Category Archive Uncategorized

ByAdministrator

DONACIJE U 2018

[exceltable id=’5696′]

ByAdministrator

Strateški plan 2017-2020

Strateški plan za period od 2017-2020 udruženja Čika Boca možete pogledati klikom na sliku.

ByAdministrator

Godišnji izveštaj za 2017

Sumiranje 2017–te godine smo smestili u izveštaj koji možete pogledati klikom na sliku.


BILANS STANJA I BILANS USPEHA SE NALAZE NA SLEDEĆIM LINKOVIMA:

BILANS STANJA

BILANS USPEHA

 

 

ByAdministrator

Čika Boca 2018

[exceltable id=’5850′]

ByAdministrator

DONACIJE U 2017

[exceltable id=’5754′]

ByAdministrator

Godišnji izveštaj za 2016

Godišnji izveštaj za 2016

zavrsni izvestaj priprema stampa

 

BILANS STANJA

BILANS USPEHA

 

 

ByAdministrator

Donatori 2016

[awesomelogos 2]

ByAdministrator

Rečnik lečenja

[book id='2' /]

donor01

ByAdministrator

Godišnji izveštaj 2015

BILANS STANJA

BILANS USPEHA

ByAdministrator

GODIŠNJI IZVEŠTAJ ZA 2014

BILANS STANJA I USPEHA

ByAdministrator

GODIŠNJI IZVEŠTAJ ZA 2013

BILANS STANJA I USPEHA

ByTata Vladimir

LETNJI KAMP “Mi možemo sve”

POKROVITELJI KAMPA JANKO I BILJANA TIPSAREVIĆ

Prijave za kamp preuzeti ovde

Pošto je dečji kancer evoluirao od neizbežno smrtonosne bolesti do lečene hronične bolesti, deca sa kancerom učešćem u kampovima dobijaju puno prednosti. Iako ova deca imaju  izvesna ograničenja, ona su i dalje ipak samo deca i žele da budu tretirana na isti način kao i deca koja nemaju kancer. Žele da trče, da se igraju, plivaju i uživaju da budu sa ostalom decom.

ZA-SAJT-HEDEROvoj deci pomaže uključivanje u programe letnjih kampova koji su specijalno osmišljeni i prilagođeni njihovim potrebama.

EVROPSKI STANDARDI U LEČENJU MALIGNITETA PODRAZUMEVAJU DA SU PRIMARNI CILJEVI LEČENJA RAKA KOD DECE:

1. IZLEČENJE

        OPORAVAK OD SVIH ZNAKOVA PRISUSTVA BOLESTI

        POSTIZANJE STADIJUMA SA MINIMALNIM ILI BEZ RIZIKA ZA PONOVNO JAVLJANJE BOLESTI

         2. PRODUŽENJE I UNAPREĐENJE KVALITETA ŽIVOTA

        VRAĆANJE FUNKCIONALNOG ZDRAVLJA

U Srbiji se ne brine o drugom primarnom cilju lečenja, i ne postoje specijalizovani rehabilitacioni centri za oporavak ovakve dece, kojim bi se unapredio kvalitet života. Kamp obezbeđuje rekreaciju kao i učenje veština korisnih za suočavanje sa mnogobrojnim pitanjima koja proizilaze iz lečenja.

ZAŠTO SU KAMPOVI POTREBNI DECI SA MALIGNITETOM?

Kamp služe za psihološko osnaživanje dece, smanjenje anksioznosti, straha. Služi za socijalizaciju dece u međusobnoj interakciji. Ne retko deca za posledicu lečenja bolesti ostaju sa nekim telesnim oštećenjima. Promena fizičkog izgleda je stalni podsetnik da su deca sa kancerom drugačija od druge dece. Neželjeni efekti stalno menjaju izgled deteta i utiču na njegovo samopoštovanje. Kamp je mesto gde će deca steći jedno novo životno iskustvo.

