Nesreća okuplja ljude! | Čika Boca
Višnjička 28, Beograd, Srbija
(+381) 011 405-9414 roditelji@cikaboca.org

Nesreća okuplja ljude!

Školski sastav Miloša (1996) u VIII razredu. Miloš se lečio na Institutu za onkologiju i radiologiju u Beogradu. Dijagnoza „Osteosarkom“

„Kao što svi znate, imao sam nesreću da se teško razbolim i budem izolovan od društva i dešavanja skoro godinu dana.

Prvi put, kada sam došao u bolnicu bio sam preplašen. Prizor ćelavih, bledih lica, dece bez ruku, bez nogu…. Plašio sam se noći, tišine. Tišinu remete samo zvuci aparata. Najveći strah je bio da se i meni ne desi ono najgore.

Kako je vreme odmicalo, naučio sam da se suočavam sa svojim strahovima, Shvatio sam da moji strahovi nisu ništa drugačiji od strahova druge dece. Kada sam uspeo to da prevaziđem, počeo sam da se družim sa drugom decom na terapijama.

Kao i u životu, upoznaš dosta ljudi i samo neki ti pasebno prirastu srcu.  Vreme u bolnici je brže prolazilo kada su moji drugari Dušan i Bojan bili tu. Koliko god da nam je bilo loše, mi smo se smejali i šalili na račun bolesti. Eto tako, moj drug Bojan, koji je imao nesreću da ostane bez noge, se šalio i govorio za protezu, da je „noga za poneti“.

lako nismo završili lečenje u isto vreme, nastavili smo da se družimo, dopisujemo, viđamo. Dušan živi u Beogradu. Izlazimo, posećujemo se, družimo se. Živimo život punim plućima. Bojan živi u Čačku, ali i njega posetim kada idem kod babe i dede u Užice.

Za Dušana mogu da kažem da mi je postao jedan od najboljih drugova. Verovatno ga ne bih nikada ni upoznao da nije bilo bolesti.

Ovakve dece kao što smo mi ima još. Moji i drugi roditelji su uspeli da nas povežu i okupe na kampu „Ljubavi i nade“, u Ivanjici. Bilo je lepo. Osećali smo se nepobedivo. Još uvek spominjemo Ivanjicu  i maštamo o nekom sledećem kampu.

Naša nesreća nas je zbližila?..“