Tekst napisala: Milkica Dimitrijević – Rođena sam 28. 10. 1991. u Beogradu. Lečila sam se od osteosarkoma kada sam imala 18 godina. Jedna sam od osnivačica grupe mladih lečenih od raka MladiCe. Od 2012. radimo na osnaživanju dece i mladih lečenih od raka. Otvorenom pričom o našim iskustvima smanjujemo neznanje i predrasuda. Verujem da svi zajedno kao članovi i članice društva činimo svet boljim svakodnevnim malim koracima.

Sajt gde je tekst objavljen: SIPRU

Datum objave: 23.03.2021.

Roditelji čija su se deca lečila od raka, a koji su članovi nekog udruženja roditelja neretko dobijaju pitanja: „Kako možeš? Zar ti nije teško? Što ne ostaviš to iza sebe?“ Ista se postavljaju i mladima koji su se lečili, a koji se bave pružanjem podrške deci i mladima koji se leče.

I meni su postavljana takva pitanja. Odgovor na njih je – iskustvo raka je obeležilo i oblikovalo i mene kao ličnost i moj život i definitivno nije nešto što se ostavlja iza. Iskustvo je veliko i u njemu je bilo teških i bolnih trenutaka, bilo je i smešnih i lepih. To iskustvo mi je poremetilo i promenilo životni tok i nakon lečenja sam morala da naučim da živim sa tim. Shvatila sam da upravo to iskustvo mogu da iskoristim da bih pomogla drugoj decu koja se leče od raka. I meni su tokom lečenja prijali razgovori sa nekim ko se izlečio, jer su me razumeli. Nije mi bilo isto da razgovaram sa drugarima iz odeljenja i sa nekim ko se leči ili se izlečio. Ne delimo priče iz bolnice koje, realno, nisu zanimljive, a ljudima koji se nisu lečili uglavnom su neprijatne. Tako sam prepoznala da svoje iskustvo mogu da iskoristim za razgovore sa onima koji se leče. Mogu da im pružim razumevanje, osećaj da nisu sami i da ih slušam dok pričaju o nečemu što delimo kao zajedničko iskustvo.

Šta roditelje motiviše da se učlane u udruženja?

Želja da se pomogne, da se pruži podrška i razumevanje porodicama, zahvalnost, želja da se reše problemi i da druge porodice makar malo lakše prođu kroz lečenje. Svi imamo neki svoj tempo za prevazilaženje i oporavak od lečenja. Nekima treba neko vreme da budu daleko od svega u vezi sa lečenjem, pa nakon nekoliko godina (čak!) da se vrate toj priči kako bi mogli da je prevaziđu, kako im više ne bi bila trauma. Neki iskustvo lečenja obrade brže i to iskustvo iskoriste za podršku porodicama u sličnoj situaciji. Neke to iskustvo motiviše da učestvuju u rešavanju raznih drugih problema, koji nisu u vezi sa rakom i lečenjem od raka, da budu aktivisti u drugim organizacijama.

Udruženja roditelja u Srbiji

U Srbiji trenutno postoje četiri udruženja roditelja dece obolele od raka koja deluju lokalno iz Beograda – Čika Boca, Uvek sa decom, Zvončica i Nacionalno udruženje roditelja dece obolele od raka (NURDOR), i jedna grupa mladih lečenih od raka – Mladice. Roditeljska udruženja pružaju podršku i pomoć roditeljima u vidu informacija – upućuju roditelje u proces ostvarivanja prava na bolovanje, materijalne pomoći, prava na socijalnu pomoć, parnjačke podrške, podršku u vidu obezbeđivanja smeštaja za roditelje dece koja se leče van mesta u kojem žive. Takođe, udruženja se kroz rad trude da reše i neke sistemske probleme. Roditelji iz udruženja su pokrenuli rehabilitacione kampove, a svojim aktivizmom su doprineli da se Međunarodni dan dece obolele od raka uvrsti u Kalendar zdravlja (15. februar), osnovali su roditeljske kuće, doprineli da se usvoji zakon po kojem roditelji teško obelele dece imaju pravo na 100% plate tokom lečenja dece.

