majku i čitavu porodicu, ali mi je svest iskliznula iz glave kao sapun iz ruku…

—————————————————————————

————————————–

——-

Sterilna samoća

„Dobro jutro svima. Gospodine Juncele, ja sam doktorka Mirc. Kako ste?“ upitala je jedna od tri doktorke koje su umarširale u sobu sa svim sestrama na odeljenju. Bilo je vrlo rano, svi su još spavali sa sklopljenim venecijanerima na prozorima. Sestre hitro podoše da ih pootvaraju zaslepljujuči one koji su tek otvorili oči, i počeše da razmeštaju krevete ne obazirući se na bunovne ljude u njima.

Viktor je pogledao doktorku ispod oka, coknuo i rekao: ,,Ma superiška.“

„Baš mi je drago, vreme je da vas prebacimo“, rekla je prelećući ovlašnim pogledom ostale pacijente. „Hodate li sami ili da vas prebacimo sa krevetom?“, upitala je ozbiljno. Kosa te postarije gospođe bila je ofarbana u tamnocrvenu nijansu koja joj se loše slagala s plavim očima ispod kojih je štrčao tanak i dugačak nos kao kod komarca.

„A kuda bi ti da me vodiš, srećo?“ upitao je Viktor tmurno. Pogledala ga je iznenađeno i prekorno.

„Jučerašnja krvna slika vam je bila poprilično loša, vreme je da vas prebacimo u izolaciju“, odgovorila je ledenim glasom.

Stresao se i uzdahnuo nesrećno jer se setio one svoje šetnje sa Atilom kada je video te jadne Ijude iza stakla, u izolaciji.

„Je li to neophodno? Ovde mi je sasvim udobno.“

„Žao mi je, ali je sasvim neophodno, s tako malim brojem leukocita praktično nemate nikakav odbrambeni mehanizam, veoma ste podložni virusima i bacilima. Ne bi bilo dobro da vas ostavimo u sredini koja nije sterilna, ovaj ciklus terapija samo što nije gotov.“

Viktor je razmišljao šta mu je činiti, a onda je shvatio da nema izbora, ili će otići u izolaciju ili će otići iz bolnice i potpisati sebi umrlicu.

„Koliko će to trajati?“

„Zavisi od toga koliko ćete se brzo oporavite. Ako se budete dobro vladali i dovoljno jeli, to može da bude već i za nedelju dana!“, naglasila je tih nedelju dana veselo kao da se radi o nekoliko sati.

Viktor je nervozno trljao čelo kunući svoju sudbinu i pitajući se čime je zaslužio ovo što mu se događa.

„Znači, hodate ili.,.?“, bila je uporna doktorka šiljatog nosa. Viktor se jedva udostojio da je pogleda.

„Guraj srećo, toliko si me obradovala vestima da ne mogu da ustanem od uzbuđenja.“

Svi su zajedno sačekali momka koji će da odgurati krevet. Doktorka je kratko naredila: „Boks 26″, i u sledećem trenutku krevet se zakotrljao niz hodnik.

Usput su prošli pored jedne mlade žene umilnog lica, koja je u rukama držala Atiline stvari iz noćnog ormarića. Imala je, po svemu sudeći, ne više od trideset godina. Uopšte nije ličila na Atilu, pa Viktor pretpostavi da je ona samo član šire porodice i da je došla po njegove stvari.

„Dobar dan“, obrati joj se Viktor dok je s krevetom jezdio pokraj nje. Okrenula se vidno iznenađena i piskavim glasom uzvratila pozdrav.

„Čuvajte te knjige, značile su mu mnogo u poslednjim danima“, dodao je, razočaran što po ko zna koji put u tuđim očima vidi svoje jadno i zastrašujuće stanje. Mlada žena je oprezno klimnula glavom i ispratila pogledom njegov pokretni ležaj.

„Uuuu, pa bolje da idem u zatvor“, promumlao je Viktor kad je pogledom prošao po malenoj prostoriji širine jedva nekoliko metara. Jedan veliki prozor, beli noćni stalak, uzana vrata toaleta, minijaturni televizor, a ostatak je bio u staklu koje ga je delilo oil ostalih boksova. Srećom, mislio je Viktor, niski zid ga sprečava da vidi druge krevete i one koji leže u njima. Ćutljive medicinskc sestre strpale su ga na novi ležaj, dosta tvrđi od prethodnog, što je obradovalo njegova ukočena leđa. Dohvatio je oba daljinska upravljača, jednim upalio televizor, a drugim započeo igru po dizanja i spuštanja kreveta.

„Biće vam odlično ovde, videćete, imate sobu samo za sebe. Kao u Ricu!“, reče mu jedna sestra, s nečim što je mogao biti osmeh, ali se nije video od hirurške maske na njenom licu.

,,Da, evo već se osećam povlašćeno.“

„Jeste li gladni, možda?“

„Šta ima na meniju danas?“

Pošto je nabrojala nekoliko jela Viktor se lagano prevalio na stranu, povratio u plastični lavor ono malo vode što je popio pa se vratio u standardnu pozu.

,,Ne, mislim da ipak neću još jesti.“

„U redu onda, dugme je tu, obići ću vas kada istekne infuzija“, rekla je mirno i izašla iz malene sterilne prostorije.

Zavladala je tišina. Osećao ju je intenzivnije, bila je gušća i teža nego inače. Tiho je zapevušio la la la očekujući eho kao u pećini. Nije ga bilo. Takođe ga niko nije ni čuo. Posle dvadesetak minuta pevao je na sav glas šta god mu je palo na pamet. Ni to niko nije čuo.

Pojačao je zvuk na televizoru i zagledao se u masivni prozor na čijem su se pragu okupljali golubovi. Bilo ih je nekoliko, različitih boja i nijedan se nije ni okrenuo prema njemu, čak ni dok se drao.

