poziv za podrsku by CB&M

Tekst napisala: Milkica Dimitrijević – Rođena sam 28. 10. 1991. u Beogradu. Lečila sam se od osteosarkoma kada sam imala 18 godina. Jedna sam od osnivačica grupe mladih lečenih od raka MladiCe. Od 2012. radimo na osnaživanju dece i mladih lečenih od raka. Otvorenom pričom o našim iskustvima smanjujemo neznanje i predrasude. Verujem da svi zajedno kao članovi i članice društva činimo svet boljim svakodnevnim malim koracima.

Sajt gde je tekst objavljen: SIPRU

Datum objave: 05.05.2021.

Rak kod dece i odraslih nije isto – različite su vrste i organi koje napadaju, različiti su uzroci. Uzroci raka kod dece su većinom i dalje nepoznati i iz tog razloga je kod dece ključno što ranije uspostavljanje dijagnoze.

Kako teče proces uspostavljanja dijagnoze?

Važno je reagovati čim se primete simptomi. U slučaju otoka, bola u kostima, preloma kostiju usled osetljivosti, bola u leđima, u stomaku, osećaja umora, temperature koja nema objašnjenje, gubitka apetita, težine, pojave mučnine i povraćanja, otežanog disanja, gutanja, pojave kvržica na vratu, stomaku, preponama, pazuhu, neobjašnivih masnica po koži, otečeno lice, spušteni kapci, uporna crvena iritacija oko očiju, obavezno je obratiti se lekaru. Na osnovu simptoma i podataka koje daju roditelji i dete, lekar usmerava na dalja ispitivanja.

Kod mene se prvo javio bol u kolenu kada sam išla stepenicama. Osećala sam kao da će koleno da mi eksplodira. Kroz nekoliko nedelja sam počela da vučem nogu i da se sve manje oslanjam na nju. Tada sam otišla kod lekara. Doktorka je primetila blagi otok, koji ja nisam videla. Poslala me je na rentgen. Na snimku su videli promenu i poslali me odmah na Institut za ortopediju Banjica. Tamo su mi rekli da uradim magnetnu rezonancu, a nakon tih snimaka, urađena je biopsija koja je pokazala da je u pitanju osteosarkom.

Kako izgleda proces lečenja od raka?

Kada se uspostavi dijagnoza, započinje se lečenje u skladu sa protokolom za određenu vrstu maligniteta. Predviđeno je koji lekovi se primenjuju, u kom trenutku je planirana operacija, koje metode lečenja će biti primenjene. Naravno, sve je u skladu sa individualnim slučajem. Na početku lečenja je teško odrediti koliko će trajati lečenje jer je svaki slučaj individualan i svako reaguje na svoj način, a postoji i mogućnost nastanka dodatnih komplikacija, kao što su infekcije do kojih dolazi usled smanjenog imuniteta.

Hemioterapija su lekovi koji se najčešće daju intravenozno. Takođe se za lečenje, u zavisnosti od vrste raka, primenjuje i zračna terapija, kao i transplantacija matičnih ćelija ili koštane srži. Moje lečenje je izgledalo tako što sam primila 3 ciklusa hemioterapije, nakon kojih je usledila operacija prilikom koje mi je ugrađena proteza celog kolena i posle još nekoliko ciklusa hemioterapije kako bi se smanjila verovatnoća povratka maligniteta.

Kako prihvatiti dijagnozu raka?

Iako se nakon pojave simptoma i lekarskih pregleda može javiti ideja da dete ima rak, roditelji, kao i pacijenti, nisu spremni da odmah prihvate takvu dijagnozu, čak i u trenutku kada je lekari potvrde. Nada je postojala do samog kraja. U trenutku saopštavanja dijagnoze javljaju se šok, neverica, strah, tuga. Tom prilikom se roditeljima i pacijentima objašnjava i kako će izgledati lečenje, koje medicinske procedure i preglede obuhvata, na šta treba obratiti pažnju, koje su nuspojave terapije, koji su potencijalni rizici. Potrebno je vreme da se prihvati dijagnoza, obrade sve te informacije, a zatim i da se upozna nova situacija i navikne na nju, da se nauči kako funkcionisati u njoj. Uglavnom nakon prvih nekoliko ciklusa terapije, sve se nekako slegne i porodice i pacijenti se uhodaju. Znaju otprilike kako izgledaju ciklusi, kako reaguju, bujica emocija se smirila.

