Podrška

za adolescente i mlade suočene sa rakom i njihove porodice

Čitaš sve o: UPOZNAJ MLADICE

ByAdministrator

MladiCe!

MladiCe su svi mladi lečeni od maligniteta u detinjstvu. 2012-te godine smo kao udruženje organizovali vikend za mlade lečene. Nismo ni slutili u kom pravcu će druženje da preraste. Mi smo kao Čika Boca imali sluha da ih slušamo i čujemo. Čuli smo ih i podstičemo ih da se izraze. Pomažemo im da postanu osnaženi mladi ljudi koji će menjati i pomerati stvari u našim uslovima. Puno, puno više, o njima na www.mladice.org.

poster-pdf-Čika Boca (ID 1437)

Infografik o vezi i isprepletanosti Mladica i Čika Boce


ByAdministrator

MladiCe!

MladiCe su aktivna grupa mladih lečenih od raka u detinjstvu. Postoje od 2012. godine.
Kako je sve počelo?
Čika Boca je organizovala jedno avanturističko vikend okupljanje i druženje sa dvadestak mladih po Srbiji. Oni su se sjajno proveli, i ostali međusobno povezani. Sastajali se pričali, razumeli se potpuno. Mi smo ih iz Čika Boce slušali, ali ne samo slušali već i čuli. Najpre je dato ime kao kombinacija reči MLADI i slova C iz šifarnika bolesti za rak.
Septembar 2012, počinje sa radom Internet radio Mladice. Prvi put mladi lečeni od raka obeležavaju Međunarodni dan dece obolele od raka (15. februar). Puno ideja je realizovano. Mnogo su napredovali. Postali pravi promoteri borbe protiv dečjeg raka i vršnjačke podrške. Neskromno, ali istinito  i lideri u regionu na polju aktivizma mladih lečenih od raka. Oni imaju sopstveni sajt, www.mladice.org, gde možete pratiti njihov rad.
Čika Boca pomaže njihov entuzijastičan rad i trudi se da uz skromna sredstva omogući njihovu edukaciju.

1391737_465212980265643_337624704_n2012 11143314_760385610748377_6000553645965893696_n2014 12004053_845572642229673_8853315672901789115_n2015 2019

ByAdministrator

Podržavamo i pomažemo kampanju Mladica “JA SAM!”

Čika Boca pomaže i širi kampanju Mladica “Ja sam!”

Obaveštenje i poziv za sve vas koji ste se lečili od maligniteta u detinjstvu ili kao mladi.
Srpske Mladice su se priključile kampanji evropske mreže survajvera Youth Cancer Europe. Mi smo je nazvali „Ja sam…“ (možda ste primetili na našoj fejsbuk stranici i tviteru)

Šta?
Ideja je da svakog dana, na fejsbuk stranicama naših udruženja, neformalnih/formalnih grupa, itd, objavljujemo po jednu fotografiju svake Mladice koja se priključi kampanji, uz propratni tekst o svakom od nas. U tekstu bi trebalo da napišete vaše ime , dijagnozu, odakle ste, koliko godina imate i šta ste, ili šta želite da postanete, šta vas je iskustvo bolesti naučilo….

Zašto?
Cilj ove kampanje je motivisati decu i mlade koji se trenutno leče od maligniteta, ohrabriti ih i dati im nadu da gledaju dalje u budućnost i da veruju u oporavak i nastavak života posle lečenja. A ko će to uraditi, ako ne mi koji smo nekada bili tamo gde se oni sada nalaze?

Kako?
S obzirom da je kampanja već pokrenuta, molim vas da nam se javite na FB Mladice i u komentaru ili inbox  napišete da li biste se priključili u realizaciji.
Ukoliko ste za, molim vas da odaberete svoju fotografiju koju biste želeli da ubacite u kampanju, kao i da napišete tekst po upustvima koja ste videli gore. Ako je to moguće, molim vas da tekst bude na vašem maternjem jeziku, kao i preveden na engleski.

Evo primera kako biste to mogli da uradite:

Milica Kada sve to lepo upakujete, pošaljite nam na mladice@radio-mladice.rs.
U slučaju da ne koristite mejl, možete da pošaljete u inboks naše stranice: https://www.facebook.com/pages/MladiCe/267899779996965?fref=ts
Pozdrav svima i širimo pozitivnost i podstičimo aktivizam.

ByAdministrator

Tribina Čika Boce i Mladica na FMK – Beograd

Singidunum0204-01 U petak 03. Aprila 2015. u prostorijama Fakulteta za medije i komunikaciju (Karađorđeva 62, Beograd) Čika Boca i Mladice održali su tribinu studentima Psihologije o potrebi većeg angažovanja psihologa u sistemu lečenja dece i mladih sa malignitetom. Tribina naslova „Da li mogu vama da kažem?“, zahvaljujući Univerzitetu Singidunum i velikoj podršci profesorke Ane Vlajković okupila je šezdeset studenata prihologije treće i četvrte godine. Uz Mladice Milicu Stanković, Milicu Šimonović i Miloša Radulovića i roditelje Čika Boce Dragane i Vladimira Radulovića i psihologa Katarinu Gačević tribina je imala za cilj da u formi improvizovanog internet radija, koju Mladice sprovode već dve i po godine, skrenu pažnju budućim Psiholozima o neophodnosti psihologije kako nauke i psihologije kao pomagačke struke u procesu lečenja.

