IGOR U BORBI PROTIV LUDAKA IZ L.A.!

ByTata Vladimir

IGOR U BORBI PROTIV LUDAKA IZ L.A.!

Ovaj tekst, jasnije deo dnevnika smo dobili od mame Irine Ban iz Beograda koji je vodila davne 1994 godine dok je lečila sina Igora obolelog od Akutne Limfoblastne Leukemije. Igor je danas momčina.

IGOR U BORBI PROTIV LUDAKA IZ L.A.

(Limfoblastna Leukemija Akutna)

 

2.novembar 1994.god.

Početkom ove jeseni, naš četvorogodišnji sin Igor je počeo da se žali na bolove u rukama i nogama. Obzirom da Igor ima dve godine mlađeg brata Vladimira, pomislila sam da su se možda potukli, što je svakodnevna pojava u našoj kući i nije ništa neobično. Nažalost, ovog puta nije bila uobičajena tuča u pitanju već smo, nakon detaljnih pregleda, utvrdili da su se u njegove ruke i noge uselile neka jako bezobrazna “stvorenja” koja neprestano skaču sa jednog mesta na drugo i gnjave Igora. Ta stvorenja su potpuno luda, te smo ih nazvali “LUDACI”. Igor ih je lepo zamolio da se vrate tamo odakle su došli međutim, oni su uživali kod njega i nije im palo na pamet da odu. Onda je rešio da ih silom izbaci napolje i objavio im je RAT.  Moj sin misli da su ti Ludaci došli iz Amerike, iz Los Angeles-a, jer je negde čuo da se svi ratovi na svetu smišljaju u Americi. Nisam se baš složila sa tom idejom, ali sam konstatovala da i nije daleko od istine. Igor je u svojoj glavici smislio kako su Ludaci čuli da u Beogradu živi jedan dečak po imenu Igor, kojeg nikada ništa u životu nije bolelo, pa su rešili da ga maltretiraju. Stigli su iz Amerike u jednom ogromnom avionu koji leti preko najvećeg mora na svetu.

Kada je Igor objavio Ludacima rat, počeo je da se naoružava opasnim oružjem: mač, puška, nož, čekić, ali to nije bilo dovoljno. Potražili smo pomoć u našoj bolnici u kojoj radi jedna veoma dobra doktorka. Kada joj je Igor ispričao priču o Ludacima, ona mu je obećala da će mu pomoći da dobije taj rat, jer ona ima jako opasno oružje za izbacivanje Ludaka, a takođe on nije jedini ratnik, ima još puno dece koja biju sličnu bitku.

Doktorka je Igora i mene odvela u jednu sobicu u bolnici u kojoj smo nas dvoje bili sami, pa smo imali vremena za priču i razvijanje ratne strategije. Sobu smo ukrasili Igorovim igračkama, knjigama, slikama, čak i zavesama iz Igorove sobe kod kuće. Televizor, video i crtani filmovi su bili na počasnom mestu. Takođe smo doneli i njegovu posteljinu sa klovnovima, pa moram priznati da nam je od kuće falio samo klavir i frižider. Sve u svemu, bilo nam je super, samo su nas gnjavili tamo neki razni u belim mantilima koji su svaki čas ulazili i divili se Igorovoj lepoj sobi.

Međutim, bez obzira na lepu sobu i naoružanje, Ludaci su Igora sve više i više gnjavili, te su ga ruke i noge jako bolele. Tada je doktorka brzo došla i u Igorovu rukicu sipala čarobni napitak, te ga je sve odmah prestalo boleti. Pošto Igor ne voli “boce” – igle, doktorka je za njega donela jedan mali “šraf” sa poklopcem, zalepila mu za rukicu i sve čarobne napitke mu je sipala kroz taj šrafčić na ruci. Ludaci sa tada načisto poludeli i počeli da beže na sve strane, na usta, nos, guzu, pišu. Oni se najviše plaše crvene boje, pa će zato Igor morati da pije puno crvene tečnosti. Ponekad će mu doktorka vaditi Ludake iz jedne rupice na leđima i kuku. Njega to boli jer se Ludaci jako uplaše doktorkinih naočara i čim ih ugledaju kroz tu rupicu, počnu da grizu, grebu, štipaju od straha, ali im to ništa ne vredi jer je Igor najhrabriji dečak na svetu i ne plaši se njihovog grebanja. Kada ih doktorka izvadi, brzo ih baci u vodu i oni se udave jer ne znaju da plivaju. Međutim, ima puno Ludaka koji se sakriju negde u Igorovim velikim mišićima, pa i dalje švrljaju levo-desno, ali ne zadugo. Igor je jako opasan kada se naljuti, pa često uspe da uplaši i doktore.

