Category Archive PRIČE O ISKUSTVU LEČENJA

ByAdministrator

Sećanja na Puftu..

14.11. 2011. napuniće se dve godine od kako Filip Milojević simpatičnim nadimkom – Pufta, više nije sа nama. Uzela ga, ONA.

Sa ovih par redova želim da, kao roditelj i čovek, odam poštu divno mladiću koga ja lično nisam upoznao, ali i iz želje da svi ti mladi ljudi ne ostanu statistički podatak u raznoraznim prepiskama naučnih i nenaučnih skupova i disertacija ostavićemo par pisanih reči i na našem-vašem sajtu.

“O Filipu bi se mogao napisati roman, da ne budem skromna.” Počinje Filipova majka svoje pismo.

“Rođen je 06.03.l981. u Smederevskoj Palanci, jer smo muž i ja tada radili u VOĆNO-LOZVOM RASADNIKU u Žabarima kod Požarevca. Muž Janko je magistar poljoprivrede, smjer voćarstvo i vinogradarstvo, pa nije ni čudo da je i Filip bio pošao očevim putem. Razbolio se u 12. godini , Epithelioid Sarcoma, ali nažalost, kako to kod nas biva, pravu dijagnozu su otkrili naši “eminentni stručnjaci” tek kroz dvije godine. za to vrijeme Filip je završio Osnovnu školu i bio upisao Gimnaziju, ali zbog 10 ciklusa hemioterapije na Onkologiji, nije uspio pratiti nastavu u Trebinju i u junu te godine vanredno je položio I razred Poljoprivredne škole u Baru. Uz liječenje je vanredno kao najbolji učenik njihove škole maturirao 2000. godine i upisao Poljoprivredni fakultet u Zemunu. Iako su mu se stalno vraćali recidivi, imao dodatne operacije, a 2002. godine i amputaciju leve šake, jer sve je krenulo od nokta na srednjem prstu leve ruke, kako su prvo rekli bradavica, pa stalno menjali dijagnoze i nešto čačkali, čak je poslije biopsije u Tiršovoj  profesorica Medicinskog fakulteta pogrešno dala nalaz da je benigni tumor.

Muž je odmah kao biolog tražio radikalniji zahvat, ali njihovoj sujeti nema kraja, odugovlačili su i vidite gdje je nama kraj.

Ali i pored toga Filip svaku godinu prvi od svoje generacije daje uslov u junu mesecu. Polagao je ispite i imao znanje, kao malo koji stručnjak iz te oblasti. Zaista imao je cilj, a to su nam rekli njegovi drugovi kada su došli kod nas poslije sahrane svi u stan da noće sa nama, da završi pre oca i da ima bolji prosek od oca, samo da napomenem da je Janko diplomirao 28.09. ne ušavši u apsolventski staž.

Ostao mu je samo jedan ispit, ne zato što ga nije spremio, nego da bi imao razlog da bude u Beogradu, dalje od rodbine i komšiluka da ga ne bi sažaljevali, jer to nikako nije podnosio, a Trebinje je ipak mala sredina. Bio je veliki borac, družio se sa svojom rajom sa fakulteta i bili su mu uz nas velika moralna podrška. Bio im je pravi vođa, a i zvali su ga Direktore, jer je zaista imao liderski stav i držanje. Ponosni smo na njega.

Zaista Filipa je sve interesovalo, a naročito sport. Bio je veliki PARTIZANOVAC. Ostavio je poruku da mu se svira na sahrani partizanova himna, bez ikakvih govora, a da partizanova zastava bude preko njagovog kopčega. Sve smo mu to ispunili.

Te 2009. godine igrao je virtuelnu igru u košarci gde je među 6.000 timova zauzeo prvo mesto i ušao u kuću slavnih. Ukucajte njegovo ime na internetu pa možete nešto pronaći.” Link

Danas u Trebinju deluje i fondacija vođena od Filipovih roditelja.

PUFTAFILIP MILOJEVIĆ
Ulica Cerska 18/7 · 89101 Trebinje

tel: +387 59 224 856 · mob: +387 66 917 917

Žiro račun: 5517002203999487 (Unicredit banka)

Devizni racun: 29918223001 (Unicredit banka )

Filipovi roditelji su nam poslali sećanja Vladike Grigorija  na Filipa

Ф и л и п

                Познавао сам (познајем још увек) једног доброг човека, Херцеговца. Требало би много времена да се опишу његова појава и лик,  јер он је заиста необичан. Али, пошто он није главни лик наше приче већ отац јунака о коме бих хтео да говорим, рећи ћу само да се ради о горостасу (говорим то без претеривања!) изванредно бритког ума и потпуно детињег срца. Слично би се могло рећи и о његовој мајци: типична жена из херцеговачких планина која већ при првом сусрету оставља на вас утисак да може поднети не само све, већ и више од онога што може поднети један жив човек.

                Њиховог сина, Филипа, упознао сам нешто више од месец дана пре његове кончине. И одмах сам схватио да су у њему на диван начин сабране све врлине његових родитеља и предака. Бистар поглед, тамна коса и бела пут, корпулентна грађа – баш све на њему упућивало је човека на мисао да га треба поштовати. Иако је годинама био изнураван тешком болешћу, иако је стотине ноћи провео будан, без сна, ( или дремајући, у полуседећем положају, ослоњен на сопствене руке), изгледао је, онако достојанствен какав је био, као неки тешко рањени српски јунак .

Многе су га ствари занимале и знао је стварно свашта – од математике и физике, до агрономије и теологије. А то што је знао, знао је не – површно и информативно, већ дубоко и свецело продирући у суштину ствари, са преданошћу једног научника.  Понајвише (можемо рећи – све оно што је било доступно) знао је о свом вољеном спортском друштву „Партизан“ коме је, (и свему ономе што је „Партизан“ значио за њега) био и остао веран до последњег даха. Волео је и да се шали, али никада са грубошћу и иронијом својственом његовим годинама, већ увек  детиње безазлено и духовито.

Све ове особине биле су пројављене и у начину на који је приступао својој болести. Са посвећеношћу коју показују најревноснији светски лекари, сазнавао је све што се те болести тицало. Знао је тако, потпуно свесно, да му се крај неодступно приближава. Било је тешко разговарати са човеком који је одболовао толико болова. Још теже – са човеком који је преболео сопствену смрт. Причестио сам га неколико пута. И то је, за мене, увек био духовни доживљај. Изгледало је,(знам да је тако и било!) као да се све већ догађа – „с’ ону страну“. Као да смрт лагано одумире, а живот долази да постане вечност.

Умро је истога дана када и наш блаженопочивши патријарх Павле. Нисам могао да будем на његовој сахрани, а ни до данас (признајем то са нелагодом) нисам отишао на његов гроб нити сам се честито видео са његовим родитељима. Ипак, сећам се да ми је – док сам стајао поред кивота уснулог патријарха – на ум дошао лик Филипа Милојевића, светао и ослобођен бола, насмејан и потпуно жив. Размишљао сам кратко и схватио да је његова борба за живот успела, јер је све одједном постало искрено и безазлено, (какво је било и оно његово страствено навијање за „Партизан“). О овоме сведочи и то што су се изнад његовог одра окупили не само сви они који су имали част да буду његови „ближњи“, његови пријатељи, већ и они који су га познавали само један трен. Гледајући људе како прилазе кивоту блаженопочившег патријарха, а сам у мислима прилазећи одру овог дечака, схватио сам да се у смрти људи заиста осликава читав њихов живот. Ова истина ми је у трену постала очигледна. Ма како да су се мучили у овом свету и веку, ако су „стали смрти на биљег“ и храбро јој погледали у очи сјединивши се са Богом, они су постали и остали храбри бесмртници.

Од тада до данас (верујем – заувек) Филипа не могу да замислим другачије него као живог, здравог и радосног, како предводи хиљаде исто тако живих, радосних и безазлених навијача. Предводи, а води их некуда где нема мржње, туге и бола. Као да свима хоће да објави да живот, ипак, побеђује! Тај и такав његов лик, у часовима малодушности и туге помаже ми у мери коју је немогуће описати.

Владикa Гигорије

ByAdministrator

Ožiljci od zlata

Igor Erić je rođen u Beogradu 28. XII 1983. godine. U rodnom gradu završava osnovnu i srednju školu i upisuje Filološki fakultet, Odsek za japanski jezik i književnost, jer je duboko poštovao i voleo filozofiju i umetnost življenja Dalekog istoka. S polaskom na fakultet počinje i njegova zainteresovanost za pisanu reč. Piše priče i svoju prvu knjigu, Krv Valara, koja još nije objavljena. Roman Ožiljci od zlata napisan je u znak sećanja na prijatelje s kojima je ležao u bolnici, lečeći se od teške bolesti. Preminuo je 9. VIII 2010. godine u Beogradu.