Udruženja u Evropi

Pored udruženja roditelja čija su se deca lečila od raka koja su organizovana na nacionalnom nivou, postoje i međunarodne organizacije koje okupljaju roditeljska udruženja iz različitih država, kao i bivše pacijente. Cilj im je međusobna razmena iskustava i znanja, ali i rad na poboljšanju uslova lečenja širom sveta. PanCare je organizacija osnovana 2008. godine u Lundu u Švedskoj, koja predstavlja panevropsku mrežu i koja okuplja medicinsko osoblje, roditelje, psihologe, socijalne radnike, bivše pacijente. Njen cilj je prevencija i umanjenje dugoročnih posledica lečenja od raka, kao i njihovo istraživanje i povećanje znanja kroz saradnju svih učesnika u lečenju.

Takođe, izdvojila bih i Youth Cancer Europe (YCE) koji okuplja mlade lečene od raka iz Evrope.  YCE radi na osnaživanju mladih lečenih od raka, ali i na promeni zakona koji regulišu lečenje i poboljšavaju uslove lečenja u Evropskoj uniji.

Mladice

Neformalna grupa mladih lečenih od raka Mladice pokrenuta je 2012. godine. Početna ideja i motivacija nam je bila da razgovaramo sa decom i mladima koji se leče i tako im pružimo podršku. Počeli smo od internet radija, na kojem smo pričali doslovno o svemu što nas je zanimalo i što smo smatrali zanimljivim. Na našem sajtu je postojao i čet – pričalice, na kojem su naši slušaoci, a među njima i oni koji se leče od raka, mogli da nam šalju poruke na koje smo odgovarali u toku emisija. Upravo nam je radijsko iskustvo pomoglo da se usmerimo na različite strane kako bismo pomogli podizanju svesti javnosti o raku kod dece i mladih i razbijanju predrasuda u vezi sa ovom bolešću. Kod dece je ključno rano uspostavljanje dijagnoze – zato moramo da pričamo o simptomima kako bi se na vreme prepoznali i kako bi što pre otišli kod lekara. Važno je informisati i ljude koji se ne suočavaju sa rakom o tome kako mogu da pruže pomoć i podršku u toku i nakon lečenja.

Tokom ovih osam godina realizovali smo mnogobrojne akcije i projekte od kojih su meni najznačajniji kampovi „Mi možemo sve“, program „Povratak u školu“ i online vršnjačko savetovalište. Kroz ova tri programa obuhvaćena je podrška tokom i nakon lečenja deci i mladima koji imaju iskustvo raka. Takođe, kroz radionice sa vršnjacima koji se nisu lečili od raka, kao i druge aktivnosti, doprineli smo da i oni koji nisu suočeni sa rakom bolje razumeju specifičnosti koje rak donosi.

Često pitanje koje se postavlja mladima lečenim od raka jeste – šta im je rak doneo. Moj odgovor na to pitanje je – prijatelje, drugačiji pogled na svet, mogućnost da doprinesem razbijanju predrasuda, mogućnost da pomognem, sreću i ispunjenost kad vidim šta smo postigli tokom osam godina.

Prethodna godina je svima nama donela velike promene. Deo tih promena liči i na promene životnih navika koje doživljavaju porodice čije se dete leči od raka. To iskustvo može sve da nas poveže, jer smo prošli kroz nešto slično. Možemo bolje da se međusobno razumemo, da se podržimo. Spremniji smo da pomažemo jedni drugima – sakupljanjem novca, paketića za praznike, pružanjem podrške… Zajedno možemo da rešimo mnoge probleme. Nastavimo tako i ove godine kroz prihvatanje, razgovor, osmeh!

Tekst napisala: Milkica Dimitrijević – Rođena sam 28. 10. 1991. u Beogradu. Lečila sam se od osteosarkoma kada sam imala 18 godina. Jedna sam od osnivačica grupe mladih lečenih od raka MladiCe. Od 2012. radimo na osnaživanju dece i mladih lečenih od raka. Otvorenom pričom o našim iskustvima smanjujemo neznanje i predrasuda. Verujem da svi zajedno kao članovi i članice društva činimo svet boljim svakodnevnim malim koracima.

Sajt gde je tekst objavljen: SIPRU

Datum objave: 07.12.2020

U prethodnim tekstovima sam spomenula da dijagnoza raka i lečenje ne utiču samo na obolelog člana, već na celu porodicu. Uglavnom je prva reakcija neprihvatanje te informacije i nada da to ipak nije istina. Stanje šoka i tuge i straha i besa. Preispitivanje života i krivica. Zašto baš ja?/Zašto moje dete?, misli su koje prolaze kroz glavu pacijentima i roditeljima. Sve te reakcije na veliku i tešku vest su prirodne. Ne postoji jedinstveni način na koji porodice i pacijenti mogu da se pripreme za ono što sledi. Međutim, postoji podrška koju mogu da dobiju tokom prihvatanja dijagnoze, uhodavanja i upoznavanja sa lečenjem, tokom i nakon lečenja. Psihoonkolozi su uglavnom prisutni prilikom saopštavanja dijagnoze, kako bi pomogli roditeljima i pacijentima da prihvate dijagnozu i usmere se na dalje korake. Ne postoji jedan pravi način za suočavanje sa rakom i njegovim posledicama. Sve reakcije su prirodne.