Pošto je Igor jako dobar i poslušan, doktorka ga je pustila da ide kući, da spava u svom krevetu, da jede mamin ručak i bakine kolače, da se igra sa svojim malim bratom, a u bolnicu će dolaziti kada doktorka bude spremila razne crvene i bele otrove za Ludake.  Kod kuće će ih bombardovati raznim velikim i malim bombama – pilulama.

11. novembar.

Igor je stigao kući i nastaje prava, pravcata katastrofa. Mali Vladimir je veća opasnost od Ludaka jer i on hoće da se bombarduje kao i Igor, plače što Igorova bolnica nije i njegova, pa moramo i njega voditi da mu doktorka lepi infuziju za rukicu, takođe ga uvek mora pregledati i kao i Igor, na kraju dobije bombonu. Ako se Igor slučajno zbog nečeg rasplače, Vladimir postaje besan pas i bije sve redom. Sada nastaju pravi problemi! Igor je u bolnici navikao da bude GENERAL, pa je to počeo da sprovodi i kod kuće. Međutim, malkice se prešao jer su kod kuće glavno-komandujući mama i tata. Veoma je brzo uvideo da on nije jedini koji ima Ludake, jer svako od nas ima neke svoje Ludake i svoje oružje u borbi protiv njih. Igorovi drugari imaju neke Ludake u krajnicima, te ih moraju operisati i on je sada presrećan što su se njegovi Ludaci zadržali u rukama i nogama, jer se užasno plaši operacije krajnika!             Drugog dana boravka u bolnici Igor me sav uplašen pitao da li će on umreti, jer je čuo da se od nekih bolesti može i umreti. Shvatila sam da je to tema o kojoj moramo mnogo razgovarati. Pošto u tom momentu nisam znala šta da mu odgovorim, a nisam htela da ga lažem (u našoj kući je laž zakonom zabranjena), rekla sam mu da ću ga klepiti ako me ikada više bude pitao tako glupo pitanje. Niko od nas nema “ugovor sa Bogom” i niko, samim tim ni on, nema prava da postavlja takva i slična pitanja. Bio je zadovoljan odgovorom, pogotovo kada smo razjasnili da biti bolestan znači kijati, kašljati, imati temperaturu i sve ono što je njemu već poznato, a pošto on sve to nema, znači da nije bolestan, samo je u ratu protiv Ludaka.

Igorovi Ludaci su sada uspavani jer ih je doktorka ošamutila svojim raznoraznim čarobnim napicima i veoma je važno da se ne probude. Mogu se probuditi udarcem, pa zato moramo voditi računa da se Igor ne udari, ili što je veća mogućnost, da ga mali Vladimir zvekne. To je ipak najteže od svega jer su Igor i Vladimir navikli da se makljaju. Međutim, ubrzo su shvatili da ta “ZABRANA TUČE” ima i svojih dobrih osobina, a to je da ni tata ni ja ne smemo da ih diramo. Vladimir je neverovatno brzo naučio da, u kriznim momentima po njegovu guzu, kaže da su mu MALI TROMBOCITI!!!