Pošto sam nedelju dana nakon prve hemioterapije napunila 18 godina, bila sam sasvim svesna šta mi se dešava. Nakon informacije da treba da urade biopsiju, pretpostavila sam da imam rak (zahvaljujući gledanju serije Doktor Haus i sličnih serija). Nadala sam se da ipak nije, ali nakon što mi je doktor potvrdio, isplakala sam se i pokušala da se pripremim za lečenje koje mi predstoji. Tek nakon nekoliko ciklusa sam zaista i prihvatila ono što mi se dešava.

Pacijenti različitih uzrasta, različito reaguju na rak i terapije. Kada je u pitanju rak kod dece, sve informacije se saopštavaju roditeljima, a deci se uglavnom objasne samo procedure kako bi bili saradljiviji tokom procesa lečenja. Neki roditelji odluče da ne kažu deci od čega boluju želeći da ih zaštite. Deca, koliko god da su mala, primećuju reakcije svojih roditelja, prepoznaju da je nešto ozbiljno u pitanju, znaju da ih boli, da je neprijatno. Kada odrastu, ukoliko su se u manjem uzrastu lečili, uglavnom se sećaju pojedinih scena. Iz razgovora sa mladima koji su se u detinjstvu lečili od raka, a kojima su roditelji rekli da su imali rak tek kada su odrasli, saznala sam da su bili ljuti na roditelje što su to krili od njih. Naveli su da je reč o njima, da je to deo njihovog iskustva. Na to bih dodala da lečenje može dovesti do problema – u vezi sa rastom, sa štitnom žlezdom, kao i niz drugih posledica koje se mogu javiti i mnogo godina kasnije (sterilitet, na primer) i da je iz tog razloga važno da znamo od čega smo bolovali.

Kako se provodi vreme u bolnici?

Odeljenja pedijatrijske onkologije su uglavnom šarena, veselih boja, na zidovima su iscrtane životinje ili neki slični motivi. Pored soba, postoji i zajednički boravak, vrtić, gde se nalaze igračke, knjige, različiti materijali koje deca mogu da koriste dok su u bolnici. Takođe, nastavnici iz osnovnih škola drže časove (deci koja se leče u beogradskim bolnicama nastavu drže nastavnici iz OŠ „Dragan Hercog”). A i deca se međusobno druže, razgovaraju, igraju društvene igre. Između dva ciklusa terapija ide se kući. To je vreme za predah, oporavak, hranu koju spremaju roditelji prema željama dece, šetnje, viđanje sa prijateljima, neke od aktivnosti koje su se obavljale pre lečenja. Takođe, obavljanje ovih aktivnosti kod kuće se prilagođava opštem fizičkom stanju deteta, krvnoj slici, a u vreme pandemije COVID-19 epidemiološkim merama. Ipak, često niska krvna slika i pojava visoke temperature zahtevaju ponovnu hospitalizaciju radi primene antibiotika, čak i transfuzije krvi ili trombocita. To dovodi do osećaja straha kod roditelja, a kod pacijenata do povećanja nezadovoljstva, pa čak i ljutnje što se mnogo vremena provodi u bolnici. Razgovor sa psihologom može pomoći u takvim situacijama, da se prihvate emocije, ispolje, nađe način za skupljanje snage za nastavak lečenja.

Više informacija o raku kao i kako se nositi sa ovom dijagnozom iz različitih uloga (deteta, roditelja, brata, sestre, prijatelja) možete pronaći u publikacijama ovde. Takođe, i Mladice, grupa mladih lečenih od raka, pružaju podršku tokom i nakon lečenja od raka u detinjstvu i mladosti.

Veoma je važno da se rak otkrije na vreme. I važno je da i odrasli idu na sistematske preglede, proveravaju krvnu sliku, odazivaju se na skrining preglede, vode računa o svom zdravlju, jer odgovor na pitanje: „A šta ako mi nađu nešto? “ je: „Verovatno ćeš tako produžiti svoj život.”

Tekst napisala: Milkica Dimitrijević – Rođena sam 28. 10. 1991. u Beogradu. Lečila sam se od osteosarkoma kada sam imala 18 godina. Jedna sam od osnivačica grupe mladih lečenih od raka MladiCe. Od 2012. radimo na osnaživanju dece i mladih lečenih od raka. Otvorenom pričom o našim iskustvima smanjujemo neznanje i predrasuda. Verujem da svi zajedno kao članovi i članice društva činimo svet boljim svakodnevnim malim koracima.