GDE SE PLANIRA KAMP?

komsaKamp će se održati od 12.-21.jula 2013. Svesni potrebe i značaja postojanja kampova za decu sa malignitetom, Čika Boca je donela odluku, da se krene sa organizacijom i sprovođenjem kampa za decu od 7 do 18 godina lečenu od maligniteta (bez pratnje roditelja). Odlučili smo se za planinu Zlatibor, jer je na adekvatnoj nadmorskoj visini, od oko 1000 m. Klima je idealna za lečenje plućnih bolesti i poboljšanje krvne slike. To je poželjno, jer deca posle završenog lečenja najčešće imaju slab imuni sistem i lošu krvnu sliku.

Lokacija i mesto za izvođenje kampa je u privatnom posedu odmarališta „Kod Komša“. Vlasnik Komša (Milovan Gordić) je mašinski inženjer i magistar solarne energije.

SMEŠTAJNI KAPACITETI

Smeštajni kapacitet je za 50 učesnika kampa i hostelskog je tipa. Prostor je odgovarajući za obezbeđivanje svih naših potreba, aktivnosti i ishrane. Udaljen je 5 kilometara od centra Zlatibora i tri kilometra od železničke stanice Zlatibor. U prečniku od 20 km, se nalazi etno selo Sirogojno, Planina Tara, Mokra Gora, Šarganska osmica, Mećavnik Emira Kusturice, vrh Tornik, na kome leti radi žičara.

UČESNICI KAMPA

UČESNICI KAMPA će biti ISKLJUČIVO DECA KOJA SU ZAVRŠILA aktivno onkološko LEČENJE i u remisiji (minimum 6 meseci posle aktivnog onkološkog lečenja). Nećemo zvati decu koja su još uvek u procesu lečenja, iz predostrožnosti i mogućih medicinskih problema.

DECA će bit59804899i uzrasta OD 7 DO 18 GODINA. Biće podeljeni po grupama i to po uzrastu:

7-9  godina, 10 – 14, i od 15 do 18 godina. Deljenje u uzrasne grupe je zbog prilagođavanja i načina organizovanja i sprovođenja aktivnosti za sve učesnike.

Ovo će biti prvi kamp u Srbiji za decu sa malignitetom, bez roditeljske pratnje (pratnje staratelja). Važno je da je dete koliko – toliko samostalno i da je u stanju da bude odvojeno od roditelja 10 dana.

Deo roditelja se užasava da pošalje dete dalje od sebe, pa je stoga upravo to iskustvo odvojenosti u kontrolisanim i zaštićenim uslovima nužno da se deca konačno malo izvuku ispod roditeljskog krila, a i roditelji se privikavaju na ideju da je vreme da se deca osamostaljuju i pomalo puštaju u život.

Za manju decu angažovaćemo volontere koje im pomažu u obavljanju svakodnevnih zadataka (lična higijena, higijena sobe, ishrana, odlazak na počinak, pomoć pri zahtevnijim aktivnostima). Za svako troje dece će biti odgovoran jedan volonter / voditelj.

VREME KOJE DECA PROVODE NA KAMPU ĆE BITI PRECIZNO STRUKTUIRANO

To znači da ustajanje počinje jutarnjom higijenom, nameštanjem kreveta i podizanjem zastave kampa, ocenjivanje urednosti soba kako dečjih od strane voditelja, ali i dečje ocenjivanje voditeljskih soba. Učestvovanje u aktivnostima je obavezujuće za sve, i potpuno ravnopravno i za decu i za voditelje/volontere. Iako možda zvuči gotovo vojnički, stručnjaci kažu da deci treba čvrsta struktura, jer se onda i oni osećaju sigurnije.

Pred decu će se postavljati zahtevni zadaci i izazovi, a opet takvi da ih mogu ispuniti. Deci treba pokazati da na njih računamo, da verujemo u njih i njihove sposobnosti.