15. decembar

Pošto u svakom ratu borci moraju biti veoma oprezni, tako smo i mi morali voditi računa da radimo sve ono što nam je doktorka naredila. To je, pre svega, bombardovanje Ludaka posle jela, jer se oni skupe na hranu koju Igor pojede i čim navale da jedu, Igor pobaca bombe i sredi ih. Zatim, obavezno pranje zuba i ispiranje usta nakon jela, da se neki preostali, gladni Ludaci ne bi popeli do Igorovih zubića. On često mora ide u njegovu bolnicu da, kao svaki dobar vojnik, preda raport doktorki. Vladimir je uvek u pratnji kao glavni pomoćnik i zabavljač. U bolnici nas sačeka jedna teta koju svi zovu “sestro” i Igoru nikako nije jasno čija je to sestra.  Takođe mu nije bilo jasno šta je to “krvna slika”, a sada on zna da se prvo uzme dve-tri kapi, kako on to kaže “krvića iz prstića”, zatim se te kapi slikaju, uveličaju, lepo se urami, okači na zid i tada se jasno vidi gde su se Ludaci sakrili i čime su se naoružali. Kada doktorka pregleda krvnu sliku, saopšti Igoru kakvim oružjem treba da se naoruža i kreće se u akciju. Jednom se dogodilo da je sestra rekla da su Igoru mali leukociti, pa se Igor zbunio, nije znao šta je to. Tada sam mu ja objasnila da kroz njegovu venu teče krv, što on već zna, i da se u krvi nalaze mala, bela zrnca – leukociti, koja su u stvari njegova vojska u borbi protiv Ludaka iz L.A. Kada te vojske ima malo, moramo čekati da se uveća, pa da je tek onda naoružamo. Ponekad se dogodi da se vojska umori od ratovanja i uspava se. Tada je moramo buditi jednim pravim čarobnim napitkom koji se sipa u mišić na ruci, tamo gde je Igor najjači, i istog momenta se vojska probudi i naoruža, pre svega, hrabrošću. Taj čarobni napitak je veoma skup i drugi borci ga nemaju, pa smo se mi potrudili da ga nabavimo i za drugu hrabru dečicu.

Takođe Igoru nije bilo jasno šta je to hemoglobin, a sada on zna da svako od nas u krvi ima malo gvožđa i što je to gvožđe čvršće, mišići su snažniji.

Igor je postao pravi veteran u ovom ratu protiv Ludaka iz L.A.

15. januar 1995. god.

Nova Godina je došla i Deda Mraz se u toku noći tiho ušunjao i doneo deci poklone. U paketu je bilo svega i svačega: knjiga, bojica, slagalica, slatkiša, avion i helikopter, ali ne obični, već na baterije, pa im se propeleri vrte i zuje. Izgleda da Deda Mraz nije primio penziju, jer im nije spakovao baterije, pa smo morali vaditi baterije iz svih satova po kući da bi letelice zujale i vrtele se po sobi do besvesti. Očigledno je i Deda Mraz čuo da se kod nas vodi strašan rat, pa je rešio da da svoj doprinos u naoružanju. Deci je doneo lukove i strele, jer je to jedino što još nisu imali. Trebalo im je nekoliko dana da uvežbaju gađanje strelama, pa smo tata i ja uglavnom puzali po kući da bi izbegli da nam se koja strela zalepi za čelo.

Za Božić nam se deslila nevolja jer su se tata i Vladimir razboleli, pa smo ih poslali kod bake da ih ona neguje i pazi. Vladimir je bio oduševljen što konačno i njemu nešto fali, pa će i njega doktorka pregledati. Međutim, razočarao se jer je umesto bombi dobio da pije neke sirupe. Tada mu je Igor stručno objasnio da sirupe piju bolesni, a bombe oni koju ratuju sa Ludacima.

Jednom prilikom me Igor pitao zašto on ide u bolnicu ako nije bolestan! Objasnila sam mu da bolnica ne postoji samo za bolesne, već i za zdrave. Mame, kada treba da rode bebu, ne idu u samoposlugu, već u bolnicu, a novorođene, zdrave bebe se takođe pregledaju u bolnici. Igor i Vladimir su, takođe, dolazili u ovu istu bolnicu kada su se rodili, a bili su savršeno zdrava deca. Tu dilemu smo rešili i Igor se sada jako retko zbunjuje.