Singidunum0204-04Osvrćući se na činjenicu da Psihologija danas nije dovoljno priznata ali niti dovoljno zastupljenja u procesu lečenja Mladice i roditelji su kroz prizmu ličnog iskustva u trajanju od 90 minuta skrenuli pažnju studentima da bez obzira na nedostatak psihologa na klinikama svako od nas pa i struka mora se aktivno uključiti u apelovanju da su, posebno klinički psiholozi, neophodan točak sistema lečenja kako dece tako i odraslih.

Na svakoj od dečjih klinika Srbije postoji jedan ili ni jedan psiholog, što je posebno označeno kao nedostatak u klinikama u kojima se izvode operativni zahvati naših najmlađih (Banjica, Klinički centar, VMA)

Singidunum0204-06Zašto tribine na fakultetima? Bez obzira na saznanja medicine da su psiholozi nezaobilazni u procesu lečenja još uvek je njihov broj u odnosu na broj dece, mladih i odraslih u procentu veoma mali. Po jedan ili ni jedan na klinikama. Naravno ne govorimo samo o brojkama već i o nedovoljnom razumevanju medicinskih radnika o psihologiji kako pomagačkom delu tima u lečenju.

Tako zanemarljiv broj psihologa nije u mogućnosti da adekvatno ispuni sve postavljenje zahteve i potrebe. Da nas pogrešno ne razumeju ne govorimo o kvalitetu već isključivo o kvantitetu, to jest broju profesionalaca psihologa na klinikama.

Prvi tribina „Da li mogu vama da kažem?“ održana je u oktobru 2014 u prostorijma kliničkog centra Niš i okupila je šezdesetak studenata psihologije Niša. Zahvaljujući interesovanju prvenstveno profesora Medicinskih i Filozofskih fakulteta širom Srbije Mladice i Čika Boca će nastaviti sa ovakvim tribinama a sve u cilju poboljšanja i unapređenja kvaliteta lečenja dece i mladih od raka.

Singidunum0204-05Držeći se rečenice Ive Andrića „Rana koja se pokriva, sporo i teško zaceljuje“ Mladice i roditelji ličnom pričom i iskustvom žele da ne upirući prstom ohrabre sve i skrenu pažnju svima koji o zdravlju nacije imaju šta da kažu to i urade i da na taj način svako od nas uzme deo odgovornosti za stanje i budućnost nas i naše dece.

ByAdministrator

Projekat Radio MladiCe

U оkviru „Čikа Bоcе“ pоstојi grupа kоја оkuplја dеcu i mlаdе uzrаstа оd 15 dо 30 gоdinа, i zоvu sе simbоličnо „МladiCе“ (mlаdi+C=mlаdi pо gоdinаmа, а C је pо šifаrniku bоlеsti оznаkа zа kаrcinоmе). MladiCe su svi radiomladi ljudi koji su trenutno u procesu lečenja, remisiji, ili su se potpuno izlečili od maligniteta. Mladice se okupljaju u Beogradu, ali dolaze iz cele Srbije. Ne realizujemo samo radio emisije, već širimo našu aktivnost i radimo na formiranju jake grupe mladih ljudi koji pružaju vršnjačku podršku i daju svoj doprinos poboljšanju sveta oko sebe. Projekat je baziran na maksimalnom korišćenju interneta kao savremene tehnologije kroz Audio Streaming ili Internet Radio.
Psiholog je sastavni deo tima koji realizuje projekat. Psihološka pomoć je neophodna kao pomoć samim realizatorima programa, ali i kao neko ko će se baviti merljivošću pozitivnih uticaja ovakvog vida pružanja i samopomoći i pomoći drugima. Cilj je pomoći sebi, drugima koji su u procesu lečenja, ali i indirektno razbijati sterotipe, stigme u javnosti. Nevidljivost i neznanje idu jedno sa drugim. Mi želimo da olakšamo i proces lečenja i život posle lečenja uz pomoć šire društvene zajednice.
Ljudi od 15 do 30 godina, a koji su u prоcеsu lеčеnjа, rеmisiје ili pоtpunо izlеčеni. Obraćamo se onima koji su u procesu lečenja, koji su završili aktivni deo lečenja, kao i medicinskom osoblju, prijateljima, rodbini onih koji su u procesu lečenja, i onima koji žele da primete druge koji imaju teške životne situacije i da nauče da je moguće pobediti rak, ali i da je sažaljenje nešto što ne pomaže.
Iznos koji je potreban da bi se godišnje kroz 9 meseci održavao projekat je iznos od 461.950dinara i uključio bi sl. troškove:

  • Internet (cloud) (9 meseci = 25.550 din),
  • Audio stream (9 meseci = 126.450 din),
  • Izrada i štampa promo materijala (500 kom= 36.000 din),
  • Računar i slušalice za emitovaje (75.000 din),
  • Honorari saradnika na projektu (44.000 din),
  • Konsultacije psihologa (55.000 din),
  • Troškovi komunikacije+putni troškovi +troškovi kancelarije (odakle se emituju emisije)= 9 meseci=100.000 din)

Napomena: projekat je stopiran zbog nedostajanja sredstava u 2015. Možete pomoći uplatom i obezbediti rad u narednoj godini:
Svrha uplate: Za Radio MladiCe
Račun: 285–2321040000003-64 SBERBANK Srbija
Primalac: Čika Boca (vojvode Stepe 298, 11000 Beograd)

ByAdministrator

MladiCe Pišu!

Ž E L I M    R E Ć I  ! !

Dugo sam razmišljala o tome šta bih želela reći u ovoj prvoj emisiji, što bi moglo biti jako čudno jer sam ja po prirodi veoma pričljiva osoba. Konačno, odlučila sam da želim da kažem nešto o nama, deci i mladima lečenim od raka. Ja sam imala leukemiju.

Pre nego što sam se razbolela, nisam znala apsolutno ništa o karcinomu, ali tokom lečenja saznala sam mnogo toga, tako da mi je sada mnogo lakše da razumem. Od mog lečenja prošlo je 3 godine, ali i dalje imam kontrole, i moram da se čuvam od ozbiljnijih prehlada, povreda i sl. Imam dosta prijatelja koji su se takođe lečili, ili se još uvek leče od raka. Moj život se od tog perioda potpuno promenio. Sve je drugačije. Ja sam drugačija. Mislim da svi mi sazrevamo malo brže od naših vršnjaka, verovatno zato što smo se prerano suočili sa svim tim. Ali, ipak smo isti kao i oni. I to je ono što sam želela reći. Želim da drugi znaju da smo mi baš poput naših vršnjaka, sasvim normalni tinejdžeri. Period bolesti, bio je dug i težak za sve nas. Međutim gotovo je, i vreme je da krenemo dalje. Sposobni smo da idemo u školu, da se bavimo sportom, da osećamo, da razvijemo neki naš talenat, da izlazimo, pravimo žurke, uživamo…

Spremni da volimo, da budemo nečiji najbolji prijatelji, da imamo dečka ili devojku, da osvajamo diplome i medalje… Možda se baš ispred našeg imena jednog dana nađe ono mr. pr. dr., nikad se ne zna. Jer, to je poenta svega. Nismo drugačiji. Znam, predrasuda ponekad ima, upravo kod onih ljudi koji se po prvi put susreću sa osobama kojima se rak desio u životu. Sve im je to novo i strano, a ne žele da pokreću tu temu da ne bi povredili nekoga. Meni nije neprijatno da pričam o bolesti, nije mi problem. Ne želim da ćutim o tome, jer to se stvarno događa, i ponekad je lakše o tome popričati nego ćutati i držati u sebi. I ne, rak nije prelazan. Tako da je sasvim bezbedno provoditi vreme sa nama. Neki od nas morali su na amputaciju, morali su da žrtvuju deo sebe, ali su ipak hrabro nastavili dalje. Moram da kažem da smo svi mi jako pozitivni, i kada se sastavimo, napravimo jako dobro zezanje. Ipak, ako je potrebno da se pravimo ozbiljni, spremni smo i za to. Eto, toliko od mene. Samo sam to želela da znate, to da smo obični mladi ljudi, ali ipak možemo sve.

Milica Šimonović


R E A K C I J E   I  O D N O S   D R U G I H   LJ U D I   P R E M A   N A M A   I   N A Š O J    D I J A G N O Z I !

Kada sam lečenje završila, susretala sam se sa različitim ljudima, i prema tome sa različitim reakcijama. U okruženju u kojem sam bila, svi su znali da sam imala rak i zato su me štitili i nisu komentarisali moju ćelavost, barem ne preda mnom. Međutim, kada bismo, recimo otišli u kupovinu, u veće markete, ili šetali gradom, primećivala sam da me deca koju ne poznajem, gledaju podsmešljivo. Neki su mi se čak i otvoreno smejali u lice. Neki njihovi roditelji bi me pogledali, i onda brzo skrenuli pogled posramljeni. Ne mogu da kažem da mi nije smetalo. Bila sam povređena njihovim reakcijama, bila sam besna jer ne razumeju. i ne pokušavaju da razumeju. Za njih sam bila samo devojčica bez kose. Tešila sam se time da ne znaju o čemu se radi, ne znaju šta sam preživela. Koga je uopšte briga za kosu? Bitno je da sam ja izašla iz bolnice, bitno je da sam izlečena. Imala sam 12 godina, i ovako sam razmišljala.