Kamp će služiti za promovisanje zdravih stilova života. Neće biti dozvoljena upotreba /konzumacija alkohola i cigareta, ni za učesnike, a ni za voditelje.

Voditelji na kampu su volonteri. Volonteri će biti psiholozi, studenti psihologije, pedagogije, socijalnog rada, edukacije i rehabilitacije, sportisti, muzičari,…. Volonteri i voditelji će proći strogu selekciju i grupnu i individualnu edukaciju za rad s ovom specifičnom grupom dece.  Volonteri mogu biti i starija deca, koja su  u detinjstvu lečena od maligniteta.

Aktivnosti će biti pažljivo osmišljene i pripremljene za svaki sat (!) učestvovanja na kampu, i mi se nadamo osnovni preduslov za uspešnost kampa.

Aktivnosti koje planiramo su:

  1. Hipoterapija (jahanje konja) uz legendarnog čika Stevu
  2. Sportske aktivnosti uz pomoć studenata /volontera i poznatih sportista uz razne sportske igre, kao i vodene sportske izazove, jer na posedu postoji i jezero, gde se mogu sprovesti.
  3. Pustolovno-adrenalinske aktivnosti, kao što su paintball, aktivnosti na poligonu koji se sastoji od više vežbi (elemenata) preuzetih iz alpinizma (rastegnute sajle između drveća u šumi na visini od 1 do 6 metara, viseći most….). CILJ je savladavanje straha, vežba ravnoteže, motorike i koncentracije, povećanje samopouzdanja, povećanje duha grupe i motivisanosti, i na kraju omogućuje deci da dožive osjećaj pustolovine.
  4. Orijentiring
  5. Likovne, muzičke i glumačke  radionice, drama i pokret
  6. Izleti na više lokacija koje su blizu Zlatibora: – etno sela Sirogojno, Mećavnik –Emir Kusturica i Šarganska osmica, Tara, vožnja žičarom na jednom od vrhova Zlatibora – Tornik.
  7. Večernje aktivnosti podrazumevaju druženja, predstave sa muzikom i pokretom, logorsku vatru

Cilj kampa je decu osnažiti i pružiti im iskustvo koje čak ni njihovi vršnjaci nemaju priliku da iskuse.

OBAVEZNO JE STALNO PRISUSTVO DOKTORA I MEDICINSKE SESTRE NA KAMPU

Njihova prisutnost daje dodatni osećaj sigurnosti roditeljima i samoj deci.

Kamp neće biti samo zabavno sportski kamp. Ovo je kamp dece koja su najveći heroji našeg doba, oni dele to strašno iskustvo borbe protiv maligne bolesti i po tome jesu različiti od svojih vršnjaka. Oni mogu ići na izlet sa školom, na matursko putovanje, na sportske pripreme s klubom ili na letnje kampove kojih ima raznih vrsta. Ovo je specifičan kamp i ovde će dobiti priliku progovoriti o zajedničkoj temi, reći šta ih muči i kako su se osećali ili kako se još uvek osećaju, bez straha da ih neće razumeti ili da će biti ućutkani.

Neka deca i više godina nakon lečenja pokazuju simptome PTSP-a (Posttraumatski stresni poremećaj). Na kampu su prisutni psiholozi koji kao stručnjaci mogu proceniti dete i preporučiti dalji rad na traumama (ako je to potrebno). Povratak u matičnu sredinu, posle lečenja i funkcionisanje u društvu vršnjaka od kojih su bili odvojeni godinu ili više dana vrlo je zahtevno, pa se na kampu nastoji decu osnažiti i pripremiti na takve nove izazove.

KAMP JE ZA SVE UČESNIKE POTPUNO BESPLATAN !

Sredstva su obezbeđena donacijom ATP, zahvaljujući našem teniseru Janku Tipsareviću, pa će se kamp sprovesti pod pokroviteljstvom Janka i Biljane Tipsarevića.