Glavni lik romana Ožiljci od zlata imućan je i uticajan čovek, rob novca, najgorih strasti, suludih htenja, a u dubini nesrećno i prazno biće. U svom tumaranju kroz život u jednom trenutku gubi sve, imovinu, prijatelje, i ono najvažnije, zdravlje. Suočava- nje s dubokim razočaranjem, bolom i senkom neizbežne smrti polako ga dovodi do odgovora na mnoga životna pitanja, dajući mu priliku da u sebi nađe davno izgubljene i zaboravljene želje i osećanja. Na samom dnu nalazi ono najiskrenije, ono što je oduvek želeo…

Deo prihoda od prodaje ovog divnog romana usmeren je za rad “Roditeljske kuće” na Institutu za majku i dete “dr Vukan Čupić” Beograd u kojoj borave dece koja se leče od malignih bolesti i njihovi roditelji.

OŽILJCI OD ZLATA

POČETAK KRAJA

Kako su godine prolazile nešto se menjalo u meni. Kada se pro budim nisam otvarao oči, samo bih ostao da ležim. Spavao sam u mrklom mraku i budio se tako. Budeći se gotovo sam žalio što se blažena usnulost privodi kraju, jer činilo mi se da jedino u snu zaista mogu da kažem da sam sasvim dobro.

Kako me godine stižu, izgleda da je potreba za tim osećanjem sve veća…

Udahnuo sam duboko i spremio se na ogroman napor neophodan da bih podigao mesnate očne kapke, teške pet stotina kilograma. Oštar miris mi je ispunio nozdrve, ali moj stomak nije reagovao na njega. Smešak mi se omakao dok sam rukama klizio pokraj sebe u potrazi za ženskim, savršenim oblinama. Našao sam ih i stao kratko da ih gnječim bez nekog posebnog cilja. Nisam ni znao tačno šta gnječim, nije me ni bilo briga, toplo je, meko i moje – barem još neko vreme…

Nijedna od njih dve se nije probudila, ili možda nisu želele, kao ni ja.

Davno sam prestao da se budim sa erekcijom, kao da mi se ud umorio od tog svakodnevnog jutranjeg pozdrava, pa je odlučio da lenčari na butini, zauvek. Zaista ne mogu da ga krivim, svima nam treba odmor…

„Dižite se, dok otvorim oči, hoću da vas nema”, promumlao sam napuklim, dubokim glasom. To je jedino što sam voleo nakon buđenja, sve ostalo je ili smrdelo ili je bilo nagnječeno i nezadovoljno. Ništa bolje od bezobrazluka ne razbudi čoveka.

Nisam nameravao da čekam da odu pa da otvorim oči. Kakva je svrha bezobrazluka ako ne posmatraš emocije koje on izaziva. Oduvek sam se gnušao drskih ijudi, ali moram da priznam da sam i sam razvio sklonost ka drskosti.

Stavio sam ruke iza glave i posmatrao dva gola tela kako umorno klize sa mog kreveta i izazivaju umirujuća podrhtavanja dušeka. Ne znam kako bih mogao drugačije da ih nazovem, bile su gole, smeđe i savršene prema svim merilima. Jedino nesavršeno bio je manjak života u očima. Zbog toga se povremeno i udvaram „normalnim” ženama, mada je taj pojam buđav. Već čitavu deceniju skoro niko više nije normalan i niko i ne želi da bude. Normalno je dosadno…

Navlačile su jedan po jedan odevni predmet pokrivajući svoje obline. Svaki je imao neku mističnu moć da stvori novu ličnost od ove dve golišave igračke koje dišu…

Kada su dovršile kinđurenje, ispred mene su se našle dve prelepe devojke, sasvim sigurno premlade za mene, ali se moje iskustvo nikako nije moglo meriti s njihovim. Kroz njih dve je prošlo mnogo metara mesa…

„Smem li da se istuširam, Mačak?”, upitala me je jedna nevinim glasićem, koji sam slušao čitavu noć kako mi šapuće najbestidnije prljavštine.

Njena tamnoputa drugarica prebujnih grudi poklonila mi je jezivo lažan osmeh u nadi da će me smekšati. Bio sam počastvovan tim malim gestom, retko kada ti se prostitutka smeška kad osvane. Mora da sam sinoć uradio nešto dobro i za nju, uprkos činjenici da sam noć proveo sebično grabeći zadovoljstvo i ispunjavajući sve perverzne ideje koje su mi pale na pamet.

,,Ne”, odgovorio sam kratko, uživajući u grubosti svog jutarnjeg glasa. „Napolje”, dodao sam i pokazao glavom ka velikim dvokrilnim vratima.

„Haaaajdeee, Mačak, molim te, moramo da radimo još sigurno pola dana”, dobacila mi je molećivo, još jednom me oslovljavajući nadimkom iz detinjstva.

Coknuo sam odrično i počešao genitalije, što ih obično posebno iznervira. Užasava ih pogled na ono što je toliko vremena provelo u njima.

„I ja hoću da se istuširam”, rekoh.

„Paaaaa, možda bismo mogli zajedno, sve troje”, nastavljala je da me ubeđuje, iako joj je svakako bilo teško s obzirom na to da se svojski trudila da zaboravi koliko joj se gadim. Naterao sam se da podrignem, uspelo mi je bolje nego što sam očekivao, samog sam sebe prijatno iznenadio. Video sam kako joj se crte lica biago skupljaju od muke.

„Zaista?! Činilo mi se da je moj termin gotov još odavno”, odvratio sam glumeći nevinost Trenutak kasnije počeo sam da čistim zube prstima kojima sam se do malopre češao, pomažući se jezikom uz glasno coktanje, jezivo se kreveljeći pri tom. Bože, kakav sam ološ!

Zaustila je da mi kaže kako je to poklon od nje, ali nije mogla da se natera da izgovori čitavu rečenicu. Samo je složila prste leve ruke u dobro poznati oblik, uperila ga u mene i pojurila napolje zalupivši vratima.

Znao sam da su otišle sa poseda kada je Zen zalajao a one zavrištale i dale se u beg dok mi je zvuk njihovih visokih štikli odzvanjao u ušima.

Volim tog psa, radujem se i ja njemu koliko i on meni kada prođem kroz kapiju. Da imam rep, mahao bih njime.

Vredele su svaku paru, kao i svaki put… ništa me ne vadi iz depresije, praznine i beznađa kao dve kurve, kojima je mnogo gore nego meni. Možda jedino… ma ne, ni to…

„Dobro, idemo matori, diži dupe”, ohrabrivao sam samog sebe.

Prsti na nogama su se, kao i obično, obradovali dodiru debelog persijskog tepiha. Volim svoju kuću, zaključio sam iznenada, trebalo bi češće da spavam ovde.

„Miranda!”, prodrao sam se. Shvatih da mi se moj glas i daIje neobično sviđa, pa zapevah, širom raširenih ruku. „Miranda, ooooo Mirandaaaaa. Ti znaš da ja sam milioneeeerrrrr. Nana na na naaa.” Ništa mi bolje nije palo na pamet.

Debeljuškasta seljančica iz neke zabiti, s brkovima većim od mojih danas, stvorila se ispred mene stidljivo se smeškajući kao i uvek kad me vidi bez gaća. Zvala se Lela, ali Miranda mi je tako zvučno, a ona tvrdi da joj ne smeta.

„Doručak, gospodine Juncele?”, upitala me je veselo.

,,Da, dušo moja, da”, odvratio sam nehajno odlazeći da se istuširam. Žurilo mi se, i dalje sam na koži osećao njihove sokove i teške mirise.

Čuo sam Mirandu kako mi kaže da sam izgubio nekoliko kilograma, što je zapravo i bilo tačno, uprkos mojoj neaktivnosti poslednjih godina. Zastao sam, jer mi je dobro poznata lekcija pala na pamet.

„Miranda, dušo, ti znaš koliko ja poštujem i cenim to što činiš za mene. Bez tebe bih bio sasvim izgubljen”, dobacih joj smešak da začinim to sranje. I ona je znala da je to čisto smeće, ali se svaki put smejala kao da ima dvadeset godina manje. Pa dobro, možda ipak četrdeset.

„Hvala gospodine, previše ste Ijubazni.” Prema posluzi čovek mora da bude ljubazan. Ti Ijudi mi spremaju obroke, peru mi i peglaju, i sve ostalo što treba, nikako ne bih voleo da me zamrze pa da mi pljuju u kajganu i pišaju u supu.

Uskoro sam se vozio na posao posmatrajući iste ulice kojima tabanam čitav život. Ovako u jesen posebno su onespokojavajuće, a opet neodoljivo me sećaju na tih trideset pet godina koje sam ostavio iza sebe.