On i dalje ide redovno u svoju bolnicu i veoma disciplinovano i profesionalno obavlja svoj posao. Do sada je mnogo toga naučio i veoma stručno barata medicinskim izrazima. Ponekad se i sama začudim koliko puno toga razume i zna! Postao je jako probirljiv, voli da sam izabere venu u koju će sestra da zakači “mač” koji obavezno mora biti crne boje i jako se ljuti ako mu sve to radi neka stara i nedoterana sestra. Navikao je da tete zove “sestro” i više me ne pita čija je to sestra!

To je u stvari neka jako čudna bolnica u kojoj doktori deci stalno donose čokolade, bombone i igračke. Igor i Vladimir su dobili jako lepe plišane konje koje ne ispuštaju iz ruku. Jako vole životinje i kada se igraju, Igor uvek mora biti tata lav jer je to najhrabrija životinja, a Vladimir, pošto je mlađi, beba lav. Jednom se Igor u bolnici rasplakao i ja sam mu rekla da se lavovi tako ne ponašaju, tako su plašljivi samo zečevi. Jako se uvredio i od tada se veoma trudi da ne bude zec. Zna on vrlo dobro da njegovi Ludaci jako vole ako je on kukavica jer tada mogu da mu rade šta god hoće, a kada osete da je hrabar, postanu jako plašljivi i ranjivi. Igor je stekao društvo u bolnici i najmiliji mu je jedan mali Srećko koji nema ni mamu ni tatu, čak ni svoju kuću, pa mora da stanuje u bolnici. Mi mu uvek odnesemo nešto lepo i zaista je milina gledati Srećka kako se igra i Igora koji se još više raduje jer je uspeo da ga nasmeje. Donekle je shvatio da je on veoma srećno dete što ima sve nas oko sebe, pa imam utisak da nas čak više sluša nego obično. Vladimir je još uvek mali, pa ne haje na sve to. Njemu smo i svi mi malo, pa me stalno zapitkuje kada će nam doći gosti.

24. februar 1995. god.

Jednog jutra, kada smo stigli u bolnicu, čekalo nas je iznenađenje. Sačekala nas je jedna toliko lepa teta, da su tati i Igoru skoro oči ispale od gledanja. Ta lepa teta se zove sestra Beba i između nje i Igora se rodila ljubav na prvi pogled. Tu počinje Igorovo veselje, a moje i tatine muke. Sestra Beba je toliko zavolela Igora da ga stalno ljubi i tom prilikom mu ostavlja vidne tragove od karmina na obrazima, pa je ceo muški rod veoma ljubomoran na njega. I drugi bi voleli da im sestra Beba ostavi malo svog karmina, ali to naravno ne dolazi u obzir. Jedinu privilegiju ima Vladimir, koji se sam podmetne i nema šanse da ga promaši. Naše muke su počele zbog toga što sestra Beba ne dozvoljava da njeno ljubimče grdimo. Dotle je sve to došlo da je naš rođeni sin počeo da tužaka mene i oca za sve i svašta, pa umesto da on dobije grdnju, tata i ja budemo pošteno naprašeni. Počeo je da me tuži čak i za kuvanje jer mu ne ispunjavam baš sve želje. Zbog svega ovoga smo u malo zategnutim odnosima i, koliko ja vidim, na pomolu je ozbiljan rat.

Što se tiče rata sa Ludacima, tu nema nikakvih problema. Doktorka ima sjajnu strategiju i tu nema omaške. Još dva puta se deslio da se Igorova vojska uspavala, ali smo opet sipali onaj čarobni napitak i sve je bilo pod kontrolom.  Ludaci nam ispadoše još najmanji problem. Pravi problem se pojavio Igorovim uverenjem da može da se ponaša kako god hoće jer ga sestra Beba brani, a ni doktorka nije baš sklona da ga grdi i kritikuje. Samo ga hvale, paze i maze, a on koristi situaciju da bude glavni dasa. Tata i ja već danima sa mukom razvijamo strategiju kako da našeg sina prizemljimo i bojim se da to nikako neće ići milom, već će doći i do fizičkog obračuna.