Deo sredstava je prikupljen zajedničkim aktivnostima „Čika Boce“ sa udruženjima „Uvek sa decom“ i „Zvončica“.

Za direktora kampa je određen Vladimir Radulović.

Prijave za kamp počinju od 01.03. do 15.05.

POKROVITELJI KAMPA

JANKO I BILJANA TIPSAREVIĆ


ByTata Vladimir

Upozorenje, Radulović je među nama..

Novi dan, stara Riblja Čorba i divna stara stvar „Gluposti“, album iz 1984. Večeras vas zabavljaju muzičari…“ . Ovi dani baš liče na tu staru stvar. I ja opet za pisanijem. Tema, Gluposti. U stvari veoma ozbiljne stvari.

Danas mi je po ko zna koji put stigla informacija da su ljudi opet i opet i opet upozoreni na strašnog i veoma neugodnog Radulovića. I opet naravno iz famoznog Nacionalnog. Kakav strah, kakav bes pojedinih plitkih osoba koji sebe nekim čudnim čudom nazivaju humanitarcima.

Ah, Srbijo pa zar ni u ovoj ružnoj bolesti nisi u stanju da se izboriš sa rđavim i zlim ljudima. Zar smo toliko društveno potonuli da mali i sitni špekulišu i u bolesti…

Nikada nećemo osetiti blagodeti lepšeg života ako se konstanto budemo držali one legendarne: „Nemojte me zamarati činjenicama niti argumentima jer ja sam svoj stav već formirao.“ Kada god nekoga optužujemo za bilo koji problem u 70 procenata ga mi u stvari sami kreiramo… Ma mnoge stvari su veoma jednostavne samo ih mi mnogo komplikujemo. Dvorišta su nam prljava, ljudi, počnimo da shvatamo da ih mi sami prljamo, i kada to prestanemo čišćenje će nam biti mnogo jednostavnije.

Evo sada se setih mojih prvih dana u Nacionalnom. Prvo se nekolicina iskenjala po većini, a onda smo počeli da pričamo o „problemima“. Ma ne mogu, ne mogu, svi mi govore kako su zli ljudi oko nas, a ja sve ne verujem i sve urlam da su ljudi u suštini dobri jer svi plačemo nad tužnim filmom, svi volimo dobru svirku, svi se zaljubljujemo nesrećno i srećno..,

Ne mogu da razumem te naše ljubomore, i zavisti i pakosti na učenije, bolje.

Pre neko veče zovu me novi poznanici, inače ljudi koji sa velikim entuzijazmom žele da ulože svoje znanje u dobrobit i boljitak, zovu sa pitanjem oće li njih neko dirati ako nastave da održavaju kontak sa mnom. Priznajem bio sam u početku veoma zbunjem pa onda malo i razočaran. Ali opet, samo mi je potvrdilo to stanje zašto sam ja ovde, a zašto je neko tamo.

Ma stvarno je dosta i što bi rekao moj stari prijatelj, „Dođe mi da se ubijem i odem u Nemačku da živim“.

ByAdministrator

Udruženja roditelja ili zona sumorna – 02

Sekcija prva. Udruženje prvo..

Konstantna želja da svojim radom i znanjem doprinesemo na ovaj ili onaj nači radu udruženja češće nas je dovodila u probleme nego u rešavanje problema. I kako vreme prolazi ubeđen sam da sujeta i ljubomora imaju velike veze sa svim tim. Da nismo roditelji, siguran sam da bi entuzijazam bolje prošao i bio cenjeniji.