„Miško, okreni jedan krug. Prija mi vožnja”, dobacio sam mladom vozaču po imenu Nenad, a on je odgovorio nešto što me nije previše zanimalo.

„Gospodine Juncele?” oslovio me je ubrzo.

„Hm?” Pogledao sam ga.

„Da li vam ova ruta odgovara?”

„Samo vozi, Miško.”

,,U redu, gospodine.”

Dok smo prolazili polupraznim ulicama koje je Miško pažljivo birao, posmatrao sam redove automobila koji čekaju. Ljudi pljuju kroz prozor, trube, deru se jedni na druge zbog jednog mesta više.

Na kraju smo i mi upali u gužvu. Otvorio sam prozor, shvatio da će to potrajati i zviznuo prvom panduru koga sam video.

Bez reči je strpao pare u džep, upalio rotaciona svetla i proveo nas kroz suprotnu traku sve dok se pakleni red nije proredio…

Da, to je to osećanje, osećanje koje se, kako ona kaže, tako jasno vidi na mom licu. Već duže vreme se osećam kao taj neko koji prolazi pored rulje pobesnelih, običnih Ijudi što sa jasnom mržnjom i zavišću blenu u moja zatamnjena stakla. Godilo mi je saznanje da sam iznad njih, pružalo je svrhu tom silnom mu- čenju, rizikovanju i neprospavanim noćima po kancelarijama.

Prokleta bila, Andrijana, zašto je loše ako čovek uživa u svom mukotrpno stečenom izobilju? Nosi se i ti i tvoje bogatstvo u duši. Eno ih ti tvoji, duševni bogataši, čekaju u redu dok se svojski trude da ignorišu moj bezobrazluk i pojavu.

„Vozi na posao, Miško”, dobacio sam nervozno.

„Oprostite, gospodine Juncele, obično nema gužve, stvarno mi je žao”, mucao je momak.

„Miško, umukni i vozi”, odvratio sam bezvoljno.

„Razumem, gospodine.”

Telefon je zvonio dok se nisam naterao da ga uzmem.

„Šta oćeš, Dobrice?”, upitao sam.

„Ovde Mark”, začuo se glas s druge strane.

„Znam ja ko si ti, Dobrice”, odvratio sam mrzovoljno.

„Pa, u tom slučaju, dobar dan vam želim, gospodine Juncele. Gospoda iz upravnog odbora čekaju vas već punih trideset minuta. Pitaju se hoćete li uspeti da stignete do kraja dana?”, upi- tao me je prilično drsko pederasti pomoćnik jednog partnera iz firme. Može mu se, valjda, nisam u prilici da ga otpustim, barem on tako misli. Možda ću ga iznenaditi za Božić.

„Naravno Dobrice, reci im da sasvim sigurno stižem do kraja dana”, odgovorio sam i pritisnuo bogom dano crveno dugmence na telefonu.„Uspori malo Miško, nikud ne žurimo”, dobacio sam malom i zavalio se u sedište sa omiljenom cigarom u ustima. Mmm, dabl korona, sjajna aroma.

Zgrabio sam razne dnevne novine koje su me uredno čekale na sedištu, prekoputa. Moja dražesna pomoćnica, kako li joj ono beše ime, bila je dovoljno Ijubazna da mi svaki put zaokruži članke koji su me se na neki način ticali.

Nakon kratkotrajnog listanja odbacio sam standardnu štampu sa finansijskim izveštajima i sve do posla gledao sebe na lošim fotografijama kako vodim podruku ovu ili onu i nagađanja o njihovom identitetu ispod svake slike. Nisu pogodili ni za jednu misterioznu damu, kako kažu. Možda je to bila puka pristojnost, mada nijedna od njih nije imala ni dovoljno godina niti dovoljno mozga da bude poznata. Iako su ipak imale dovoljno vijuga za izvesne posebne veštine i prostu matematiku jedino bitnu za njihov posao.

„Dobar dan, gospodine Juncele”, dobacilo mi je nekoliko izveštačeno Ijubaznih Ijudi. Otvarali su mi vrata i nudili me kafom na putu do moje kancelarije. Tamo sam, umesto mog imena na vratima, naleteo sam na majstora koji je upravo strugao poslednje slovo.

„Da te pitam prijatelju, šta radiš to, kog đavola!?”

„Radim svoj posao”, odvratio mi je neuznemiren i stao da skuplja svoju opremu s poda. Na trenutak sam ga samo gledao i razmišljao da li da ga šutnem u glavu ili rebra.

„Gospodine Junceie, stižete tačno na vreme!” povikao je onaj pederaš.

„Molim vas, čekaju vas u sali za konferencije”, dodao je veselo, pozivajući me rukama. Odmerio sam majstora još jednom, brzo pogledao mesto gde je moje ime do maločas stajalo i odlučio da se time pozabavim kasnije.

Zatekao sam ih sve na okupu kako piju moj dvadeset dve godine star kurvoazje. Osam tamnoplavih odela, s različitim glavama i živopisnim kravatama. Odmah sam se osetio prijatno u svojim lanenim pantalonama i majici, preko koje sam obukao kožnu jaknu.

„Aaaaa, gospodine Juncele, živeli!” povikao je jedan od mojih partnera, zapravo prijatelj iz detinjstva, Alan. Nas dvojica smo osnovali ovu firmu i iščupali je iz lepljivog blata mediokriteta, uz pomoć silnih i raznovrsnih prevara.

Iskrivio sam glavu i uzdahnuo, jasno mu stavljajući do znanja da nisam zadovoljan ovom malom scenom.

„Sipaj i meni jedan, pre nego što mi sve popijete”, zatražio sam privukavši stolicu.

„Loše vesti, Mačak”, dobacio mi je Alan. „Više nije tvoj”, dodao je smrtno ozbiljnim glasom.

„Ne razumem šta hoćeš da kažeš? Već si pijan Alane, pa prerano je, čoveče!” nasmejao sam se na silu. „Mogao si da me zoveš, barem.”

,,Na tvoju žalost, Mačak, uopšte nisam pijan, čak ni pripit, iako je konjak vrhunski”, odgovorio mi je zadržavajući ozbiljno lice. To mu se dešavalo veoma retko a ja to znam sobzirom na to da ga poznajem skoro čitav život.

„Sad me već zabrinjavaš”, odgovorio sam smrknuto. „Dajte nam minut”, rekao sam obraćajući se ostalima. Niko se nije ni pomerio.

„Oni ostaju, barem dok ne čuješ to što treba”, odgovorio mi je u njihovo ime Alan.

,,U redu”, rekoh pošto sam se udobno smestio. „Slušam.”

,,Pa, gospodine Juncele, okupili smo se danas da vam saopštimo da ste vi veoma bogat čovek”, obratio mi se Alan kao da smo potpuni stranci. Uprkos ohrabrujućem završetku te rečenice, osećalo se da nešto nije kako treba.

Ćutao sam i dalje…

„Barem ste bili bogati, dok poreznici nisu uzeli svoje”, dodao je i slegnuo ramenima. Preduhitrio me je pre nego što sam uspeo išta da kažem.

„Zarad našeg prijateljstva, uspeo sam da ih ubedim da ti ostave kuću”, dodao je.

Htedoh da mu kažem da droga nije dobra za zdravlje, ali pogled na ostale je bio dovoljan da se uverim da se ne šali. Svi do jednog su likovali, mada su se svojski trudili da sakriju osmehe.

„Da razjasnim” reče brzo matori Boris Marčević, jedan od prvih ljudi koje sam zaposlio. Do tog časa ruku bih dao da mi je potpuno lojalan.

„Prilikom sjedinjavanja sa Unlimited Optics – zastao je da rukom upre u ostale u prostoriji – jedan od ugovora koje ste potpisali vi i gospodin Meken (uperio je rukom u Alana koji je zaklimao glavom) jasno je objašnjavao mogućnost prodaje vaših akcija internim partnerima. Tako da je vaših 33% prodato po regularnoj ceni.” Završio je priču, a meni se krv sjurila u pete. Ćuteći i dalje zakopao sam pogled duboko u lobanju takozvanog prijatelja. On je preuzeo sastavljanje tih ugovora, uveravajući me u njihovu ispravnost.

Na brzinu sam izračunao tu regularnu cenu i cifra me je malo povratila u život.

„Dobro”, rekao sam trudeći se da zvučim što pribranije. Nisu me prvi put u životu prevarili, samo sam neprijatno iznenađen što je ovog puta to bio baš jedini čovek kome sam verovao. ,,Kakva je to priča o poreznicima?”, upitao sam.