Kako je vreme od mog izlaska iz bolnice prolazilo, sve više sam ljudi upoznavala tako da su se zanimljive reakcije nastavljale. Odlučila sam da pri upoznavanju odmah kažem šta je i kako je, ko me prihvati-prihvatio me je. Doduše, nije to sad bilo „Zdravo ja sam Milica, imala sam leukemiju“. Ne. Postepeno kako sam se bolje upoznavala sa nekim, tako sam i to izlagala. I reakcije su nastavljale da budu neprijatne, jednim delom. Neki ljudi bi bili stvarno zaineresovani za celu priču, pa su tražili da im pričam još i još. Neki bi mi govorili da sam heroj i da mi svaka čast kada sam to preživela. Jedna žena ovog leta mi je rekla: „Ne brini, sve će to proći. Svi se od toga izleče, pa i ti ćeš.“ Objasnila sam joj da sam se već izlečila. Ovakve reakcije me potpuno ubijaju, ali sam ipak naučila da ne budem drska prema ljudima tešeći se time da ne znaju mnoge stvari o raku, onda bih samo prešla na drugu temu jer shvatam da sa nekima nema svrhe pričati o tome. Bilo je naravno i reakcija kao što su „Jel to prelazno?“ ili „Jel može to da se prenese ako pijem sok posle tebe, znaš ono, preko pljuvačke, a jel se tebi krv pretvara u vodu?“, ovakvim pitanjima sam se uvek smejala. Naravno, bilo je mnogo ljudi koji su znali o čemu pričam i koji su stvarno imali razumevanja za mene i moju dijagnozu.

Milica Šimonović


Ž E L I M    R E Ć I  ! !

U životu je najbitnije biti zdrav. Meni je prevensteno zdravlje na prvom mestu. To sam shvatio kada sam bolovao od ove, vrlo teške bolesti. Kada budem malo stariji, želim i ja da pomažem drugima koji se leče.

Druga stvar u životu, koja je meni jedna od važnijih, je poštenje. Malo je ljudi u svetu koji su pošteni, i velikog srca. Ljudi slični nama su od velikog značaja, jer oni ulivaju deci nadu da to lakše prevaziđu. Zdravlje i poštenje se ne može kupiti novcem, i to nisu samo reči. Deca koja su prevazišla ovu bolest treba da nastave život dalje.

Najbolji primer za to je Nik Vujičić koji je napisao knjigu „Život bez ograničenja“. Ta knjiga pomaže, kao i njegova predavanja širom svet. Takav sam i ja, na primer, ja vozim kola, bavim se sportom, obavljam sportske aktivnosti kao i ostali. Jedino što ne mogu kao svi ostali je to da ne mogu bez narodnjaka. Naravno slušam i ja ostale žanrove muzike, ali ova je nekako meni privlačna.

Dino Canović


Ž E L I M    R E Ć I  ! !

Zdravo, ja se zovem Miloš Radulović, biću na radiju dok mi noge to dozvoljavaju. Sad ću da vam pročitam sastav koji sam bio primoran da napišem iako ne znam šta pišem.

Nikad nisam znao da pišem sastave. Iako sam sad primoran, i baš me mrzi, ajd ipak ću nešto napisati.

Čak ni ne volim da pišem, prvenstveno zbog toga jer kad završim sastav, sam se sebi smejem šta sam sve izlupetao. Neki mi kažu da nemam pojma, jer ne čitam knjige, a ko još pa i čita?… Pa me moj ćaća ubeđuje da znam, i ne mogu ga ubetiti drugačije.

Ispričaću par viceva, čisto da se vidi da sam nešto napisao.

Evo prvi vic.

“Jedu Mujo i Fata škampe, Fata se isprska po haljini i kaže:

• Juuu, izgledam k’o svinja!

Mujo je pogleda i kaže:

• A još si se i isflekala!”

To je inače moj omiljeni vic..

Evo sad jedan masan vic:

“ – Slanina i čvarci….” -ahaha ko bre ovo smišlja …..

I još jedan:

“Stoji ženska u autu na semaforu i kraj nje staje Mujo sa svojim autom. Gledaju se oni međusobno, pa Mujo počne spuštati prozor. Devojka, sva srećna, počne i ona spuštati prozor misleći da će joj Mujo nešto reći… a Mujo će:

• Šta je, i ti prdnula? “

Miloš Radulović


Š T A   N E   Ž E L I M   D A   V A M   K A Ž E M…

Uf… ima mnogo toga. Pošto sam u suštini stidljiva i ne volim svoje tajne da delim sa drugima, tako ne želim ni sa vama. Nadam se da ćete razumeti, jednostavno smatram da su to moje tajne, moje stvari koje ne zanimaju druge.