Prvo udruženje sa kojim smo se susreli Dragana i ja bilo je udruženje pri institutu za Onologiju i Radiologiju Beograd. (U nastavku USD). Lažem, u stvari prvo udruženje koje smo pronašli na internetu i vrlo bro okrenuli broj telefona bilo Nurdor. Tadašnji sekretar udruženja , danas izvršna direktorka nam je ljubazno objasnila da je Nurdor krovno udruženje i da se oni ne bave roditeljima i decom već da je potrebno da se obratimo udruženju koje se nalazi na klinici u kojoj se naše dete leči.  Zapamti dragi čitaoče prethodnu rečenicu, bitna je, mislim, u daljim tekstovima. Ako vam se slučajno desi da spomenete ovakvu ili sličnu istoriju skrenuće vam se pažnja da to Nurdor nikada nije bio.

Vratimo se USD-u. Moram biti iskren i spomenem nešto pozitivno u startu kod USD-a, a to je nedavna promena naziva iz „udruženja roditelja“ u „udruženje za borbu protiv malignih bolesti kod dece.“ Predznak udruženja ipak ocrtava u startu cilj grupe ljudi koje to udruženje i predstavljaju. Uvek se setim već spomenutog Nurdor-a „Nacionalno udruženje roditelja dece..“ u kome manjinu danas čine roditelji. Bar je tako bilo na poslednjoj Skupštini. Eto, sve me nešto vraća na taj famozni Nurdor.

Dolaskom u prostorije udruženja USD u blizini Instituta u Beogradu i vidnim iznenađenjem zaposlene devojke nije mi bilo čudno što ne vidim ni jednog roditelja, niti bilo šta drugo što će mi kasnije golicati misli i buniti me u onako već dovoljno zbunjenoj glavi. Unos u bazu podataka reč, dve i moj odlazak. Nema potrebe da drugačije opisujem moj prvi kontakt jer više od toga se nije ni desilo. Posle dan, dva tadašnja i sadašnja pretsednica udruženja pozvala me je telefonom i zamolila, ako sam u mogućnosti da ponovo svratim do udruženja i da sa njom porazgovaram. Naravno pristao sam.

Želim da napomenem da sva ova moja pisanija nema za potrebu da bilo koga lično uvredi ili mu nanese ljagu već prosto i jednostavno na ovaj načim zapisujem naša osećanja, pardon moja osećanja i poglede na ondašnju i današnju realnost. Perspektiva na ljude i događaje je samo moja i svaki red ima za cilj da svtvari koje je moguće promeniti se promene. Što bi rekao jedan roditelj “ti nemaš pametnija posla nego da pišeš”. Inače tih meseci moj jedini ventil su bili mailovi koji su bezupešno pokušavali da stignu do onih kojima su bili namenjeni. I tada sam zaboravljao da smo ipak nacija koja malo čita, a misli da sve zna. Kasno shvatim da sa takvima nema nikada ozbiljne rasprave.

U USD-u, Dragana i ja počeli smo da odlazimo svake prve subote u mesecu, tada je bilo planirano okupljanje roditelja i svih onih koji žele da doprinesu radu udruženja.

Moram da napomenem da tada nama nije bio dozvoljen boravak uz detetom u Bolnici sem u vremenu posete od 13 do 16. Možda je i to uticalo na mene i Draganu da se okrenemo udruženjima jer, kako smo verovali tu su ljudi koji su to već prošli i mogu nam pomoći da se lakše sve prebrodi. Tih dana je Dragana, ne znam odakle joj tada snage, pisala nekim drugim ljudima nadležnim i nenadležnim da se pomogne roditeljima i deci koji su malo lošijeg materijalnog stanja i žive van Beograda. Bili smo angažovani, mnogo. I tada već i počinju priče i zamerke, Zašto to radite? Gledajte svoje dete! Šta vas briga za druge! Mi drugačije nismo mogli. Osećali smo se dobro i tu pronalizili ventil za sve loše misli i osećanja koja su nas tada pratila. Pomagali su nam i ti subotnji odlasci u USD. Sa nekim smo imali da pričamo o situaciji, sa nekim ko je to prošao. Tada je, subotom dolazila i majka devojčice koja nije ima sreću da deli priče sa nama i to nas je češće plašilo i uznemiravalo nego što nam je davalo snage da guramo dalje.