,,Pa, imali su detaljan uvid u poreske izveštaje, – zastao je da pogleda u sat – sad već nepostojeće firme Eagle lens. Ispostavilo se da si dužan državi više nego što zapravo imaš”, rekao mi je sa smeškom na licu.

Odakle tolika mržnja, zapitao sam se, a onda mi se privide kako mu čupam kičmeni stub golim rukama.

Pošto sam nekoliko minuta ćutke zamišljao kako koljem i ubijam sve ove što dišu u ovoj prostoriji, zaključio sam da je sve ovo farsa. Nikada ne veruj ljudima, pa makar te i hvalili. Svako ima svoj ugao, u svemu. Pa čak i oni najbliži.

,,U redu”, progovorio sam napokon i ustao. Lagano i bez žurbe osmotrio sam sva lica u potrazi za prijateljima. Jedino je Boris spustio glavu, svi ostali su imali male đavolje osmehe i zmijske jezike kojima su palacali ka meni. Alan je vidno besan zurio u mene.

Šta mi ostavljate, pošto vidim da mi je ime već uklonjeno sa vrata?” upitao sam ga. Istegao je vrat i odmerio me.

„Uvek možemo da ti ponudimo pristojan posao”, osvrnuo se tražeći podršku. ,,U računovodstvu recimo, oduvek si bio dobar s brojkama. Čujem da Borisu treba pomoćnik”, dodao je dok mu je usna poskakivala.

Okrenuo sam se i izašao, jedva ‘se uzdržavajući da nekoga ne gađam stolicom ili barem zalupim vrata. Na izlazu iz zgrade zastao sam i posmatrao kako skidaju glavni natpis, moj natpis. Shvatio sam da ću prsnuti od besa i na kraju ga iskaliti na prvom sirotom Ijudskom biću na koje naletim. Vratio sam se i nogom razvalio vrata svoje kancelarije. Uplašena čistačica preneraženo me je gledala stiskajući metlu u rukama.

,,’De su stvari!?”, povikao sam.

„Gospodine Juncele!?”, odvrati ona nakon što je prepoznala svog bivšeg poslodavca.

„Gde su jebene stvari, ženo!?”

,,N-ne znam, verovatno dole na recepciji”, odgovorila je uplašeno. „Oprostite, rekli su da čistim, ništa ja ne znam, samo slušam šta mi kažu”, nastavila je da jadikuje.

Okrenuo sam se i izašao bez reči.

„Stvari smo poslali na kućnu adresu, po nalogu gospodina Mekena”, saopštio mi je portir. Razmišljao sam o nekoliko različitih načina za nanošenje što veće štete, a onda sam uzeo telefon i pozvao svog advokata.

„Slušaj Aleksandre, stvar je hitna, u najmanju ruku”, ovo je drugi put u životu da sam ga oslovio po imenu.

,,Da, da, shvatam. Već znam o čemu je reč, jutros sam obavešten”, odgovorio mi je mirno.

„Nemoj mi reći da si i ti u ovome, medvede debeli!?”, vrištao sam u slušalicu.

„Naravno da nisam, advokati iz Unlimited Optics obavestili su me o vašem slučaju. Suđenje je zakazano za dve nedelje. Postoje opcije, možete da se izborite sa ovim, iako situacija ne ide u vašu korist”, odgovorio je. „Naravno da ću se izboriti, i ne samo to, ima da ih zakopam”, odvratih istog trenutka. ,,Pa ne mogu da mi otmu sva sredstva i svih dvanaest poseda, iako sam prekršio sve zakone o proneveri koji postoje!”

Nakon kratkog sumiranja, prešao je na suštinu.

„Hmm, da. Međutim, pre nego što počnemo, postoji to pitanje mog uobičajenog honorara”, natuknuo je oprezno. „Obavešten sam da su vam svi računi zatvoreni, i da vam je ostao samo posed, a ja ne želim isplatu u vidu nameštaja”, dodao je.

„Ništa ne brini za to. Zar ti nisam oduvek plaćao na vreme i po dogovoru, ponekad i više od toga?”, upitao sam.

„Svakako Viktore, ali sada su se stvari promenile”, odvratio je.

„Jesu, ali ne toliko da ćeš ti ostati bez honorara. U najgorem slučaju, daću ti duplo kada povratim svoj novac”, ubeđivao sam ga.

,,U redu, dođite sutra u moju kancelariju, porazgovaraćemo o vašim predlozima.”

„Sutra, Aleksandre? Ti znaš da to nije prihvatljivo. Treba mi rešenje, i treba mi još za juče!”, insistirao sam.

„Žao mi je, nisam u mogućnosti da se danas posvetim vašem slučaju danas”, odrezao mi je lagodno. Sigurno mu je Alan napunio džepove, i to dobro, a ovaj debeli medved zna sve o našim poslovima od samog početka, obogatio se zahvaljujući nama.

„Slobodno potražite drugo mišljenje ukoliko vam sutra ne odgovara”, dodao je bezobrazno.

,,U redu je Aleksandre, sutra onda”, odgovorio sam i spustio slušalicu. Pozvao sam mog ličnog knjigovođu i saznao još loših vesti. Svi računi ispražnjeni i blokirani. Kada mi je izgovorio tu poganu reč, umalo se nisam onesvestio. „Bankrot”, rekao mi je, a ja nisam znao šta ću drugo nego da prekinem vezu.

Gospode! Ovo je do detalja planirano već neko vreme! Kako sam mogao da budem toliko slep? Mada to i nije bilo toliko nezamislivo s obzirom na to da ne silazim s kurvi i alkohola, već godinama. U kancelariju zalazim jedino ako kurvu greškom pošalju tamo umesto na kuću…

Ali zašto Alan? Od svih ljudi, na njega bih poslednjeg posumnjao da će mi zariti nož u leđa…

Možda je saznao, pomislio sam iznenada. Trebao mi je trenutak da se priberem i nastavim da hodam. Nemoguće da mu je rekla posle ovoliko godina. Pa to bi bilo prosto debilno! Kad je već odlučila da ostane sa njim, zašto bi upropastila tu vezu priznanjem da ga vara sa mnom praktično od njihovog venčanja. Zar je moguće da je sve vreme ćutao i smišljao kako da mi se osveti? To nije Alan koga ja znam…

Iznenada sam s moje leve strane zaškripaše kočnice, ali nisam obratio previše pažnje na to sve dok nisam osetio snažan, tup udar. Odbacio me je sigurno pet metara. Džip, shvatio sam dok sam leteo kroz vazduh, i to s onim debelim ojačanjima s preda.

Kao da su mi spustili bleštavobeli čaršav preko očiju i uključiii neku spravu koja vibrira i zuji pa mi je strpali u lobanju…

Slušao sam vozača tog fantomskog vozila kako se dere negde u daljini: „Jesi li živ, skote glupi, ćoravi!?” Činilo mi se da čujem kako mi žurno prilazi. Poželeo sam da mu opsujem majku i čitavu porodicu, ali mi je svest iskliznula iz glave kao sapun iz ruku…

—————————————————————————

————————————–

——-

Sterilna samoća

„Dobro jutro svima. Gospodine Juncele, ja sam doktorka Mirc. Kako ste?” upitala je jedna od tri doktorke koje su umarširale u sobu sa svim sestrama na odeljenju. Bilo je vrlo rano, svi su još spavali sa sklopljenim venecijanerima na prozorima. Sestre hitro podoše da ih pootvaraju zaslepljujuči one koji su tek otvorili oči, i počeše da razmeštaju krevete ne obazirući se na bunovne ljude u njima.

Viktor je pogledao doktorku ispod oka, coknuo i rekao: ,,Ma superiška.”

„Baš mi je drago, vreme je da vas prebacimo”, rekla je prelećući ovlašnim pogledom ostale pacijente. „Hodate li sami ili da vas prebacimo sa krevetom?”, upitala je ozbiljno. Kosa te postarije gospođe bila je ofarbana u tamnocrvenu nijansu koja joj se loše slagala s plavim očima ispod kojih je štrčao tanak i dugačak nos kao kod komarca.

„A kuda bi ti da me vodiš, srećo?” upitao je Viktor tmurno. Pogledala ga je iznenađeno i prekorno.

„Jučerašnja krvna slika vam je bila poprilično loša, vreme je da vas prebacimo u izolaciju”, odgovorila je ledenim glasom.

Stresao se i uzdahnuo nesrećno jer se setio one svoje šetnje sa Atilom kada je video te jadne Ijude iza stakla, u izolaciji.

„Je li to neophodno? Ovde mi je sasvim udobno.”

„Žao mi je, ali je sasvim neophodno, s tako malim brojem leukocita praktično nemate nikakav odbrambeni mehanizam, veoma ste podložni virusima i bacilima. Ne bi bilo dobro da vas ostavimo u sredini koja nije sterilna, ovaj ciklus terapija samo što nije gotov.”