Kako dijagnoza raka utiče na porodice?

Nakon početnog šoka sledi period privikavanja. Roditelji i pacijenti gledaju da usmere svoje kapacitete na ono što im se dešava – kako izgledaju terapije, pregledi, šta kada se pogorša krvna slika pacijenta, kako da se ponašaju, kako da uklope posao, ko će da bude sa detetom na odeljenju, ko će da brine o drugom detetu, koliko će trajati lečenje, šta da pitaju doktore, da li da slušaju sve dobronamerne savete? Kome da veruju? Mogu li još nešto da urade?

Dijagnoza menja porodične navike – svi se prilagođavaju lečenju, terapijama. Članovi porodice su pažljivi, vode više računa o svom imunitetu i paze na potencijalne izvore infekcija, češće dezinfikuju prostor. Najčešće jedan od roditelja, uglavnom majka, a ponekad i oba roditelja uzimaju bolovanje kako bi mogli sve vreme da budu uz dete na terapijama. Sa druge strane, braća i sestre na neki način trpe i mogu se osetiti zapostavljeno. Prioritet porodice postaje lečenje obolelog deteta i porodično funkcionisanje se odvija u skladu sa tim. Kojeg god da su uzrasta, druga deca razumeju šta se dešava. Razumeju da njihov brat ili sestra boluju od ozbiljne bolesti. I oni su uplašeni, zabrinuti, teško im je. Želeli bi da pomognu. Želeli bi da se igraju sa njima. Želeli bi da mama i tata nisu toliko zabrinuti.

Kako lečenje utiče na roditelje?

Na početku lečenja, roditelje najviše zanima kako će sve izgledati i šta oni mogu da urade za svoje dete – kako da mu objasne bolest i lečenje i koji je najbolji način da budu podrška svom detetu. Zabrinuti su. Gledaju dete kako pati, kako ima bolove, kako nema snage, a ne mogu da učine ništa da to brzo prođe. Trude se da animiraju dete, da rade uobičajene aktivnosti koliko je to moguće. Ono što je posebno važno jeste da iskreno razgovaraju sa svojim detetom. Takođe, treba da brinu o drugoj deci, da razgovaraju sa njima, da ih podržavaju, vode u školu, na vannastavne aktivnosti. U celom procesu im je potrebna dodatna podrška i pomoć – rodbine, prijatelja, psihologa, psihoterapeuta, roditeljskih udruženja.

Kada se lečenje završi, roditeljima se javljaju novi strahovi i brige – od povratka bolesti, kako će teći navikavanje na život nakon lečenja. Potreban im je odmor i predah za novo „normalno“ – zdravstvene kontrole, povratak na posao, detetov povratak u školu, odrastanje, posledice lečenja. Kod nekih roditelja se mogu javiti i simptomi posttraumatskog stresnog poremećaja, anksioznosti i depresije koji su u vezi sa lečenjem njihovog deteta. Potrebno je da potraže pomoć stručnjaka – psihologa, psihoterapeuta i psihijatara. Takođe, jedna od posledica po roditelje može biti i produženo stanje borbe koje ometa prilagođavanje životu nakon lečenja. Moraju da nauče da puste dete koje sad žele da zaštite od svega. Posebno im je teško ukoliko dete ima neku od posledica – oboljenje nekog organa, ili mu je tokom lečenja amputirana ruka ili noga, ili ima problema sa učenjem i koncentracijom. Potrebno im je još snage, upornosti i istrajnosti kako bi detetu pružili podršku koja mu treba, ne bi li se dete rehabilitovalo, osamostalilo i razvijalo svoje potencijale.

Deo roditelja želi da svoje iskustvo deli sa drugim roditeljima čija se deca leče, da razgovaraju sa njima, da ih saslušaju, budu im podrška tokom i nakon lečenja. Njihova podrška je važna jer razumeju situaciju i znaju kako da pomognu drugim roditeljima na najbolji način. Dodatno, kroz rad udruženja utiču na podizanje svesti i informisanosti građana, na zakonske regulative kojima se rešavaju problemi koji prate situaciju lečenja deteta – rehabilitacija, terapija, posao i bolovanje i sl.