Sajt gde je tekst objavljen: SIPRU

Datum objave: 23.03.2021.

Roditelji čija su se deca lečila od raka, a koji su članovi nekog udruženja roditelja neretko dobijaju pitanja: „Kako možeš? Zar ti nije teško? Što ne ostaviš to iza sebe?“ Ista se postavljaju i mladima koji su se lečili, a koji se bave pružanjem podrške deci i mladima koji se leče.

I meni su postavljana takva pitanja. Odgovor na njih je – iskustvo raka je obeležilo i oblikovalo i mene kao ličnost i moj život i definitivno nije nešto što se ostavlja iza. Iskustvo je veliko i u njemu je bilo teških i bolnih trenutaka, bilo je i smešnih i lepih. To iskustvo mi je poremetilo i promenilo životni tok i nakon lečenja sam morala da naučim da živim sa tim. Shvatila sam da upravo to iskustvo mogu da iskoristim da bih pomogla drugoj decu koja se leče od raka. I meni su tokom lečenja prijali razgovori sa nekim ko se izlečio, jer su me razumeli. Nije mi bilo isto da razgovaram sa drugarima iz odeljenja i sa nekim ko se leči ili se izlečio. Ne delimo priče iz bolnice koje, realno, nisu zanimljive, a ljudima koji se nisu lečili uglavnom su neprijatne. Tako sam prepoznala da svoje iskustvo mogu da iskoristim za razgovore sa onima koji se leče. Mogu da im pružim razumevanje, osećaj da nisu sami i da ih slušam dok pričaju o nečemu što delimo kao zajedničko iskustvo.

Šta roditelje motiviše da se učlane u udruženja?

Želja da se pomogne, da se pruži podrška i razumevanje porodicama, zahvalnost, želja da se reše problemi i da druge porodice makar malo lakše prođu kroz lečenje. Svi imamo neki svoj tempo za prevazilaženje i oporavak od lečenja. Nekima treba neko vreme da budu daleko od svega u vezi sa lečenjem, pa nakon nekoliko godina (čak!) da se vrate toj priči kako bi mogli da je prevaziđu, kako im više ne bi bila trauma. Neki iskustvo lečenja obrade brže i to iskustvo iskoriste za podršku porodicama u sličnoj situaciji. Neke to iskustvo motiviše da učestvuju u rešavanju raznih drugih problema, koji nisu u vezi sa rakom i lečenjem od raka, da budu aktivisti u drugim organizacijama.

Udruženja roditelja u Srbiji

U Srbiji trenutno postoje četiri udruženja roditelja dece obolele od raka koja deluju lokalno iz Beograda – Čika Boca, Uvek sa decom, Zvončica i Nacionalno udruženje roditelja dece obolele od raka (NURDOR), i jedna grupa mladih lečenih od raka – Mladice. Roditeljska udruženja pružaju podršku i pomoć roditeljima u vidu informacija – upućuju roditelje u proces ostvarivanja prava na bolovanje, materijalne pomoći, prava na socijalnu pomoć, parnjačke podrške, podršku u vidu obezbeđivanja smeštaja za roditelje dece koja se leče van mesta u kojem žive. Takođe, udruženja se kroz rad trude da reše i neke sistemske probleme. Roditelji iz udruženja su pokrenuli rehabilitacione kampove, a svojim aktivizmom su doprineli da se Međunarodni dan dece obolele od raka uvrsti u Kalendar zdravlja (15. februar), osnovali su roditeljske kuće, doprineli da se usvoji zakon po kojem roditelji teško obelele dece imaju pravo na 100% plate tokom lečenja dece.

Udruženja u Evropi

Pored udruženja roditelja čija su se deca lečila od raka koja su organizovana na nacionalnom nivou, postoje i međunarodne organizacije koje okupljaju roditeljska udruženja iz različitih država, kao i bivše pacijente. Cilj im je međusobna razmena iskustava i znanja, ali i rad na poboljšanju uslova lečenja širom sveta. PanCare je organizacija osnovana 2008. godine u Lundu u Švedskoj, koja predstavlja panevropsku mrežu i koja okuplja medicinsko osoblje, roditelje, psihologe, socijalne radnike, bivše pacijente. Njen cilj je prevencija i umanjenje dugoročnih posledica lečenja od raka, kao i njihovo istraživanje i povećanje znanja kroz saradnju svih učesnika u lečenju.