Viktor je razmišljao šta mu je činiti, a onda je shvatio da nema izbora, ili će otići u izolaciju ili će otići iz bolnice i potpisati sebi umrlicu.

„Koliko će to trajati?”

„Zavisi od toga koliko ćete se brzo oporavite. Ako se budete dobro vladali i dovoljno jeli, to može da bude već i za nedelju dana!”, naglasila je tih nedelju dana veselo kao da se radi o nekoliko sati.

Viktor je nervozno trljao čelo kunući svoju sudbinu i pitajući se čime je zaslužio ovo što mu se događa.

„Znači, hodate ili.,.?”, bila je uporna doktorka šiljatog nosa. Viktor se jedva udostojio da je pogleda.

„Guraj srećo, toliko si me obradovala vestima da ne mogu da ustanem od uzbuđenja.”

Svi su zajedno sačekali momka koji će da odgurati krevet. Doktorka je kratko naredila: „Boks 26″, i u sledećem trenutku krevet se zakotrljao niz hodnik.

Usput su prošli pored jedne mlade žene umilnog lica, koja je u rukama držala Atiline stvari iz noćnog ormarića. Imala je, po svemu sudeći, ne više od trideset godina. Uopšte nije ličila na Atilu, pa Viktor pretpostavi da je ona samo član šire porodice i da je došla po njegove stvari.

„Dobar dan”, obrati joj se Viktor dok je s krevetom jezdio pokraj nje. Okrenula se vidno iznenađena i piskavim glasom uzvratila pozdrav.

„Čuvajte te knjige, značile su mu mnogo u poslednjim danima”, dodao je, razočaran što po ko zna koji put u tuđim očima vidi svoje jadno i zastrašujuće stanje. Mlada žena je oprezno klimnula glavom i ispratila pogledom njegov pokretni ležaj.

„Uuuu, pa bolje da idem u zatvor”, promumlao je Viktor kad je pogledom prošao po malenoj prostoriji širine jedva nekoliko metara. Jedan veliki prozor, beli noćni stalak, uzana vrata toaleta, minijaturni televizor, a ostatak je bio u staklu koje ga je delilo oil ostalih boksova. Srećom, mislio je Viktor, niski zid ga sprečava da vidi druge krevete i one koji leže u njima. Ćutljive medicinskc sestre strpale su ga na novi ležaj, dosta tvrđi od prethodnog, što je obradovalo njegova ukočena leđa. Dohvatio je oba daljinska upravljača, jednim upalio televizor, a drugim započeo igru po dizanja i spuštanja kreveta.

„Biće vam odlično ovde, videćete, imate sobu samo za sebe. Kao u Ricu!”, reče mu jedna sestra, s nečim što je mogao biti osmeh, ali se nije video od hirurške maske na njenom licu.

,,Da, evo već se osećam povlašćeno.”

„Jeste li gladni, možda?”

„Šta ima na meniju danas?”

Pošto je nabrojala nekoliko jela Viktor se lagano prevalio na stranu, povratio u plastični lavor ono malo vode što je popio pa se vratio u standardnu pozu.

,,Ne, mislim da ipak neću još jesti.”

„U redu onda, dugme je tu, obići ću vas kada istekne infuzija”, rekla je mirno i izašla iz malene sterilne prostorije.

Zavladala je tišina. Osećao ju je intenzivnije, bila je gušća i teža nego inače. Tiho je zapevušio la la la očekujući eho kao u pećini. Nije ga bilo. Takođe ga niko nije ni čuo. Posle dvadesetak minuta pevao je na sav glas šta god mu je palo na pamet. Ni to niko nije čuo.

Pojačao je zvuk na televizoru i zagledao se u masivni prozor na čijem su se pragu okupljali golubovi. Bilo ih je nekoliko, različitih boja i nijedan se nije ni okrenuo prema njemu, čak ni dok se drao.

„Jebote, ovo je ko loš horor film”, promumlao je Viktor zureći u neku blesavu reklamu na malom televizoru.

Prošlo je nekoliko sati, buka s televizora je već počela da ga zamara i uši su ga bolele, pa je smanjio zvuk i zapiljio se u plafon s kog je visilo nešto nalik na luster s neonkama. Bile su Ijubičaste i zujale uporno kao roj muva.

„Lala lala laaaaaa”, zapevao je još jednom. Nikakav zvuk nije dopirao kao odgovor, nikakva promena.

Ugasio je televizor i pokušao da odspava, tišina je barem za to dobra.

Probudio se na istom mestu, u istoj pozi, s pogledom uperenim u iste Ijubičaste neonke. Promenilo se jedino doba dana, u prostoriji je bilo mračno, a nivo tekućine u bocama pored njega se smanjio.

Dohvatio je daljinski i pritisnuo dugme za podizanje kreveta. Dok se krevet podizao, uz poznati bol u rebrima i nozi žignu ga jedan, novi, u krstima. Zujanje kreveta sada mu je užasno smetalo, iako je isto to radio i u prethodnoj sobi.

,,Je li sve u redu, gospodine Juncele?”, začuo se ženski glas iz mikrofona iznad njegove glave. Zbunjeno je pogledom tražio slušalicu.

„Evo me ovde, prekoputa vas”, oglasi se ponovo mlada sestrica koja mu je mahala s rastojanja od desetak metara, iza nekoliko stakala susednih izolacionih boksova.

,,Hm, da, zdravo”, rekao je pitajući se čuje li ga uopšte.

„Imate dugme na daljinskom od kreveta, piše Speak.”

,,Je F me čuješ sad?”

„Savršeno”, rekla je veselo i njen kratki, jedva čujni smeh se razli kroz omaleni boks 26. ,,Da li je sve u redu? Treba li vam nešto?”

„Nešto protivbolova, noga i rebra se bune ceo dan, a ni ostatak tela nije bolje.”

Proverila je podatke u papirima ispred sebe. „Mogu da vam dam nešto tek za dva sata, nažalost.”

„Teraj se s ta dva sata, daj tu drogu”, rekao je Viktor mrzovoljno, ali nije pritisnuo malo crveno dugme.

„Dugme ste zaboravili.”

„ Ah da, treba mi vremena da se naviknem. Kažem, preživeću još toliko.”

,,U redu”, odgovorila je i spustila slušalicu, odlazeći svojim poslom.

Tišina i monotono zujanje neobičnog lustera iznova zaokupiše Viktorovu pažnju. Pogledao je kroz prozor, smračilo se. Golubova nije bilo, ostala je samo gomila njihovog izmeta, koja se tu taložila otkad je zgrada podignuta. Veliki prozor nije imao mehanizam za otvaranje.

Kliknuo je dva-tri puta i bleštava svetlost se pojavila na ekranu.

Ostatak večeri je proveo gledajući reklame i tu i tamo deo filma koji bi ga zainteresovao. Sestre su se po običaju smenjivale, on ih je dočekivao i pratio kućama. Ulazile su u njegovu sobu sa uvežbanim osmehom da mu provere venu i bocu ili tek da ga pozdrave. Na kraju dana su se sva svetla pogasila, što je obično značilo da je prošlo deset sati, da je vreme za spavanje.

Viktor nije spavao. Ceo život je spavao na boku ili stomaku, ali je zbog gipsa sada bio prinuđen da spava na leđima, što mu je slabo uspevalo.

U neko gluvo doba se upalilo malo svetlo u boksu pored njega. Trenutak kasnije neki jezivo mršavi čova, go od pasa na- gore, uspravio se i protegao kao mačka, pazeći da ne počupa cev- čice koje su mu virile iz ćelave glave. Velika, neprirodna budža štrčala mu je na obrazu, kao da žvaće pet kutija žvaka odjednom. Viktor se zaprepastio, ne znajući šta da misli o onome što vidi. „Zašto je go?”, pitao se. „Obuci se, molim te, meni je hladno dok te gledam.” Temperatura je u Viktoru rasla usporeno kao i obično pošto bi dejstvo leka oslabilo, da bi zatim usledila treska- vica. Odlučio je da ćuti i da se pravi da spava, a onda shvatio da je svejedno i da se dere.

„ Ala si, bre, gadan, promumlao je, čudeći se svom hrapavom glasu. Čova se okrete ka njemu hitro kao da je čuo tu opasku. Pogledi im se sretoše, mršava ruka se podiže u znak pozdrava. Viktor mu pažljivo uzvrati proveravajući da nije slučajno legao na daljinski.

Kada je iznova podigao pogled, uveren da čova nikako nije mogao da ga čuje, zateče ovoga gde ga ispitivački posmatra, prekrštenih ruku, odmeravajući pogledom Viktorov aparat za doziranje i nogu u gipsu.

