Podrška

za adolescente i mlade suočene sa rakom i njihove porodice

Kad ti kažu dijagnozu

ByTata Vladimir

Kad ti kažu dijagnozu

Mama jednog junačine je pisala tokom lečenja svog deteta. Rekla nam je da joj je to puno značilo i da je skoro zaboravila na to, ali je nekako guglajući stigla do našeg sajta i poslala nam deo svog dnevnika. Želi da ostane anonimna i ispoštovaćemo tu želju. Veruje da će pomoći onima koji leče dete.

“Odradi se i biopsija. Ne možeš da nahvataš dr nikako da pitamo kako je prošlo, šta je video, kako mu izsaddenedgleda. Ma mnogo pitanja. Jurili smo ga po bolnici i nismo ga ni upoznali dugo, dugo.

Moj genije je posle biopsije bio vrlo loše. Bilo mu je muka, i sav je bio smušen. Nije mogao ni u parkić. Držali su ga u bolnici samo koliko je bilo potrebno dok se ne ukinu antibiotici. Onda smo ga odveli kući. Na rezultat biopsije se čeka 10-tak dana. Jao koliko je to dugo! Taj neki deseti dan, smo ga vodili i na skidanje konaca. Taj dan i čuveni konzilijum. Njega vratimo kući, a mi čekamo. Naletim na dr , na hodniku, kaže „ nije još počeo konzilijum, al će biti ono što sam ja rekao“. A ja pomislim, i kažem samoj sebi: “ E, pa neće“. (Ja-Glupača!)  U neko doba počeo konzilijum. Ni ne znaš gde se održava, niti nekoga vidiš. Jao bože! Da samo znaš kako izgleda to odeljenje. Uski dugi hodnik, sivi zidovi, stara drvenarija, ma još kad krajičkom oka vidiš na šta te sobe liče, i te jadne stare ljude. Još mučnije, nego što jeste. Mislim da je već prošlo 13 h, kada su nas pozvali u taj mali hodnik, tišina, strah. Tu si, a ne bi da si tu. Poziva nas unutra dr. Iako nije naš hirurg, mi kod njega na razgovor. Mala sobica, neki ležaj, dve stolice, i do pola sobe flaše. „Eto, šta da vam kažem, to je osteosarkom. Mi slušamo, ma nemam pojma šta je pričao. Sećam se kada je pitao: “Jel dete zna da ima rak?“. Odmahnem glavom i ono mozak mi obrađuje, a ne može da preradi i razmišljam da li je on normalan, pa ja do sada nisam htela da verujem o čemu se radi, a ti me pitaš to. „Ja ću mu reći, kad dođete sa njim“. Pobogu čoveče, ako ćeš i njemu da saopštiš tako kao i meni, ma, ne nećeš ti njemu prići, a kamoli pričati sa njim. Tim imenom to nećemo zvati. Mnogo je zverski.
Izlazimo iz te sobice. Ja plačem, plačemo oboje. Neki papiri moraju da se završe. Ode muž da to završi. Javljam mojim roditeljima. Tata se javio. Mama je uvek važila za osetljivu osobu, i uvek smo joj sve uvijeno servirali i pazili kako joj šta saopštavamo. Sada nema uvijanja. Tako je kako je. Ne zanima me više ko će kako da se nosi sa ovakvom vesti. Sada treba detetu objasniti šta mu je i šta ga sve čeka.
Kada smo se isplakali, peške idemo i sada treba smisliti kako dete ne lagati, a reći što realnije, mada ni mi ne znamo šta i kako zgleda. Prijateljica nam je psiholog. Ni ona ne zna šta da kaže, plačemo. Iskomunicira ona sa svojim kolegama, za neki savet, jer nam je tog trenutka bilo najznačajnije detetovo psihičko stanje i stabilnost. Nisu nas uopšte zanimali onkolozi (oni će da rade svoj posao). Mi smo u međuvremenu već stigli kući. Jao, bože. Kao smiriš se, zbog ulaska u kuću gde treba da sad objasniš detetu. Šta!? Kako?!…….trajalo je kao večnost ali ukratko: „Imaš tumor, idemo u drugu bolnicu, gde ćeš primati gadne lekove od kojih će ti biti muka, ostaćeš bez kose, loše ćeš se osećati. Imaćeš kasnije operaciju. Ugradiće ti u nogu neki implant, i opet na te gadne lekove. Tako ćeš živeti jedno godinu dana, a onda ćemo da nastavimo gde smo stali“……e a tada kreće plakanje. Taj odvratni osećaj nemoći da svom detetu ne možeš da TI ništa pomogneš. Najgore su noći kada ga najviše boli. Maziš, pričaš, šapućeš, daješ lekove za bolove, a oni slabo deluju, pa paziš da prođu bar 4 sata između 2 tablete. A ti ne možeš ništa da učiniš da bol prestane! Plačeš, raspadaš se, ne znaš šta da radiš. Preko dana je još sve dobro. Al moj genije se tako dobro držao. Njegovo pitanje je bilo kojim će sportom moći da se bavi. A on je živo, spretno dete, koje je sa 4 godine radilo stoj na rukama. Onda nabrajamo sve sportove gde baš ne moraju noge da budu najopterećenije. Muž je otrčao da mu kupi pikado. Igrao ga je sa drugarima, dok nije krenuo u bolnicu. Počinje školska godina, a mi počinjemo sa lečenjem….”

Nastavićemo.

Verujem da će roditelji koji su prošli lečenje svog deteta razumeti, a sve bismo zamolili za komentare ili neka svoja sećanja da podele.

O autoru

Tata Vladimir administrator

Tata Vladimir je tata Miloša i Uroša. Predsednik je udruženja "Čika Boca".