Takođe, izdvojila bih i Youth Cancer Europe (YCE) koji okuplja mlade lečene od raka iz Evrope.  YCE radi na osnaživanju mladih lečenih od raka, ali i na promeni zakona koji regulišu lečenje i poboljšavaju uslove lečenja u Evropskoj uniji.

Mladice

Neformalna grupa mladih lečenih od raka Mladice pokrenuta je 2012. godine. Početna ideja i motivacija nam je bila da razgovaramo sa decom i mladima koji se leče i tako im pružimo podršku. Počeli smo od internet radija, na kojem smo pričali doslovno o svemu što nas je zanimalo i što smo smatrali zanimljivim. Na našem sajtu je postojao i čet – pričalice, na kojem su naši slušaoci, a među njima i oni koji se leče od raka, mogli da nam šalju poruke na koje smo odgovarali u toku emisija. Upravo nam je radijsko iskustvo pomoglo da se usmerimo na različite strane kako bismo pomogli podizanju svesti javnosti o raku kod dece i mladih i razbijanju predrasuda u vezi sa ovom bolešću. Kod dece je ključno rano uspostavljanje dijagnoze – zato moramo da pričamo o simptomima kako bi se na vreme prepoznali i kako bi što pre otišli kod lekara. Važno je informisati i ljude koji se ne suočavaju sa rakom o tome kako mogu da pruže pomoć i podršku u toku i nakon lečenja.

Tokom ovih osam godina realizovali smo mnogobrojne akcije i projekte od kojih su meni najznačajniji kampovi „Mi možemo sve“, program „Povratak u školu“ i online vršnjačko savetovalište. Kroz ova tri programa obuhvaćena je podrška tokom i nakon lečenja deci i mladima koji imaju iskustvo raka. Takođe, kroz radionice sa vršnjacima koji se nisu lečili od raka, kao i druge aktivnosti, doprineli smo da i oni koji nisu suočeni sa rakom bolje razumeju specifičnosti koje rak donosi.

Često pitanje koje se postavlja mladima lečenim od raka jeste – šta im je rak doneo. Moj odgovor na to pitanje je – prijatelje, drugačiji pogled na svet, mogućnost da doprinesem razbijanju predrasuda, mogućnost da pomognem, sreću i ispunjenost kad vidim šta smo postigli tokom osam godina.

Prethodna godina je svima nama donela velike promene. Deo tih promena liči i na promene životnih navika koje doživljavaju porodice čije se dete leči od raka. To iskustvo može sve da nas poveže, jer smo prošli kroz nešto slično. Možemo bolje da se međusobno razumemo, da se podržimo. Spremniji smo da pomažemo jedni drugima – sakupljanjem novca, paketića za praznike, pružanjem podrške… Zajedno možemo da rešimo mnoge probleme. Nastavimo tako i ove godine kroz prihvatanje, razgovor, osmeh!

Tekst napisala: Milkica Dimitrijević – Rođena sam 28. 10. 1991. u Beogradu. Lečila sam se od osteosarkoma kada sam imala 18 godina. Jedna sam od osnivačica grupe mladih lečenih od raka MladiCe. Od 2012. radimo na osnaživanju dece i mladih lečenih od raka. Otvorenom pričom o našim iskustvima smanjujemo neznanje i predrasuda. Verujem da svi zajedno kao članovi i članice društva činimo svet boljim svakodnevnim malim koracima.

Sajt gde je tekst objavljen: SIPRU

Datum objave: 07.12.2020

U prethodnim tekstovima sam spomenula da dijagnoza raka i lečenje ne utiču samo na obolelog člana, već na celu porodicu. Uglavnom je prva reakcija neprihvatanje te informacije i nada da to ipak nije istina. Stanje šoka i tuge i straha i besa. Preispitivanje života i krivica. Zašto baš ja?/Zašto moje dete?, misli su koje prolaze kroz glavu pacijentima i roditeljima. Sve te reakcije na veliku i tešku vest su prirodne. Ne postoji jedinstveni način na koji porodice i pacijenti mogu da se pripreme za ono što sledi. Međutim, postoji podrška koju mogu da dobiju tokom prihvatanja dijagnoze, uhodavanja i upoznavanja sa lečenjem, tokom i nakon lečenja. Psihoonkolozi su uglavnom prisutni prilikom saopštavanja dijagnoze, kako bi pomogli roditeljima i pacijentima da prihvate dijagnozu i usmere se na dalje korake. Ne postoji jedan pravi način za suočavanje sa rakom i njegovim posledicama. Sve reakcije su prirodne.