„Nisi ni ti baš neki lepotan, promumlao je Viktor još jednom. Čova se veselo iskezi pokazujući mu uspravan palac, ponosan kao Komod u koloseumu.

Viktor odvrati istim gestom pa se pokri jastukom preko glave Nije spavao. Kada je odigao jastuk, čoveka nije bilo na vidiku…

Počelo je da sviće. Ćošak zgrade zaklanjao mu je izlazak sunca, pa je doživljaj bio polovičan. Ipak, i to što je mogao da vidi bio je lep i jedinstven prizor, pomalo setan. Slabašni ljubičasti zraci obojili su sterilne bele zidove, prelazeći u narandžastepa žute tonove. Zaspao je čvrstim snom, pre nego što je sunce sasvim izašlo.

Igor Erić

ByAdministrator

Ima li još neko da udari…

Nije neobicno da sve cesce cujemo komentar kako zivot pise romane. Ima mnogo istine u tim recima,samo sto ni svi romani nemaju srecan kraj. Nikada nisam mogla ni pomisliti da ce mi zivot doneti stalnu borbu, borbu za bolje sutra moje dece.

Kada sam pre 10 god na svet donjela dve preslatke  devojcice Nikolinu i Ivanu mojoj sreci nije bilo kraja. Nisam ni sanjala sta me ceka. Posle nepunu godinu dana smo saznali da su deca tokom porodjaja dobili trajno ostecenje mozga, da ce ostati nepokretne i neme, a mala Ivana je ostala slepa. Mislila sam da je to kraj sveta da nemam razloga da zivim. A onda samo jedan pogled na ta dva bespomocna bica me je trglo i pokrenilo za borbu  za njihov zivot.

Obilazili smo  lekare svih vrsta, radili vezbe trudili se da nemoguce. U meduvremenu posle tri godine sam rodila, ovog puta zdravog i slatkog decaka po imenu Aleksandar. Sve dotadasnje muke su pale u vodu zbog nove radosti i srece. Medutim i ovog puta se sudbina poigrala sa nama,mali Aca je dobijo karcinom oka u cetri ipo meseca. Godinama smo pokusavali lecenje u Novom Sadu borili su se lekari na ocnoj klinici da mu spase oko  ali uzalud. Posle cetri godine borbe Aca ostaje bez oka . Posle prve kontrole su nam saopstili da se karcinom prosirijo i na drugo  oko. Ponovo je pocela ista borba, stalne terapije operacije mnogobrojne laserom, hemeoterapije, nismo odustajali.

Kada je bitka bila skoro izgubljena jer je bio ugrozen njegov zivot, otisli smo u Essen grsa u Nemackoj na zracenje, ali nije uradjeno posto se tumor sirio tamo mu je ostranjeno drugo oko. Hvala bogu i svim lekarima koji su se borili za njegov zivot i operisali. Nas Aca je spasen, pobedijo svoju bolest, ostao slep, bez oba oka, ziv, zdrav i veseo, pun zivota. Aca sada pohadja drugi razred osnovne skole za decu ostecenog vida u Zemunu. Jedan je od najboljih ucenika. Sto se tice devojcica nismo ni njih zapostavili, nasa ljuba i upornost im je mnogo pomogla. Nasi ,,andjeli”, Nikolina je pocela da hoda, Ivana je pocela da izgovara  po koju rec,.. jos su u pelenama,.. kao biljke su,..  kada zaplacu nesto traze, jako je tesko, ali deca daju snagu i volju.

Mi necemo da odustanemo  od dalje borbe sve dok mozemo jer imamo veliku veru za bolje sutra. Znam da ima jos mnogo roditelja sa tesko bolesnom decom i da im je tesko da prihvate zasto se to bas njima desilo, ali bez obzira ne smeju da potkleknu. Moramo biti uporni i boriti se za zdravlje nase dece jer ako mi kao roditelji klonemo bitka je izgubljena. Ne mogu i ne smem da zamislim kakav bi moj zivot danas bio da se nisam borila za njihove zivote. Svaki put kada mi se ta neduzna bica nasmeju ja zaboravim sve moje muke. Nikada necu prestati da se borim za svoju decu jer oni su moja snaga i moj pokretac u zivotu i zato moram da se borim i da se izborim za srecan kraj. Za veliki hepiend ovog mog romana .

Svim roditeljima zelim da se druze, ispoljavaju svoje probleme, muku i bice im lakse. Smejte se kada vam je najteze da vam deca ne vide tugu u ocima.

Zahvaljujem se ocnoj klinici , decijoj hematologiji u Novom Sadu sto su odgovorni za svoj posao.

Prijatelji su mi najveca podrska.

Aleksandra Smukov

ByAdministrator

Sećanje na Stašu!

Dragi.  Naš tata Rista i mama Lana žele da i na ovaj način podelele sa nama sećanje na svoju Stašu. U nastavku su inserti iz Bloga koji su vodili od trenutka kada im su im saopštili dijagnozu. Decembar 2009.

Lana, Risto, tu smo i volimo vas. Niste sami.

Molim vas sve, nađite vremena i pročitajte.

24.12.2009.

Staša se razbolela

 Dragi moji,

Mnogi od vas ne znaju šta nam se dešava u životu, pa moramo da vas obavestimo zajedničkim pismom, jer nemamo mnogo vremena.

Nije dobro.

Starija ćerka, Staša, je veoma bolesna: ima glijalni tumor visokog gradusa na ponsu. Za one koji ne znaju, to je najgora vrsta tumora, u mozgu! Nezgodan za operaciju.

Otkrili smo tako što je počela da se žali na desnu ruku, a zatim i da hramlje na desnu nogu. (Postala je invalid za dva dana: ne koristi desnu ruku, desna noga je slaba i hramlje, levo oko vidi duplo, nerazgovetno priča.) Sledio je hitan uput za Dečiju kliniku u Tiršovoj. Prof.dr Nikola Dimitrijević je odmah sugerisao i pod hitno obavio neophodna ispitivanja. Magnetna rezonanca je pokazala tačno mesto, veličinu i oblik tumora, na osnovu čega je dr Dana Grujičić, neurohirurg, rekla DA JE PREOSTALO TRI MESECA ŽIVOTA! Rekla je još i to da mora hitno na operaciju, da će to produžiti život za još tri meseca, a ako se primene zračenje i hemio terapija, možda poživi devet meseci, ALI DA SE NE ZAVARAVAMO DA ĆE PREŽIVETI, jer će biti potrebno čudo da se to desi! Hvala joj na iskrenosti. Verujem da govori iz najbolje namere, kao i to da je vrhunski autoritet u svojoj oblasti.

Nakon što smo se isplakali, krenuli smo u odlučnu i organizovanu borbu: preselili smo se kod tašte, kontaktirali mnoge ljude, sajtove, knjige, tehnologije, i opredelili se za sledeće: promenili vodu, odlučili se koju ćemo ishranu i čajeve da koristimo, upotrebljavamo EHO ZAPPER, energoterapeute (Saleta i Bilju) i MNOGO, MNOGO LJUBAVI. Sutra ide na operaciju. Znaćemo preciznije sa čime imamo posla nakon analize izvađenog tumora, i imaćemo jasniju sliku kakvo je stanje. U kontaktu samo i sa Istambulom gde postoji gama nož.

Hronologija:

  • § subota 05.12.2009. – žali se na trnjenje desne šake
    § nedelja – isto (bili u igraonici, pa smo mislili da je možda pala ili se udarila)
    § utorak – na gimnastici ne može da podigne desnu ruku. Niko nam ne prijavljuje.
    § sreda – vodim je u vrtić – hramlje. Tiršova. Skener i eeg
    § četvrtak – magnetna rezonanca u tiršovoj – konstatacija tumor u mozgu, na nezgodnom mestu
    § petak – trebalo ponoviti magnetnu rezonancu, ali je propalo zbog toga što su nam dali da jede, a nije smela zbog anestezije.
    § grozan vikend – strah i nada
    § ponedeljak 14.12.2009.- ponovo je trebao magnet u Tiršovoj, nema termina
    § utorak – magnet u tiršovoj
    § sreda rezultati magneta u tiršovoj – nejasni! Dr Dana ljuta! Vraća snimke. Tražimo ptivatnu kliniku i dobijamo preporuku PANACEA. Odmah tamo.
    § Četvrtak – magnetna rezonanca u Panacei
    § Petak- odlični snimci. Dr Dana daje tri meseca, i hoće da vidi dete. Dovodimo Stašu.Dobija kortikosteroid DEXAZON, i još nešto za želudac
    § Vikend – inekcije ujutru i uveče
    § Ponedeljak 21.12.2009.- dr Dimitrijević, prognoze loše, ali ima i nekih dobrih detalja. Primljena u bolnicu. Institut za neurohirurgiju na KC, 1 sprat b odeljenje
    § Utorak – ispitivanja i inekcije
    § Sreda – inekcije i šišanje do glave – priprema za operaciju

Ukoliko imate neko iskustvo, ideju, podršku, pitanje, pišite. Odredili smo pravac našeg dejstvovanja, ali možda se nađe još nešto što nismo uključili u postoperativni tretman i terapiju. Dosta smo toga saznali, ali i odbacili.