Na primer, zašto bi vas zanimalo to što sam od sedmog razreda zaljubljena u jednog Milana iz 8-3? Vi ni ne znate Milana. Ali moram da vam kažem da je jako, jako lep. Visok je, zgodan, trenira košarku, ima plave oči i crnu kovrdžavu kosicu. Presladak je. I pametan je. Dobro, sad je već porastao pa mi nije lep kao što je bio u sedmom, ali bez obzira na to, i dalje sam zaljubljena u njega.

Inače, moje omiljene čarapice su roze sa zelenim smajlićima. Preslatke su. Imam deset parova takvih čarapica da bih mogla svaki dan da ih nosim. Ponekad i nokte bojim u te boje da bi se slagali sa njima. Kad vidim te moje čarapice, odmah mi se vrati osmeh na lice. Čak i ako je kišovit i hladan dan.

Ima još dosta toga što ne bih volela da znate. Ali, dobro, ima vremena, ispričaću vam.

Milkica Dimitrijević


K A K O   N E   Z N A M   D A   N A P I Š E M    S A S T A V 

Dobio sam pre nedelju dana zadatak da napišem neki sastav za radio stanicu. Kako je vreme prolazilo, mene su sve više i više opominjali da pišem, a mene je mrzelo i nisam imao nešto vremena za sastav od škole i vežbanja…XD.

Samo kada bih i ja znao koliko je meni poruka preko facebook-a poslato i preko telefona, koliko je to para samo na mene potrošeno, jer ja nisam znao da ga napišem. :p.

Tako da sam se nekoliko sati pre početka emisije “opametio”, i seo da pišem u pokušaju. Kad ono: “Šta napisati?”.

Počinjem da se nerviram i smejem sebi u isto vreme.

U tom trenutku me poterao stomak, pa brzo u WC…

I tako sam se setio jednog BISTROG dečka po imenu Miloš.

Zovem ja njega i pitam ga: “E, Miško, jel ti znaš šta ja treba da napišem?”

A on meni prosto kaže: “Pa piši šta hoćeš, nzm, piši dijalog između nas dvojice ili kako ti ne znaš da pišeš sastav” …XD   

Ja brže bolje izlazim iz WC-a i sedam za kompjuter :P , i počinjem da kuckam u moju tastaturu neku veliku glupost, koju će neko posle čitati i reći da ja nisam normalan, kao i po običaju….XD.

Inače da rezimiram:

Poenta owog sastawa je: Najbolja inspiracija se dobija na WC šolji…XD.

Petar Živanović


O N O   Š T O   N E   B I H   R E K A O

Čovek započinje učešće u svojoj igri života rođenjem i sam bira svoj put. Da li će iz te igre izaći kao pobednik ili gubitnik, zavisi od njega samog.

 Život je poput ruleta, nekad dobiješ, nekad izgubiš. Znate kako se ono kaže: „ Okreće se kolo sreće“. Nikada ne znate šta nosi dan, a šta nosi noć. Zato moramo biti spremni na dobre i na loše trenutke u životu. Kada sve ide lepo, kao u snu, puni smo samopouzdanja, sreće i gledamo samo napred. Međutim, kada naiđemo na neku prepreku, čvor koji ne možemo da odmrsimo, obično se zapitamo: „ Kako ću ja to“?, „ Ja to ne mogu“, „ Nisam dovoljno hrabar da se uhvatim u koštac sa problemom“. I onda situacija postaje još gora. Predajemo se bez borbe, bez pokušaja da se suprotstavimo problemu. Tu pravimo veliku grešku, potcenjujemo sebe, a bez vere u sebe i borbe, jednostavno nema uspeha. Kako se životinje u svom svetu međusobno bore za opstanak, tako se i mi u našem svetu borimo sa još opasnijim, okrutnijim i nemilosrdnijim „životinjama“, koje će nas zgaziti, bez ikakvog oklevanja, bez trunke sažaljenja, ukolikko im se ne suprotstavimo, ne pokažemo im zube. Nažalost, u takvom vemenu danas živimo, i to je realnost, i što se pre prilagodimo takvom stilu života, bolje ćemo proći.

Život ne čine planovi o sreći, već sve ono suprotno tome, sve ono što čoveku donosi bol, patnju i unosi nemir u njegov život. To je ono što čoveka tera da se bori i prevazilazi prepreke, i zato ono što ja nikad ne bih rekao je: „Predajem se, jer ja to ne mogu“!

Nikola Paunović


Š T A   Ž E L I M   R E Ć I 

“Ne znam s kim se vi družite, ali ja već više meseci, kako sednem za neki sto, čujem kukanje. Žale se ljudi na dinar, na cene, na penzije, na situaciju ovde ili tamo, na mlade, na stare… I kukaju… Sve mi je dosadnije, zato, da se viđam i da se srećem. Pa mi je lepše da se zatvorim u svoju sobu…da prelistam neku poštenu knjigu i da još malo verujem, đavo ga odneo, da na svetu ima i lepih stvari… A ima ih. Verujte.” Tako kaže, Miroslav Antić.