Kada lečenje počne klonite se ljudi čija priča i istorija nema optimizma. To nije dobro za vas.

Prve subote u mesecu su prolazile, na satancima večito mi i predsednica. Sa situacijom već upoznati i potreba da se pređe na sledeći nivo raste. Ni tada nam još nije bila čudna situacija da u petočlanom ili šestočlanom upravnom odboru sede tri osobe iz medicine i nisu roditelji lečene dece. Neroditelji danas to pravdaju teorijom kako smo mi roditelji suviše emotivni dok oni mogu hladne glave da rešavaju probleme. To je nekada i tačno, ali se veoma brzo izgube u razumevanju ŠTA SU PROBLEMI.

Da objasnim sledeći nivo. U to vreme akcija bilo koje vrste kako u bolnicama pa i van njih je bilo na minimumu. Mi smo bili upoznati da postoji udrženje USD pri Institutu za Onkologiju, udruženje „Zvončica“ pri Institutu za majku i dete, i udruženje roditelja iz Univerzitetske klinike u Tiršovoj mada bez zvaničnog računa i registracije. Zli jezici kažu da im to doktori nisu dozvoljavali. Udruženje roditelja iz Novog Sada i tada nepoznati Nurdor kao “krovno”, “nacionalno” i ne znam više kakvog sve imena i prideva. Danas se većina članova ograđuju da je to udrženje bilo ili je ikada imalo nameru da bude krovno. Ne znam motive i razloge zašto je to tako. Ali ozbiljno će se pojedinci sa vama posvađati ako tako protumačite istoriju. I tada već duboko u razmiricama i sa sve većim izlivima ružnih reči. U neka sam tada i verovao. Sramota meni.

U naše živote ulaze tada i roditelji koji su se lečili u inostranstvu i povratkom u Srbiju sa velikom željom da stvari pomeraju i menjaju. Tada stvari postaju komplikovanije. Grupe za podršku, roditeljske kuće, roditelji uz decu na klinikama, male stvari kao što su internet i poznate osobe u poseti postaju teme o kojima želimo da pričamo. Otpor postaje sve veći. I dalje u svojoj naivnosti ne znamo zašto. Priče na tu temu ili teme završavale su se ozbiljnim prepirkama koje i ne bi kao takve trebale da budu problem. Ali kako većina sukob mišljena ne vidi kao sukob mišljenja već kao direktan lični napad onda ništa pametno iz toga i ne može da iznikne.

O predlozima je traženo da se dostave pismeno pa da se kod nadležnih razmatraju. Nije nam bilo jasno ko će ih razmatrati kad od udruženja viđasmo već mesecima samo predsednicu, sebe same i na naš poziv i roditelje koji nedavno vratiše iz inostranstva. Sećam se velikih rasprava na temu otvaranja prostorija USD-a roditeljima kao bi tu prespavali, noć ili dve ili kako bi iskoristili prostor da se ispruže, istušitaju, popiju kafu ili isplaču. Kako tada roditelj nije mogao biti uz svoje dete sem ako je dete mlađe od sedam godina ili glavna sestra proceni da ste detetu potrebni, problem smeštaja roditelja je bio i te kako problematičan. Kako se tada ispostavilo problematičnije je bilo dobiti odobrenje da se stan u kome se nalazi kancelarija adaptira i za druge roditelje. I naravno ispostavilo se da je najveća prepreka za sve opet doktor.

Sve veći zahtevi dovode do većih sukoba. Čak i osnivanje grupa za podršku roditeljima postaje kamen spoticanja u odnosima nas i dela medicinskog osoblja.

O sestrama i doktorima na Institutu za Onkologiju neću ni pisati ni pričati. A o teorijama koja govore o tome koliki je tu interes Radulovića biće još reči…..

Nastaviće se…