Posledice na mentalno zdravlje kod dece i mladih lečenih od raka

Deca i mladi koji su se lečili od raka su prošli kroz traumatično iskustvo. Susreli su se sa svojom smrtnošću, sa bolovima, gubitkom apetita, kose, nekog dela tela, hemioterapijom, zračnom terapijom, operacijom, transplantacijom koštane srži, raznim procedurama koje nisu ni malo prijatne i koje imaju različite posledice.

Deca koja su imala neki oblik moždanih tumora i koja su imala zračenje kao deo svog lečenja često imaju problema sa koncentracijom, učenjem, ravnotežom, koordinacijom. Neretko ih okolina zbog toga odbacuje iako oni – vršnjaci, nastavnici, komšije, rođaci, takođe utiču na oporavak od lečenja i vraćanje u regularne tokove života. Podrška nastavnika u vidu prilagođavanja gradiva ili pronalaženjem drugih načina na koji dete lečeno od raka može lakše da uči je važna jer time dete nije isključeno, pomaže mu da shvati gradivo i ne razvija otpor prema školi i učenju.

Lečenje i celokupno iskustvo donosi strahove i brige koji nekada opstaju i nakon što se lečenje završi. Strah od povratka bolesti je sasvim prirodan i njegov intenzitet se uglavnom vremenom smanjuje. Razmena iskustva sa vršnjacima koji su takođe lečeni od raka zaista donosi mnogo dobrobiti – od osećanja prihvatanja, pripadanja, razumevanja, validiranja iskustva, pružanja osećaja da nismo sami do prihvatanja i doživljavanja iskustva bolesti i lečenja kao deo života bez osećanja traume. O tome sam nešto više pisala u tekstu o kampovima. Međutim, nekada su posledice isuviše teške, podrška okoline može izostati ili je neadekvatna i kod mladih lečenih od raka može doći do javljanja suicidalnih misli, posttraumatskog stresnog poremećaja, anksioznosti, depresije. U takvim situacijama neophodna je pomoć psihologa, psihijatara i psihoterapeuta.

Psiholozi kao deo tima stručnjaka koji sprovode lečenje

Psihoterapija i ostali vidovi profesionalne podrške pomažu mladima da razreše traumu, prihvate svoje iskustvo, prepoznaju svoje snage, svoj potencijal i ostvare kvalitetan život. Takođe, iskustvo lečenja od raka može dovesti i do razvoja rezilijentnosti i većeg motiva postignuća kod dece i mladih lečenih od raka. To je upravo i cilj psihoterapije – da se nauče strategije kojima će se bolje tolerisati stres, strategije uz pomoć kojih će se jedno veliko i teško iskustvo pretvoriti u snagu.

Prema evropskim standardima lečenja raka kod dece preporučeno je da psiholozi budu deo onkološkog tima. U Srbiji je uglavnom po jedan psihoonkolog zaposlen na dečijim onkološkim odeljenjima. Njihova uloga je da pružaju stručnu pomoć i podršku. Pomažu roditeljima i pacijentima u savladavanju početnog šoka zbog dijagnoze, tu su da ih saslušaju, razumeju, razgovaraju o strahovima koji se javljaju. Takođe, sa pacijentima, kao i sa članovima njihovih porodica, rade na usvajanju strategija za prevladavanje stresa zbog medicinskih intervencija, nusefekata terapija. Ohrabruju pacijente da pronađu adekvatne načine za prihvatanje situacije i nošenje sa njom, kao i da prepoznaju svoje snage i koriste ih. Psihoonkolozi pružaju podršku i u situacijama u kojima je došlo do pogoršanja stanja i kada prognoze nisu dobre.

U našem društvu mentalno zdravlje je još uvek zapostavljeno. Već izvesno vreme se radi na podizanju svesti o tome da brinemo o mentalnom zdravlju, da obratimo pažnju na to kako se osećamo, da ne moramo sve sami i da je u redu da potražimo pomoć. Brinimo o sebi i brinimo jedni o drugima. Budimo tu jedni za druge.