Ja uvek imam nešto da kažem, ali ponekad mi se čini da sam sve važno već rekla.

Kada bih sve sumirala  i odvojila nešto što mislim da je važno za svakoga, a ne samo za mene to bi bilo sledeće:

Mislim da kako odrastamo uvek su nam u datom trenutku bitne različite stvari. Čak nam je i smisao života, ukoliko ga tražimo, promenjen u zavisnosti od doba i iskustva u kojem se nalazimo, nekad nam je bitno da živimo u trenutku, da sve probamo ne mislići na sutra, a nekad samo mislimo na ono što  će biti sutra, želeći da što pre prođe ili dođe.

A ono što je univerzalno, što uvek ostaje je da dok živimo mi usavršavamo sebe korak po korak. I samim tim što smo mi danas ovde i to je rad na sebi!

Pomoći drugima i dozvoliti da  neko pomogne vama je isto tako napredak, jer nas sve to čini ljudskijim, čovečnijim. ( Možda je ovo pravi razlog zašto sam se priključila ovom projektu).

I mislim da svet nije lep! Jer su ga takvim ljudi napravili, ali mi ga činimo lepim za nas, u našim očima. Samo treba to i da vidimo!

Pročitaću vam reči nekog umešnijeg od mene, H.L.Borhesa……

Mislim da je u ovom tekstu sadržana poenta življenja. I da se to shvati tek kad se uplašimo da nemamo više vremena, da ćemo umreti jer bolujemo od neizlečive bolesti ili da smo prestari za neke stvari. Ali nećemo i nismo. Samo je potrebno da verujemo u sebe i to će biti ispravna stvar! Ono što je još zanimljivo u vezi sa ovim tekstom jeste da sam na njega naišla baš u vreme kada sam ja imala kancer, i dala sam ga mojoj doktorki na Onkologiji koja me je tada lečila,ona se baš raznežila. I on je bitan iz još jednog razloga jer mi je poslužio kao uzor po kome sam kasnije napisala roman o raku.  Ja sam tada bila dete, ali shvatila sam poentu, a nekad odrastemo i zaboravimo je. Zato je potrebno  ponekad odrasle na to podsećati. Pa bih ja ovom prilikom želela to da učinim:

Tekst se zove Trenuci:

Kad bih svoj život mogao ponovo da proživim

pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,

ne bih se trudio da budem tako savršen,

opustio bih se više.

Bio bih gluplji nego što bejah,

zaista, vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.

Bio bih manji čistunac.

Više bih se izlagao opasnostima,

više putovao,

više sutona posmatrao,

na više planina se popeo

više reka preplivao.

Išao bih na još više mesta

na koja nikada nisam otišao,

jeo manje boba, a više sladoleda,

imao više stvarnih, a manje izmišljenih problema.

Ja sam bio jedan od onih

što je razumno i plodno proživeo

svaki minut svog života:

imao sam, jasno, i časaka radosti.

Ali kad bih mogao nazad da se vratim

težio bih samo dobrim trenucima.

Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen,

od trenova samo; nemoj propuštati sada.

Ja sam bio od onih što nikada nikuda nisu išli

bez toplomera, termofora, kišobrana i padobrana.

Kad bih opet mogao da živim

lakše bih putovao.

Kada bih ponovo mogao da živim

s proleća bih počeo bosonog da hodam

i tako išao do kraja jeseni.

Više bih se na vrtešci okretao,

više sutona posmatrao, sa više se dece igrao,

kada bih život ponovo pred sobom imao.

Ali, vidite,

imam 85 godina,

i znam

da umirem.

Martina Malešev


S V E   Š T O   Ž E L I M   R E Ć I   J E   D A   J E   LJ U B A V   N A J V A Ž N I J I   P O K L O N

Sa ljubavlju je sve lakše , ono što nam daje ljubav ne može ni sa čim da se uporedi. Znamo u kakvom vremenu živimo, ali uvek postoji lepša strana života i treba se njoj okrenuti i život će biti bolji i lakši.

Svaka normalna osoba želi i teži da ostvari srećan lični i uspešan poslovni život. Ali to treba da bude zasnovano na realnim i čvrstim osnovama. Živimo u vremenu kada nas ponesu priče o nečijem lepšem životu i popularisanju uspešnih manekenki i pevačica. A ustvari njihovi životi nisu ni slični brojkama njihove priče samo podižu tiraž tabloida i gledanost sličnih tv emisija.

Različite su nam brige , neko ne zna kako će rastegnuti skromnu platu, čime kupiti deci patike, a neko brine zbog dobrog posla koji mogu neki da im otmu pred nosem.

Da bi smo bili srećni potrebno je tako malo i tako mnogo, dovoljno je da budemo svi zajedno, cela porodica. U bogatim i u onima koje to nisu, najvažnija je ljubav .

Dobićemo ljubav ako je dajemo, a prava ljubav ne može da se kupi, zato je i najjeftinija i najskuplja stvar na svetu. Za nju nije potreban novac.