„Jebote, ovo je ko loš horor film“, promumlao je Viktor zureći u neku blesavu reklamu na malom televizoru.

Prošlo je nekoliko sati, buka s televizora je već počela da ga zamara i uši su ga bolele, pa je smanjio zvuk i zapiljio se u plafon s kog je visilo nešto nalik na luster s neonkama. Bile su Ijubičaste i zujale uporno kao roj muva.

„Lala lala laaaaaa“, zapevao je još jednom. Nikakav zvuk nije dopirao kao odgovor, nikakva promena.

Ugasio je televizor i pokušao da odspava, tišina je barem za to dobra.

Probudio se na istom mestu, u istoj pozi, s pogledom uperenim u iste Ijubičaste neonke. Promenilo se jedino doba dana, u prostoriji je bilo mračno, a nivo tekućine u bocama pored njega se smanjio.

Dohvatio je daljinski i pritisnuo dugme za podizanje kreveta. Dok se krevet podizao, uz poznati bol u rebrima i nozi žignu ga jedan, novi, u krstima. Zujanje kreveta sada mu je užasno smetalo, iako je isto to radio i u prethodnoj sobi.

,,Je li sve u redu, gospodine Juncele?“, začuo se ženski glas iz mikrofona iznad njegove glave. Zbunjeno je pogledom tražio slušalicu.

„Evo me ovde, prekoputa vas“, oglasi se ponovo mlada sestrica koja mu je mahala s rastojanja od desetak metara, iza nekoliko stakala susednih izolacionih boksova.

,,Hm, da, zdravo“, rekao je pitajući se čuje li ga uopšte.

„Imate dugme na daljinskom od kreveta, piše Speak.“

,,Je F me čuješ sad?“

„Savršeno“, rekla je veselo i njen kratki, jedva čujni smeh se razli kroz omaleni boks 26. ,,Da li je sve u redu? Treba li vam nešto?“

„Nešto protivbolova, noga i rebra se bune ceo dan, a ni ostatak tela nije bolje.“

Proverila je podatke u papirima ispred sebe. „Mogu da vam dam nešto tek za dva sata, nažalost.“

„Teraj se s ta dva sata, daj tu drogu“, rekao je Viktor mrzovoljno, ali nije pritisnuo malo crveno dugme.

„Dugme ste zaboravili.“

„ Ah da, treba mi vremena da se naviknem. Kažem, preživeću još toliko.“

,,U redu“, odgovorila je i spustila slušalicu, odlazeći svojim poslom.

Tišina i monotono zujanje neobičnog lustera iznova zaokupiše Viktorovu pažnju. Pogledao je kroz prozor, smračilo se. Golubova nije bilo, ostala je samo gomila njihovog izmeta, koja se tu taložila otkad je zgrada podignuta. Veliki prozor nije imao mehanizam za otvaranje.

Kliknuo je dva-tri puta i bleštava svetlost se pojavila na ekranu.

Ostatak večeri je proveo gledajući reklame i tu i tamo deo filma koji bi ga zainteresovao. Sestre su se po običaju smenjivale, on ih je dočekivao i pratio kućama. Ulazile su u njegovu sobu sa uvežbanim osmehom da mu provere venu i bocu ili tek da ga pozdrave. Na kraju dana su se sva svetla pogasila, što je obično značilo da je prošlo deset sati, da je vreme za spavanje.

Viktor nije spavao. Ceo život je spavao na boku ili stomaku, ali je zbog gipsa sada bio prinuđen da spava na leđima, što mu je slabo uspevalo.

U neko gluvo doba se upalilo malo svetlo u boksu pored njega. Trenutak kasnije neki jezivo mršavi čova, go od pasa na- gore, uspravio se i protegao kao mačka, pazeći da ne počupa cev- čice koje su mu virile iz ćelave glave. Velika, neprirodna budža štrčala mu je na obrazu, kao da žvaće pet kutija žvaka odjednom. Viktor se zaprepastio, ne znajući šta da misli o onome što vidi. „Zašto je go?“, pitao se. „Obuci se, molim te, meni je hladno dok te gledam.“ Temperatura je u Viktoru rasla usporeno kao i obično pošto bi dejstvo leka oslabilo, da bi zatim usledila treska- vica. Odlučio je da ćuti i da se pravi da spava, a onda shvatio da je svejedno i da se dere.

„ Ala si, bre, gadan, promumlao je, čudeći se svom hrapavom glasu. Čova se okrete ka njemu hitro kao da je čuo tu opasku. Pogledi im se sretoše, mršava ruka se podiže u znak pozdrava. Viktor mu pažljivo uzvrati proveravajući da nije slučajno legao na daljinski.

Kada je iznova podigao pogled, uveren da čova nikako nije mogao da ga čuje, zateče ovoga gde ga ispitivački posmatra, prekrštenih ruku, odmeravajući pogledom Viktorov aparat za doziranje i nogu u gipsu.

„Nisi ni ti baš neki lepotan, promumlao je Viktor još jednom. Čova se veselo iskezi pokazujući mu uspravan palac, ponosan kao Komod u koloseumu.

Viktor odvrati istim gestom pa se pokri jastukom preko glave Nije spavao. Kada je odigao jastuk, čoveka nije bilo na vidiku…

Počelo je da sviće. Ćošak zgrade zaklanjao mu je izlazak sunca, pa je doživljaj bio polovičan. Ipak, i to što je mogao da vidi bio je lep i jedinstven prizor, pomalo setan. Slabašni ljubičasti zraci obojili su sterilne bele zidove, prelazeći u narandžastepa žute tonove. Zaspao je čvrstim snom, pre nego što je sunce sasvim izašlo.

Igor Erić