Kako dijagnoza raka utiče na porodice?

Nakon početnog šoka sledi period privikavanja. Roditelji i pacijenti gledaju da usmere svoje kapacitete na ono što im se dešava – kako izgledaju terapije, pregledi, šta kada se pogorša krvna slika pacijenta, kako da se ponašaju, kako da uklope posao, ko će da bude sa detetom na odeljenju, ko će da brine o drugom detetu, koliko će trajati lečenje, šta da pitaju doktore, da li da slušaju sve dobronamerne savete? Kome da veruju? Mogu li još nešto da urade?

Dijagnoza menja porodične navike – svi se prilagođavaju lečenju, terapijama. Članovi porodice su pažljivi, vode više računa o svom imunitetu i paze na potencijalne izvore infekcija, češće dezinfikuju prostor. Najčešće jedan od roditelja, uglavnom majka, a ponekad i oba roditelja uzimaju bolovanje kako bi mogli sve vreme da budu uz dete na terapijama. Sa druge strane, braća i sestre na neki način trpe i mogu se osetiti zapostavljeno. Prioritet porodice postaje lečenje obolelog deteta i porodično funkcionisanje se odvija u skladu sa tim. Kojeg god da su uzrasta, druga deca razumeju šta se dešava. Razumeju da njihov brat ili sestra boluju od ozbiljne bolesti. I oni su uplašeni, zabrinuti, teško im je. Želeli bi da pomognu. Želeli bi da se igraju sa njima. Želeli bi da mama i tata nisu toliko zabrinuti.

Kako lečenje utiče na roditelje?

Na početku lečenja, roditelje najviše zanima kako će sve izgledati i šta oni mogu da urade za svoje dete – kako da mu objasne bolest i lečenje i koji je najbolji način da budu podrška svom detetu. Zabrinuti su. Gledaju dete kako pati, kako ima bolove, kako nema snage, a ne mogu da učine ništa da to brzo prođe. Trude se da animiraju dete, da rade uobičajene aktivnosti koliko je to moguće. Ono što je posebno važno jeste da iskreno razgovaraju sa svojim detetom. Takođe, treba da brinu o drugoj deci, da razgovaraju sa njima, da ih podržavaju, vode u školu, na vannastavne aktivnosti. U celom procesu im je potrebna dodatna podrška i pomoć – rodbine, prijatelja, psihologa, psihoterapeuta, roditeljskih udruženja.

Kada se lečenje završi, roditeljima se javljaju novi strahovi i brige – od povratka bolesti, kako će teći navikavanje na život nakon lečenja. Potreban im je odmor i predah za novo „normalno“ – zdravstvene kontrole, povratak na posao, detetov povratak u školu, odrastanje, posledice lečenja. Kod nekih roditelja se mogu javiti i simptomi posttraumatskog stresnog poremećaja, anksioznosti i depresije koji su u vezi sa lečenjem njihovog deteta. Potrebno je da potraže pomoć stručnjaka – psihologa, psihoterapeuta i psihijatara. Takođe, jedna od posledica po roditelje može biti i produženo stanje borbe koje ometa prilagođavanje životu nakon lečenja. Moraju da nauče da puste dete koje sad žele da zaštite od svega. Posebno im je teško ukoliko dete ima neku od posledica – oboljenje nekog organa, ili mu je tokom lečenja amputirana ruka ili noga, ili ima problema sa učenjem i koncentracijom. Potrebno im je još snage, upornosti i istrajnosti kako bi detetu pružili podršku koja mu treba, ne bi li se dete rehabilitovalo, osamostalilo i razvijalo svoje potencijale.