Ako smo nesrećni, ako smo u gubitku, bolesni, ako smo sve drugo samo ne srećni, sa ljubavlju će sve biti lakše.

Želim reći da je ljubav osnovni pokretač života. U ljubavi se stvaraju i rađaju deca, sa ljubavlju život postaje bogatiji u svakom pogledu. To je ono što ja želim reći.

Zorana Mitrović


ByTata Vladimir

MladiCe Internet Radio..

Od SUBOTE 29. Septembra 2012. godine, prvi put u Srbiji, počinjemo sa emitovanjem Internet Radija “MladiCe”.

 Ideja Internet Radija, radnog naziva “Moje ime nije C40“ iznikla je iz potrebe dečaka, devojčica, mladića i devojaka, uopšte mladih lјudi od 15 do 30 godina (mladosti) starosti, da kažu, da pričaju, da govore o svim onim problemima koje nosi period života u kome se nalaze, a sve to još začinjeno užasnim iskustvom mаlignе bolesti (rаkа) sa kojom se nose, a koju, ne retko, nose sami.

Projekat je baziran na maksimalnom korišćenju interneta kao savremene tehnologije kroz Audio Streaming ili Internet Radio.

Internet radio danas u Srbiji se uobičajeno koristi kao vid medijа za puštanje kontinuiranih muzičkih tema, a ne za, kako kaže definicija, „masovno posredovanje informacijama”. Za razliku od novina i televizije radio je u stanju da ostvari jednu bitnu potrebu demokratskog društva, a to je dvosmerno informisanje.

Realizatori i voditelji radija biće isklјučivo i jedino mladi lјudi. Ljudi od 15 do 30 godina, a koji su u prоcеsu lеčеnjа, rеmisiје ili pоptunо izlеčеni.

Cilj je dа živa reč, krоz savremene informacione tehnologije, mlаdim lјudimа оmоgući dа gоvоrе о tеmаmа i prоblеmimа kојi ih mučе. Ideja je da mlad čovek prestane da bude uplašen i plašen od „starijih“.

Sve veća dostupnost interneta u Srbiji i donacije koje omogućavaju da se bolnice opremaju žičnim ili bežičnim internetom i da kao takve budu besplatno na usluzi mladim bolesnicima, ali naravno i svima onima koji se o bolesnim mladim lјudima brinu, omogućava danas više nego ikad da se usluga „internet Radija“ ili „Audio steaming-a“ iskoristi na najbolјi mogući način u cilјu ostvarivanja ideja i cilјeva određene grupe lјudi ili pojedinca.

Mi ne želimo da podižemo svest „zdravih“ o bolesti i bolesnima, jer ona se menja godinama i uz više faktora, ali svest onih koji su se našli danas ili juče u dijagnozi šifarnika bolesti pod slovom „C“ (kanceri) moguće je menjati.

Teme su isklјučivo vezane za teme mladog čoveka koje bi bile predlagane i realizovane isklјučivo od strane mladih lјudi.

Navodim par:

„Suočavanje sa dijagnozom“, „Odnos osoblјa prema pacijentima“, „Šta radim kada imam mučnine?“, „Kojim poslovima kasnije mogu da se bavim?“ „U kom sportu mogu da učestvujem?“, „Kakav je moj odnos sa porodicom?“ „Šta volim/ne volim da me pitaju?“, „Zašto me neke medicinske sestre nerviraju“, „Zašto neke medicinske sestre obožavam?“, „Zašto doktor ne vidi mene nego moju dijagnozu?“, „Čega se najviše plašim?“, „Šta drugi misle o meni?“ „Koja su moja prava?“, „Trebaju li da obaveste o bolesti i mene, a ne samo moje roditelјe?“, “Da li me interesuje šta su to trombociti?“ „Zašto mi govore šta smem, a šta ne smem da jedem?“ „Klјukaju li me suplementima?“, „Ja nisam zarazan, samo mi je loše!“, „Hoću li imati devojku/dečka?“….“Ćelav/a sam, pa šta!“, „Kako da živim sa hendikepom?“, „Moja seksualnost“, „Šta mi je sada važno?….

Obraćajući se mladim lјudima sa dijagnozom „C“ svesni smo da će i medicinsko osoblјe, roditelјi, prijatelјi, komšije, drugari iz kraja, drugari iz škole, vršnjaci biti indirektno naš slušalapci, što i jeste jedan od cilјeva. Nаdаmо sе dа ćе tо štо ćе čuti biti uprаvо оdgоvоr i nа njihоvа pitаnjа i nеdоumicе.

Od svih medija Radio je danas na vrhu lestvice konzumiranja, dok je internet u velikoj ekspanziji. Povezujući ova dva medija koristio bi se dobro poznat teren mladog čoveka.