Kako da povećam broj belih krvnih zrnaca?!?!?!

Zahvaljujemo svima

mama Lana

tata Rista

 ČETVRTAK, 24.decembar 2009.

Operacija uspešno završena posle 5 sati borbe!!!

U 7h je počela operacija.
Dr. Dana Grujičić je operisala i samo se nada da nije ništa vitalno oštećeno. Očistila je i više nego što se nadala, ako je samo malo opne ostalo na jednom delu, ali to će se već videti na magnetnoj posle.

Subota 26.12.

Danas sam bila kod Lane u poseti i da joj odnesem potrebne stvari. Staki je dobro, još uvek na intenzivnoj nezi zbog šljajma koji joj se stvorio zbog intubacije. Doktorka misli da bi bilo sigurnije tamo, a u ponedeljak da se pridruži mami na odeljenju.

MOŽDA i dodje kući (to je sada kod babe i dede) za Novu godinu.

Kupila sam joj desetak knjižica – bajki, da joj mama snima svojim glasom bajke, a njoj da puštaju gore na III spratu na intenzivnoj. Malo je bilo povuci-potegni oko ishrane, iako smo naglasili da je mala na specijalnoj dijeti i ishrani, ipak su joj dale malo pirea…. mislim šta reći!!!! Mama je redvno obilazi, sinoć je bila ceo sat sa njom…. milica malena, baš joj nedostaje mama – nikad se nije odvajala od mame ovako.

Nisu joj obrijali celu glavu, samo potiljak, tako da ima nešto malo kosice napred i na temenu. Na potiljku joj je velika gaza pričvršćena flasterima i ima na donjem delu ledja jedno parče gaze zalepljeno flasterom – koje je potpuna misterija za nas?!?!?!

Doktorka je obilazi SVAKI dan – sve svoje pacijente!!!! Svaka joj čast!
Jedva čekamo ponedeljak da se nadje mami u naručju!

Piše Stašina tetka

NEDELJA 27.12.2009

 Staki je došla kod mame na odeljenje!!!!!!!!

Bila je doktorka da je obidje i kaže da je bila hrabrica i dobrica i da je zaslužila da dodje kod mame

p.s. danas su materice…. zar nije najlepši poklon i za majku i za dete ovakvo spajanje…. baš na ovaj Dan!!!!

Sreda 30. decembar 2009

 Staša nam stiže kući sutra ujutro da proslavimo Novu godinu!!!! Ponovo ćemo biti svi na okupu kao prava porodica…. mnogo nam je nedostajala, a i mi njoj, sigurno! Mama će moći malo da odmori sad kad bude imala neku zamenu da dežura pored deteta….

Nije nam do proslave bilo kog tipa…. ALI detetu treba malo skrenuti pažnju (ukoliko je to ikako moguće). Spremili smo joj poklone, poslali su još neki prijatelji po neku sitnicu, samo da joj vidim osmeh na licu 🙂
Izgleda prilično izmučeno, a ko ne bi…. ali će se oporaviti brzo, mora!!! Verujemo u to iz sveg srca

SRETNA VAM SVIMA NOVA 2010. GODINA!!!!

 21.01. četvrtak 2010

Od jutros opet bolnica….

Stanje se pogoršava, odbija saradnju, sve teže komuniciramo – ne razumemo je šta priča, veoma je nervozna i promenljivog raspoloženja. Neće da priča ni sa kim. Odbija i majku – hrana joj ne prija. Zbog osećaja poremećene ravnoteže, stanje je još gore: ne sme da pravi nagle pokrete i da se samostalno kreće.
Jaki bolovi u stomaku. Na ultrazvuku je sve OK, osim što ima sadržaja u crevima koji treba izbaciti, ima kristala u bešici što ukazuje na dehidriranost ili na pesak. Saznali smo za Sigmu, tinkturu koju sprema Nada, koja je spasla mnoge živote!! Staša odbija da pije zato što joj iritira grlo! Preko dana odbija da spava, i biva veoma umorna. Samo sa ocem hoće da komunicira. Sve nerazgovetnije priča i to je sve veći problem. Izbegava vežbe. Ima jaku želju da sve bude kao ranije. Veoma pati…
Nakon svega što se desilo, verujem u čuda i mislim da je sve ovo samo trenutni pad. Mnogo verujem u delotvornost Sigme (tinktura na bazi bilja ojačava imuni sistem i ima, samim tim, široko dejstvo). Rekao sam Lani da popije preventive radi, a daću ga i Maši.

Tražim neki signal da sutra ne odemo na onkološki institut, gde smo imali zakazano!
Već ranije smo se dogovorili da ne šaljemo dete na hemio terapiju, a u velikoj smo dilemi da li da se saglasimo i za radio terapiju.

tata Rista

22.01.2010 petak

Jutros se probudila sa jakim bolom u stomaku i otežanim disanjem zbog šlajma. Veoma brzo se pogoršalo, do te mere da je sama tražila da zovemo hitnu pomoć, iako prezire lekare. Došla je hitna pomoć, nisu ništa pomogli, odvezli su nas na Institut za majku i dete. Tamo su uradili intubaciju i pokušali da joj izvade sekret iz grla i pluća, ali bez obzira na to, povraćala je u mojim rukama. Izašlo je dosta sekreta intenzivno svetlo žute boje i velike gustine. Nakon toga joj je bilo malo lakše iako je bila jako iscrpljena. Prebacili su je na intenzivnu negu, iako rezultati ne pokazuju da pripada tamo (jedino je tamo bilo slobodnog kreveta). Pretpostavljamo da će sutra da joj nadju odgovarajuće mesto i da će majka moći da bude sa njom tamo preko vikenda.
Uzgred, Lana je popila sinoć Sigmu i danas je neuporedivo manje kašljala.

Mislim da je upravo ovo, što se dogodilo, signal koji sam juče tražio!

tata Rista

05.02.2010 Presek i predlog

Ono što je bilo ”izgubljeno” – sad je nadjeno!
Post tata Riste, od jutros, nije bio izbrisan, našli smo ga, te ga objavljujemo:

Dragi moji,
Naša nauka je digla ruke: svi stručnjaci (koji nas okružuju) kažu da joj nema spasa i da će se ugasiti za dve nedelje, maksimum! Nemoguća je operacija, nemoguće zračenje, a hemio terapija ionako daje slabe rezultate. Ona ima bolova, i pod sedativima je.

Situacija postaje teško podnošljiva za nju, i za nas. Sinoć sam bio do 1h sa njima dok nisu obe od iscrpljenosti zaspale jedna pored druge. Napunio sam se tuge za ceo život. A šta će tek biti?Umreće ili od ugušenja, ili od otkazivanja vitalnih funkcija – mozga, srca ili pluća. Kako nam je da gledamo prvorođenče koje pati i za koje nas ubeđuju da će umreti bez bolova? Svi nas pitaju da li imamo još jedno dete, a to nas vređa i povređuje.

Staša je u svesnom stanju, može da izbacuje šlajm na usta (doduše u malim količinama, ali može uz jednom dnevno aspiraciju kao pomoć, da atelektaza ne napreduje). Jede preko sonde, iako je predložena gastro stoma (kroz stomak direktno u želudac) i da se onda izvadi sonda koja zauzima mesto u jednoj nozdrvi. Seturacija joj je dobra 94 – 97, i već dva dana je bez aparata za kiseonik. Da ne pričam koliko smo joj nedostajali i koliko se ozarila kad smo je na lični zahtev izveli iz intenzivne nege i preveli u Tiršovu gde možemo da budemo zajedno. Ima veoma jake, konstantne, bolove zbog lošeg pražnjenja bešike. Ponovo je stavljen kateter i izašlo je dosta urina.
Teško komunicira, nervira se kad je ne razumemo, a to je često. Svakim danom sve veći užas, i kad budem imao vremena, pokušaću da ga opišem.

ALI, POŠTO NEMEM VREMENA, A IMAM JEDNU IDEJU, MOLIM ZA PAŽNJU:

1. AKO LIPOSUKCIJOM MOŽE DA SE ELIMINIŠE SALO, DA LI BI ISTOM METODOM MOGAO DA SE USISA TUMOR?

2. da li postoji nešto što odmah ubija tumor i da se direktnim ubrizgavanjem plasira i njega?