Ono što se dobro desilo u poslednje vreme je da se Igor više ni malo ne plaši igala, špriceva i svega onog što i mi odrasli ne volimo, a kamoli deca. Zahvaljujući sestra Bebi, Igor je naučio kako da sam spremi špric, iglu, vaticu i da pripremi venu za mač. Sestra Beba mu zakači mač, a on onda sam sebi ušprica mućkalicu. Uspeo je čak i da sebi izvadi mač iz vene sa osmehom na licu, što je do sada bilo nazamislivo. Sestra Beba mu je rekla da mora sve to da nauči i kada poraste, da dođe u ovu istu bolnicu da pomaže deci u isterivanju Ludaka. Igor je veoma ponosan na sebe i svima se hvali šta je sve naučio, a malo ko mu zaista veruje. Bake i deke na sve to samo prevrću očima i krste se, a mi ih ubeđujemo da to nikako nije njegova izmišljotina.

4. april 1995. god.

Još na samom početku ovog “našeg rata”, Igoru je počela da opada stara “bebeća” kosa, pa će mu za nekoliko meseci ponovo izrasti nova, prava muška kosa. Kada smo tata i ja, pre mnogo godina, imali vučjaka, bili smo u prilici da iskusimo kako to izgleda kada se menja dlaka. Ispričali smo deci kako smo po ceo dan po kući skupljali kucine dlake i da nam se sada ne bi to isto dogodilo, pozvali smo našu drugaricu Maju da ošiša decu. Maja ima čarobne makaze koje uopšte ne čupaju, a deca je mnogo vole, pa su je pustili bez većih primedbi. Kada je šišanje bilo gotovo, sa smehom smo konstatovali da nam deca liče na odbegle robijaše. Nakon nekoliko dana, Igoru je opalo i ono malo kose što je ostalo od šišanja, pa je bio veoma zadovoljan što, bar za neko vreme, ne mora prati i sušiti kosu. Vladimir je, po običaju, bio nezadovoljan što on ima više dlaka na glavi, pa me pitao zašto mi svake noći Igora šišamo, a njega ne. Mislio je da mi Igora šišamo noću, dok on spava, jer primećuje kako njemu kosa raste, za razliku od Igora.

Sada je Igor još uvek bez kose i kačket je postao sastavni deo njegove garderobe, što je bio i pre.  Pre neki dan su se Igor i Vladimir igrali u parku sa decom i Igoru je pao kačket sa glave. Deca su ga malo čudno pogledala i jedan veći dečak mu je podrugljivo viknuo:” Hej, ćelavi!”  Igor se zbunio i nije reagovao, ja takođe. Igra je nastavljena i više niko nije obraćao pažnju na Igorovu glavu. Kada smo došli kući, požalio se svom dedi i ispričao ceo događaj. Deda, koji je takođe bez kose i to odavno, rekao mu je da nije važno šta čovek ima na glavi, već u glavi. Takođe ga je poučio da, ako se dogodi da mu neko opet tako nešto kaže, Igor treba da uzvrati sa:”Hej, ćosavi!” Pošto ni ćelavost, ni ćosavost nije psovka, sasvim je dozvoljeno. Igor je bio prilično zadovoljan odgovorom i poukom.

Avgust 1995. god.

Igor je odneo prvu i najznačajniju pobedu u strašnom ratu. Doktorka je dozvolila zasluženi odmor, pa smo jedva dočekali da odemo iz grada. Tek kada smo stigli u drugu sredinu, među druge ljude, koji ni ne slute kakav se strašan rat vodi u našoj porodici, shvatili smo do koje mere smo sve svoje snage upregli u bitku protiv Ludaka, pa smo zaboravili šta znače neka sasvim obična, svakodnevna, mala zadovoljstva kao što je sesti u kafić, gledati prodavnice i poželeti nešto što nije vezano za rat sa Ludacima. Bez obzira na veliku pobedu, Igora čeka još dug put do konačne pobede, ali verujem da on ima snage za sva iskušenja koja ga još čekaju. Mi smo svi uz njega i koliko god se to nama ne sviđa, ipak je on general, a mi njegovi ađutanti.