Broj slušalaca internet radija ograničen je jedino tehničkim mogućnostima, (neadekvatna infrastruktura naših telekomunikacija), a mogućnosti su do 200 slušalaca istovremeno, što je više nego dovolјno slušalaca za teme koje želimo da plasiramo. Sve naše emisilјe imaće reprizno vreme i mogućnost preuzimanja sa naše web stranice, facebook profila i twiter-a.

Svesni smo da nas, ako budemo dovolјno zanimlјivi, mogu slušati i oni kojima tema nije direktno namenjena, ali isto tako mogućnost da se snimlјena emisija reemituje i u drugim terminima, ostavlјa mogućnost povećanja broja slušalaca za određenom temom.

O projekat i njegovom sprovođenju kao i logistici brinućemo mi “stariji“. Radio “MladiCe” deo su projekta “Umrežavanje II” koji je opet deo, šireg programa pod nazivom ,,New World’’, koji Institut za održive zajednice (ISC) sprovodi kroz Inicijativu javnog zagovaranja građanskog društva (CSAI), sedmogodišnjeg programa pomoći građanskom društvu Srbije koji finansira USAID. Program „New World“ je zamišljen kao platforma preko koje organizacije građanskog društva mogu delotvornije da sprovode kampanje javnog zagovaranja, dopru do šire publike, zauzmu svoje mesto na rastućem internet tržištu Srbije, ostvare prisustvo u tradicionalnim medijima, uspostave saveze, mreže i partnerstva i direktno angažuju građane na rešavanju problema u njihovim zajednicama.

 Emisije će se emitovati  jedan put nedeljno “uživo” sa mogućnošću naknadnog preuzimanja sa interneta.

Svake subote od 16.30h

Za slušanje našeg radija predlažemo program WINAMP koji možete preuzeti ovde.

Veza do radija MladiCe – http://streaming.radio-mladice.rs:8000/radio.m3u

ByAdministrator

MladiCe, druženje i život…

MladiCe- grupa mladih od 14 do 23 godine, koji su završili onkološko lečenje,  proveli su sjajna 2 dana. Pratioci smo bili mi iz Čika Boce kao i naši dragi prijatelji Miško i Zorica iz udruženja “Uvek sa decom”.

U Valjevu su nas dočekali bajkeri kluba LIONS.  Svako je imao priliku da na izabranom motoru i sa sopstvenim vozačem projezdi gradom Valjevom, pod policijjskom pratnjom i sirenom, prolazeći kroz crvena svetla. Posle odmora jos 6km sa njima do manastira Jarinje, gde nas je ugostio iguman Mihajlo. Možemo reći da je iguman imao šta da nauči od naših mladih. Naši heroji su pričali o svom iskustvu bolesti i kako se nositi sa svim strahovima, gubitkom privatnosti, gubitkom dela tela ili organa, o svim stradanjima koja psiholozi porede sa ratnim stradanjima.

Noćili u Soko gradu, u manastirskim konacima sv. Nikolaja Velimirovića. Prelepo, mirno, spokojno. I tu opet avantura, penjanje do krsta. Do vrha je putokaz 10 božjih zapovesti. I oni bez ekstremiteta, kao i oni sa endo protezama su došli na vrh. Staza je zahtevna i penjanje traje 45 minuta, a spuštanje nesto malo duže. Sviće novi dan. Ispraća nas otac Zoran, duboko dirnut nasim MladiCama, sa suzama u očima.

Naša avantura se nastavlja do Ljubovije, na obali Drine. Kapetan Zoran i Rafting Klub Drinska Regata, Načelnica opstine Ljubovija,udruženje žena “Vila”, nas dočekuju i počinje vožnja Drinom. Prskanje vodom, plivanje, pevanje, veslanje. 12km smeha, slavljenja prirode, života, mladosti. Adrenalin u venama. Sreća i čistota u srcima. Vratiti i opet podstaći u njima osećaj nepobedivosti. Bila je čast učestvovati i biti deo ove mlade ekipe. Osećaji su izmešani, taj unutrašnji osećaj sreće je nešto što će sve nas držati neko vreme.

Deo dozivljenog pogledajte u nasem allbumu. http://www.facebook.com/media/set/?set=a.396431247078667.89842.122809191107542&type=3

“Neću da moji dani prođu u prazno nego da hodim ovom zemljom noseći svetlo. Pa i malo svetlo, dovoljno je.” 🙂

Veliko hvala, još jednom,  svima koji su pomogli u realizaciji ovog vikenda.

  • Za štampu se pobrinula štamparija “SZR POINT” iz Zemuna i naš prijatelj Vlada
  • Za roštiljanje na Tari grupa građana udruženja “Roštiljanje
  • Za pripremu roštilja Dragan, Nikola i Ognjen Simić.
  • Vožnja motorima, moto klub LIONS Valjevo
  • Splavarenje Drinom, Rafting klub “Drinska regata” Ljubovija
  • Prevoz autobusom LASTA
  • Noćenje u konaku Svetog Vasilija, Jerej Zoran
  • Sitni troškovi puta, zaposleni preduzeća Atrium Consulting d.o.o.