Tekst napisala: Milkica Dimitrijević – Rođena sam 28. 10. 1991. u Beogradu. Lečila sam se od osteosarkoma kada sam imala 18 godina. Jedna sam od osnivačica grupe mladih lečenih od raka MladiCe. Od 2012. radimo na osnaživanju dece i mladih lečenih od raka. Otvorenom pričom o našim iskustvima smanjujemo neznanje i predrasuda. Verujem da svi zajedno kao članovi i članice društva činimo svet boljim svakodnevnim malim koracima.

Sajt gde je tekst objavljen: SIPRU

Datum objave: 02.10.2020

Kako je dečiji rak postao izlečiva hronična bolest, tako je sve više počelo da se razmišlja o kvalitetu života dece nakon završenog lečenja. Zbog toga su kampovi osmišljeni kao mesta u prirodi u kojima su deca okružena vršnjacima koji imaju slično iskustvo i vreme im je ispunjeno aktivnostima koje ih podstiču na izlazak iz zone komfora, pomeranje svojih granica i izgradnju samopouzdanja. U Srbiji se od 2010. održavaju rehabilitacioni kampovi za decu lečenu od raka, dok u razvijenim državama ovakvi kampovi postoje već nekoliko decenija.

Kako izgledaju kampovi za decu (i mlade) lečenu od raka?

Rehabilitacioni kampovi za decu lečenu od raka uglavnom se organizuju za decu uzrasta od 6  do 18 godina. Inače, u različitim državama uzrasne granice variraju i kampovi se organizuju za uzrast do 39 godina (u SAD, na primer, postoje kampovi za mlade i mlade odrasle). Ono što im je zajedničko jeste da je kamp u prirodi, da učestvuju deca i mladi koji su lečeni od raka, da je dan struktuiran i ispunjen aktivnostima kao što su – jahanje, plivanje, sportske aktivnosti, radionice – psihološke, glumačke, kreativne. Ideja je da deca učestvuju u aktivnostima koje nisu deo njihove svakodnevice. Ono što je važno napomenuti je da su doktor i medicinski tehničar obavezan deo stručnog tima kampa jer neretko nakon završenog lečenja deca i dalje uzimaju neku terapiju. Psiholozi isto tako mogu biti deo tima kampa, a njihova uloga je da vode radionice i budu profesionalna podrška deci i roditeljima. Takođe, kampovi variraju i prema tome da li sa decom borave i roditelji, odnosno braća i sestre, ili deca idu bez roditeljske pratnje jer rak je bolest cele porodice i svima je potreban oporavak. Za realizaciju programa kampa i za podršku učesnicima zaduženi su volonteri. Volonteri su mladi, uglavnom studenti, a među njima su i mladi lečeni od raka sa kojima deca ostvaruju bolji odnos.

Deca i mladi lečeni od raka učestvuju zajedno u svim aktivnostima i podrška su jedni drugima. Podstiču jedni druge da se suoče sa strahovima i pobede ih. Adrenalinske aktivnosti (npr. avantura parkovi, alpinističko penjanje na drveće, penjanje na veštačke stene, rafting) deo su kampova i prilagođene su fizičkim mogućnostima svih učesnika uz primenu svih sigurnosnih mera. Nakon učestvovanja u njima, deca uviđaju da mogu da prevaziđu svoje strahove, ali i fizička ograničenja koja su posledica lečenja. Psihološke radionice služe da deca nauče da prepoznaju i otvoreno iskazuju svoje emocije, da prepoznaju svoje snage, kako da komuniciraju sa drugima, kako da reše konflikte. Na radionicama uče da je važno i mentalno zdravlje i da ga ne zapostavljaju. Glumačke radionice su, na osnovu mog iskustva na kampovima „Mi možemo sve“, omiljene kamperima. Na njima deca vežbaju da se oslobode treme od javnog nastupa, da se izraze kroz pokrete, imitaciju, igru uz mnogo smeha.

Kampovi za decu – uz pratnju roditelja ili bez?

Verovatno ne postoji jedinstven odgovor koji bi važio za sve porodice. Po mom mišljenju, dobro je da roditelji prate decu na kampu tokom prve godine nakon završetka lečenja. Tada je još uvek celo iskustvo sveže, i dalje se članovi porodice oslanjaju najviše jedni na druge, svi zajedno se navikavaju na život nakon lečenja. Prednost je i u tome što roditelj poznaje svoje dete, može da uputi volontere u to koja su detetova trenutna ograničenja, kako dete može da se najbolje motiviše. Na takvim kampovima postoje zajedničke aktivnosti za roditelje i decu, ali i odvojene, jer organizatori imaju u vidu da je i roditeljima potrebno da steknu iskustvo, da odmore, da dobiju podršku – i od profesionalaca i od drugih roditelja kroz grupe podrške, putem aktivnosti za relaksaciju, kreativan rad.