 

10 GODINA KASNIJE – NOVEMBAR 2004.GODINE

 

Igor ima 15 godina, ide u osmi razred osnovne škole, završio je muzičku školu – klavir, viši je od mame i tate, pušta kosu i voli neku “čudnu” muziku. Vladimir ima 13 godina, ide u sedmi razred, takođe je završio muzičku školu (i dalje radi sve što i stariji brat), ne pušta kosu ali je zato natapa gelom i podiže u vis! Na njihovu veliku radost (u početku a kasnije propast), rodio im se još jedan brat, Ivan, koji je pošao u prvi razred, žarko želi da svira violinu jer mu gudalo liči na mač, tuča sa braćom je najomiljenija aktivnost, bori se za svoje mesto iako je već sva mesta zauzeo! Mali Ivan često traži da mu se priča o ratu sa Ludacima iz L.A. i smatra da tu treba izvršiti izmene….nikako mu nije jasno zašto se u priči ne pominje kompjuter, igrice i internet. Objasnili smo mu da tada nismo imali kompjuter, kupili smo ga tek nakon njegovog rođenja, ipak mu nikako nije jasno kako smo uopšte živeli bez te magične kutije?!

Mama, tata, bake i deke žive u miru…ne ratuju, sećaju se Ludaka iz L.A., tajno strahuju i mole se da se više nikada ne vrate u našu porodicu. Upravo zbog tog skrivenog straha se trude da pomognu drugoj deci i njihovim porodicama u sličnim bitkama, da im pruže korisne savete, toplu reč, nadu i utehu!

About the author

Tata Vladimir administrator

Tata Vladimir je tata Miloša i Uroša. Predsednik je udruženja "Čika Boca".

4 Comments so far

RadoslavaPosted on1:10 pm - мар 23, 2012

Upravo ova prica je slucajno 2009-e god dosla meni u ruke i bila mi inspiracija sta da pricam Petru. Hvala od srca i veliki pozdrav Igoru i mama Irini. Veliki poljubac…

ristoPosted on8:56 am - сеп 13, 2011

Izuzetna priča! Važno je da ima lep kraj…

Tata VladimirPosted on4:02 pm - јун 3, 2011

Niko me ne vidi, a opet se izvinjavam, a izvinjavam se jer pročitah tekst i ovako velik i mator pustih suzu. A i neka sam, nisam kamen mada to mnogi traže od nas.
Pišite nam i vi ostali. Ima nas koji će čitati, a i vi ćete se lepše osećati.

    Predrag MiladinovicPosted on12:22 pm - авг 15, 2011

    Koliko je dečija i roditeljska mašta moćno oružje u borbi protiv malignih bolesti potvrđuje ovaj dnevnik mame Irine. Kao roditelji, sa istim problemom, upoznali smo desetine malih i velikih heroja, dece i njihovih roditelja, koji su imali različita “oružje” za “ludake”, kako ih je Irina nazvala, i kojih sam se setio dok sam čitao ovaj tekst. Treba se “izmestiti” iz problema, razmišljati pozitivno, negirati snagu bolesti, pretvarati se da život teče “normalano”. Nekada je to jako teeško, tu “ciglu u stomaku” koju smo ja i supruga nosili skoro dve godine, nikada nećemo zaboraviti, ali osmeh sa lica nismo skidali, ni mi ni nase dete, sve dok nismo pobedili! I danas verujemo da pored sve hemije koji lekari dodaju u telo, ljubav, pažnja i mašta mogu mnogo da postignu, i da bez njih nema pobede! Bravo za hrabru mamu!

Comments are closed.