Mama Dada - PRIČA O PIT STOPU | Čika Boca
Višnjička 28, Beograd, Srbija
(+381) 011 405-9414 roditelji@cikaboca.org

Mama Dada – PRIČA O PIT STOPU

Najveći šamar za svakog roditelja je saznanje da mu dete boluje od raka… Zaista je nebitno koja dijagnoza je u pitanju, jer je svaka, bez razlike, podjednako teška i bolna.

Tako sam i ja, kao i meni najdraži, 2009-e dobila takav šamar. Moj Petar, moje sve na svetu je oboleo od raka. Dijagnoza je bila ALL (akutno limfoblastna leukemija). Oko mene se sve srušilo, nisam osećala tlo pod nogama… Mislim da sam u trenutku kada su mi saopštili šta je u pitanju ostala bez vazduha i poželela da me nema, da se probudim iz najgoreg košmara… Tih dana sam mislila da sutra više ne postoji… Teško je prihvatiti činjenicu da MORATE da se uspravite, podignete glavu i kažete sami sebi “JA TO MORAM I IZDRŽAĆU”! Ali, morala sam da stanem čvrsto na noge i budem jaka zbog mog Petra pa tek onda zbog sebe. Morala sam kako bih zajedno sa njim prošla kroz sve što nas je čekalo. Imao je 3 godine i 4 meseca i shvatila sam da su moje oči i njegove oči i da onako kako ja sve to vidim i doživljavam, i on će.

Osim tog surovog saznanja o bolesti, imala sam jedan jako veliki problem – kako ću tako malom detetu objasniti šta se dešava i šta ga čeka narednih godinu dana, pa i duže.

U periodu do samog početka lečenja, imali smo prilike da nabavimo mnogo brošura, literature i svega što je vezano za njegovu dijagnozu, pa se tako među svim tim spisima našla i jedna divna priča. Baš ta priča me je navela šta ću reći mom Petru.

Petar je dete koje je “zaluđenik” za automobile pa sam morala da pričam nešto što je imalo veze upravo sa automobilima. I tako se setih – PIT STOP!!! Rekla sam mu da smo morali doći u pit stop, da imamo veoma loše i nekvalitetno gorivo, dotrajale delove na bolidu, kako sve to moramo da menjamo i sredimo kako bi bili spremni za novu sezonu formule 1. I tada se dogovorismo, moj Petar i ja, postajemo tim Ferrary i ozbiljno krećemo na posao.

15-og jula 2009-e je počeo sa hemoterapijama i to nam je bio prvi odlazak u pit stop. Na stolu u sobi za intervencije su stajala 3 šprica, u jednom je bila crvena tečnost koja nam je bila “gorivo”, u drugom je bila žuta koja je bila “ulje”, a u trećem prozirna i to nam je bio “nitro”. Plakao je jako, jako, ali je kroz suze govorio da će izdržati i biti najbolji vozač u formuli. Plakala sam i ja zajedno sa njim, kidala sam se… ali rešila sam – IZDRŽAĆEMO!!! Ređale su se terapije i naši odlasci u pit stop, činilo se kao da je lakše podnosio sve. Avgusta smo saznali da smo u remisiji, a Petru objasnili da je prošao tehnički pregled i da je tim mehaničara Ferrary i više nego zadovoljan, ali moramo nastaviti dalje sa pit stopom kako bi bili potpuno spremni za nastupajuću sezonu trka. Teško je to prihvatio, ali želja da bude najbolji vozač nije ga napustila. Prolazili su dani, nedelje, meseci… Sve je išlo kako treba, a onda u januaru polako posustaje… pada sa nogica od terapije, ne može da hoda, da jede… Hoće da odustane od pit stopa, kaže kako on to nije ni želeo, a ja sam bila jako nemoćna da ga podignem, kao da sam i ja zajedno sa njim posustala. I onda odjednom me pogleda njegovim nevinim okicama i kaže da neće da odustane, da on zaista želi da bude najbolji vozač, želi da pobedi! I nastavlja, jako teško i iscrpljeno, ali nastavlja… Nastavljam i ja… zajedno smo do kraja… Počinje da mu opada kosica, trepavice, obrve… Bilo je jezivo, strašno, bolno… I tada opet pit stop odigra glavnu ulogu, jer obzirom da se sve odvijalo kao treba, ferrary odluči da menja izgled bolida – formule. I opet se na tom izmučenom i iscrpljenom licu pojavi jedan osmeh, mučan i bolan, ali ipak osmeh, kao znak odobravanja.

22.02.2010-e dobija zadnju vensku terapiju i saopšti nam “ovo je zadnji pit stop, sada smo spremni!”

I bio je posle toga spreman, jer izdržao je najveću i najljuću borbu, bio je i više nego spreman… A ja ponosna na svog malog borca, heroja, najboljeg vozača…

Sada je i dalje lud za automobilima, ali više ne toliko za formulom, ne gleda je više, ne želi da čuje kada spominju pit stop, kaže da mu više nije interesantno to da gleda, a ja znam da to nije istina jer, uhvatim ga kako krajičkom oka pogleda prema ekranu, ali ne želim da mu to kažem, jednostavno želim da mu to ostane samo ružna uspomena!

I zaista jeste najveći šamar za roditelja kada sazna da mu dete boluje od raka… Ali zbog njih moramo biti jaki i sve to izdržati zajedno sa njima, jer koliko god bolno i surovo izgledalo, trudimo se da im to lečenje što više olakšamo.

Danas sam i više nego ponosna na svog Petra koji je sve to muški izdržao i koji se sada stalno smeje !!!