Već naredne godine je bolje da dete ide samo. Na taj način se podstiče osamostaljivanje dece. Dete provodi vreme sa svojim vršnjacima i uči da funkcioniše u grupama koje ne čine članovi porodice. Ovakvo iskustvo umanjuje separacionu krizu kada dete treba da napusti roditeljski dom da bi se školovalo u drugom gradu i pripremljenije je za to iskustvo. Još jedna velika prednost – deca ohrabrena mogu da se oslobode raznih strahova i probaju nove aktivnosti koje verovatno ne bi u prisustvu roditelja, jer se roditelji za njih plaše. Šta se pod tim roditeljskim strahom tačno misli?

Roditelji brinu za decu i žele da ih zaštite i od najmanjih povreda. Lečenje od raka jeste iskustvo bola i neprijatnosti dovoljno za ceo život, ali u životu će verovatno dolaziti i do još nekih povreda i roditelji ne mogu da nas zaštite od toga. Zato je mnogo bolje da učimo kako da se nosimo sa tim iskustvima. Pošto se kao neka od posledica javlja amputirana ruka ili noga, ili proteza nekog zgloba što dovodi do ograničene pokretljivosti, gubitak ravnoteže i dela vidnog polja, roditelji mogu da sprečavaju decu da se bave nekom fizičkom aktivnošću ili sportom jer se plaše da će se dodatno povrediti, a zapravo deca treba da nauče da žive sa svojim telesnim karakteristikama i da pored toga ostvare kvalitetan život.

Šta deca i mladi dobijaju učestvovanjem na kampovima?

Na ovakvim kampovima deca i mladi su okruženi vršnjacima sa kojima dele slično iskustvo lečenja. Osećaju se prihvaćeno i da pripadaju nekoj grupi. Da, u mestima u kojima žive, u školama u koje idu, ali imaju drugare koji su ih manje ili više prihvatili nakon lečenja, i isto tako ih razumeju i voljni da pričaju i iskustvu lečenja. Deci i mladima je potrebno im  da pričaju o tome bez straha od odbacivanja, osuđivanja i nerazumevanja. Sve to dovodi i do razvoja novih prijateljstava koja se održavaju van kampova.

Sve radionice i aktivnosti, atmosfera, međusobno druženje utiču na to da deca nakon kampa budu osnaženija, da steknu nove veštine zahvaljujući kojima postepeno prihvataju da ipak mogu mnogo više nego što misle da mogu. Ono što je važno je i da kroz te aktivnosti uče da funkcionišu u timovima koji nisu nužno sastavljeni od dece sa kojima se dugo druže. Rak i posledice lečenja deca integrišu u životno iskustvo i uče da žive sa tim, da prihvate sebe, kako da se nose sa anksioznošću i fizičkim promenama koje im je rak doneo, da izgrade samopouzdanje.

Pošto sam lečenje završila kao punoletna osoba, nisam učestvovala ni na jednom kampu, ali sam iskoristila mogućnost da volontiram na kampu „Mi možemo sve“ koji organizuje udruženje „Čika Boca“. Za mene je u okviru ovog iskustva posebno značajno da gledam kako deca pomeraju sopstvene granice i kako se menjaju iz godine u godinu. Njihova postignuća na samom kampu i to što se rado vraćaju svake godine su mi potvrda da su kampovi potrebni i pružaju motivaciju za dalje.

Zbog globalnog širenja koronavirusne bolesti -COVID-19, onkološka odeljenja širom sveta ubrzano su prilagodila svoje protokole za lečenje raka da uravnoteže rizik odlaganja lečenja raka i rizik od izloženosti COVID-19. COVID-19 je doneo mnogobrojne promene pa mogu imati uticaja na psihosocijalno funkcionisanje mladih suočenih sa rakom (tokom lečenja, posle lečenja).

Anketa je namenjena mladim ljudima suočenim sa rakom (u procesu lečenja ili nakon završenog lečenja) uzrasta 15-30 godina.

Anketa se sprovodi za potrebe udruženja Čika Boca i neformalne grupe MladiCe, u cilju unapređivanja vršnjačke podrške za mlade suočene sa rakom u vreme trajanja pandemije koronavirusa.

Popunjavanjem ankete dozvoljavate da Vaše odgovore koristimo u pomenute svrhe.

Anketa je ANONIMNA.