Deo roditelja želi da svoje iskustvo deli sa drugim roditeljima čija se deca leče, da razgovaraju sa njima, da ih saslušaju, budu im podrška tokom i nakon lečenja. Njihova podrška je važna jer razumeju situaciju i znaju kako da pomognu drugim roditeljima na najbolji način. Dodatno, kroz rad udruženja utiču na podizanje svesti i informisanosti građana, na zakonske regulative kojima se rešavaju problemi koji prate situaciju lečenja deteta – rehabilitacija, terapija, posao i bolovanje i sl.

Posledice na mentalno zdravlje kod dece i mladih lečenih od raka

Deca i mladi koji su se lečili od raka su prošli kroz traumatično iskustvo. Susreli su se sa svojom smrtnošću, sa bolovima, gubitkom apetita, kose, nekog dela tela, hemioterapijom, zračnom terapijom, operacijom, transplantacijom koštane srži, raznim procedurama koje nisu ni malo prijatne i koje imaju različite posledice.

Deca koja su imala neki oblik moždanih tumora i koja su imala zračenje kao deo svog lečenja često imaju problema sa koncentracijom, učenjem, ravnotežom, koordinacijom. Neretko ih okolina zbog toga odbacuje iako oni – vršnjaci, nastavnici, komšije, rođaci, takođe utiču na oporavak od lečenja i vraćanje u regularne tokove života. Podrška nastavnika u vidu prilagođavanja gradiva ili pronalaženjem drugih načina na koji dete lečeno od raka može lakše da uči je važna jer time dete nije isključeno, pomaže mu da shvati gradivo i ne razvija otpor prema školi i učenju.

Lečenje i celokupno iskustvo donosi strahove i brige koji nekada opstaju i nakon što se lečenje završi. Strah od povratka bolesti je sasvim prirodan i njegov intenzitet se uglavnom vremenom smanjuje. Razmena iskustva sa vršnjacima koji su takođe lečeni od raka zaista donosi mnogo dobrobiti – od osećanja prihvatanja, pripadanja, razumevanja, validiranja iskustva, pružanja osećaja da nismo sami do prihvatanja i doživljavanja iskustva bolesti i lečenja kao deo života bez osećanja traume. O tome sam nešto više pisala u tekstu o kampovima. Međutim, nekada su posledice isuviše teške, podrška okoline može izostati ili je neadekvatna i kod mladih lečenih od raka može doći do javljanja suicidalnih misli, posttraumatskog stresnog poremećaja, anksioznosti, depresije. U takvim situacijama neophodna je pomoć psihologa, psihijatara i psihoterapeuta.

Psiholozi kao deo tima stručnjaka koji sprovode lečenje

Psihoterapija i ostali vidovi profesionalne podrške pomažu mladima da razreše traumu, prihvate svoje iskustvo, prepoznaju svoje snage, svoj potencijal i ostvare kvalitetan život. Takođe, iskustvo lečenja od raka može dovesti i do razvoja rezilijentnosti i većeg motiva postignuća kod dece i mladih lečenih od raka. To je upravo i cilj psihoterapije – da se nauče strategije kojima će se bolje tolerisati stres, strategije uz pomoć kojih će se jedno veliko i teško iskustvo pretvoriti u snagu.

Prema evropskim standardima lečenja raka kod dece preporučeno je da psiholozi budu deo onkološkog tima. U Srbiji je uglavnom po jedan psihoonkolog zaposlen na dečijim onkološkim odeljenjima. Njihova uloga je da pružaju stručnu pomoć i podršku. Pomažu roditeljima i pacijentima u savladavanju početnog šoka zbog dijagnoze, tu su da ih saslušaju, razumeju, razgovaraju o strahovima koji se javljaju. Takođe, sa pacijentima, kao i sa članovima njihovih porodica, rade na usvajanju strategija za prevladavanje stresa zbog medicinskih intervencija, nusefekata terapija. Ohrabruju pacijente da pronađu adekvatne načine za prihvatanje situacije i nošenje sa njom, kao i da prepoznaju svoje snage i koriste ih. Psihoonkolozi pružaju podršku i u situacijama u kojima je došlo do pogoršanja stanja i kada prognoze nisu dobre.

U našem društvu mentalno zdravlje je još uvek zapostavljeno. Već izvesno vreme se radi na podizanju svesti o tome da brinemo o mentalnom zdravlju, da obratimo pažnju na to kako se osećamo, da ne moramo sve sami i da je u redu da potražimo pomoć. Brinimo o sebi i brinimo jedni o drugima. Budimo tu jedni za druge.