Nadam se da razumete moje ideje. Lobotomija se uspešno radila i u praistoriji, sa lokalnom anestezijom! STAŠA BI TO MOGLA DA PODNESE!

MOLBA: nađite ko se bavi istraživanjem tumora (pretpostavljam neke laboratorije, udruženja, instituti…) pokušajte da dobijete informacije, i da nas spojite ako vidite da nešto postoji. Vreme je presudno važno!

Ovo je nada, šta drugo? Oni su sve pokušali, a možda moj očaj urodi plodom. Neću stati dok moja cica ne zaklopi oči zauvek.

AJMO, IONAKO MI DAJETE PODRŠKU, sad mi trebaju vaši prsti, oči, uši, i bistri mozak.

Konkretne informacije ili pitanja, šaljite na blog, na tetkin telefon ili na moj telefon.
Nešto moramo naći!

Pozdrav, i hvala na podršci.
Stašin tata

10.02.2010 Preokret

 Konzilijum odobrio nastavak terapije! Žele da počnu odmah sa hemioterapijom, pa da kombinuju sa zračenjem. Kako će Staša to podneti, ne znaju, ali sve je bolje od smrtonosnog čekanja!

Sutra prelazimo u sterilni boks.

Izvadjeni su novi pasoši.

19.03.2010 novitet

 Danas sedimo i lagano mašemo desnom rukom!!! Traži da ide napolje i kaže uskoro će da ustane 🙂

Sledeće nedelje ide na skener glave, a u četvrtak 25. marta na treću hemioterapiju.

27.03.2010 treća hemioterapija

 Hjuston

http://www.burzynskiclinic.com/ph/index.html

Dr Burzinski kaže da ima uspeha u lečenju svih oblika kancera, naročito glio i medulo blastoma. U pitanju je hemioterapija, koju određuje nakon dobijenih rezultata analize krvi (koja se radi u Londonu), a koju bi trebalo da provodi naš lekar. Belmedika je poslala tehničara koji je prema uputima iz londonske laboratorije, uzeo krv i u petak je poslali za London. Čekamo rezultate.

Njujork
http://childrensnyp.org/

Ovde smo kontaktirali dr Boockmara, kome još treba i lično da se javimo, preko prijatelja u New York-u…. pošto nemamo još uvek kod sebe nov snimak skenera, ne možemo da mu pošaljemo, pa da nam da svoje mišljenje.

Moskva
http://www.doctor-borisov.ru/index.php?id=2&L=4

Dr Borisov je bio u Beogradu i rekao da tek kad ozdravi treba da ide u Moskvu. Bio je kratak i prilično neodređen u tumačenju dijagnoze i nekih predviđanja.

Dijagnostički centar Zemun
http://www.dc-zemun.com/

u sredu 24. marta je radjen CT (skener glave) , koji nije dobar, ali ne znamo kakav je u odnosu na skener od 29.01.2010. Nismo dobili ni CD snimak. Mi smo zaboravili da tražimo, a oni nisu ponudili. Sutradan je snimak već bio izbrisan. Niti je ko rekao da će ga brisati, niti su pitali roditelje, tako da ga imamo samo na foliji (kao rentgen snimak). Juče smo iz Tiršove uzeli snimke, među kojima je i CT glave od 29.01.2010., a sa Onkološkog instituta CT glave od 24.03.2010., i odneli neurohirurgu koja je operisala Stašu, da uporedi snimke i da preporuku. Nevoljno čekamo današnji dan, ali sa adutom u rukama!

Naš adut je stašino stanje. Toliko je dobro (grizem se za usnu) da se graniči sa neverovatnim! Svakoga dana u svakom pogledu… Već dva dana vežbamo hodanje ( na njenu inicijativu), juče se sama pridigla u sedeći položaj, tražila je da joj skinemo pelene i dva puta je piškila u nošu. Brine to što je uveče,a sada i ujutro, boli glava. Neće ili ne može da nam objasni kakav je bol, ali je tada veoma razdražljiva.

Treća hemio terapija je odložena zbog pojave gljivica, iako je dermatolog napisao da terapija može da se provodi…

Zajedno smo, kod Laninih roditelja, tako da je Maša veoma srećna. Često se njih dve igraju zajedno, a Maša sada hoće da ide u krevet kod Staše.

tata Rista

07.04.2010.

Stašini crteži

Crtež Leptir sa antenama, misli na antene multifrekventnog oscilatora (Rudolfa Vojnića), sa kojim je zračimo.
Crtež gde šutira u stomak Dr
Na crtežu gde leži na krevetu, nacrtala je Natašu koja radi Rekonekciju sa njom.
Dinosaurus i Cvet sa naočarima je nešto što je oduvek volela da crta i da se igra!

28.05.2010

Opet bolnica….

U poslednjih 7 dana Staša je bila mrzovoljna, neraspoložena sa bolovima u čeonom delu. To je kulminiralo juče sa učestalim povraćanjem i izrazitom pospanošću. To su znaci na koje su nas doktori upozoravali i nakon konsultacije uradjen je CT glave i na osnovu njega je utvrdjen hidrocefalus (slabo oticanje likvora iz glave, nakon čega nastaje gomilanje i stvaranje pritiska u glavi) .
Zadržana je odmah u KBC na neurohirurgiji (tamo gde je operisana prvi put) i imala je visoku temperaturu, primila je manitol i nešto protiv temperature. Jutros je ponovo operisana i ugradjena je cev koja odvodi tečnost iz mozga do stomaka.
Operacija je završena danas nešto pre 10h, ali se još uvek nije probudila iz anestezije. Doktori nisu optimisti, ali mi činimo sve da se ona probudi.

Osećamo se grozno i bespomoćno!

mama Lana i tata Rista

09.06.2010

Stanje nestabilno

Staši se stanje pogoršalo.
Otežano diše, u nepravilnim intervalima, sa čestim dugim pauzama, Pospana je, opet je povraćala, pa smo izvadili sondu, jer je možda ona pravila problem.
Stanje jako neizvesno! Sve ukazuje da njeni trenutni problemi dolaze iz CNS, što bi značilo da više niko ne može da uradi nešto značajnije. Pozvali smo BelMedic, doći će da joj daju infuziju. Sa doktorkom Srđanom smo non stop na vezi. Dragoceni su nam njeni saveti, saosećanje i bezrezervna podrška.
Teška noć je pred nama. Ne damo se, nije prva.

Ostaje nam da se i dalje molimo Bogu.

18.07.2010

reanimacija

Nismo dugo pisali ništa na blogu. Povukli smo se u sebe posle otpuštanja kući nakon započetog i prekinutog petog ciklusa hemoterapije. Kao da se krijemo od onoga što su svi rekli da je neizbežno. Krademo vreme. Hoćemo da smo zajedno. Nismo više u lošim međusobnim odnosima. Volimo se. Sve više vremena provodimo u sećanju na lepe trenutke, a kad malo bolje pogledamo, svi su bili lepi…
Rekli su nam na radiologiji da više ne mogu da nam pomognu. Nikako. I rekli su da možemo da idemo kući. I otišli smo kući. Nismo čak ni bili tužni. Ne. Naprotiv, nešto nam je dalo ponosa i snage, opravdanje da sami nastavimo, da ne slušamo više glupe rečenice i bezvredne konstatacije ponavljane bezbroj puta. Bili su vrlo predusretljivi, snishodljivi do uvredljivosti, kao loši đaci koji ne moraju da rade završni ispit. To će neko drugi da uradi.
Jutros, noćas, u pola dva, nakon završenog unosa hrane, usledio je najgori dan u ovoj jebenoj bolesti. Staša je ostala bez daha, počela je da se davi, da me gleda desnim krupnim okom na kome je pukao kapilar, i da vapi za vazduhom. Prestala je da diše! pomislio sam da je to kraj. Ropac!!!!! Nema snage ni da diše a kamoli da plače! Telo mlitavo, mršavo, tako mršavo da mogu da osetim svako rebro, tako mlitavo da glava pada u nazad, ruke i noge vise kao kod polužive antilope koju je leopard odvukao na drvo i koja bespomoćno visi a opet, takva želja za životom u tom polupogledu koji sam uhvatio u deliću sekunde dok sam je drmusao… Trajalo je to. Nismo znali šta da radimo. Niko nas nije obučio. ni hitna pomoć nije znala šta da radi pa su rutinski odradili ono što su znali. mislili smo zaista da je kraj! Užas! Da odlazi… Ali, rekli su da će samo da se ugasi i da prestane da diše!!! Šta je sad ovo? Niko OVO nije pominjao, bre! U jednom momentu smo pomislili da, ako je to to, onda bolje da ostane kod kuće, da je sa mamom i tatom, da je mi ispratimo. Ludilo! A onda ipak sumnja… Pa Hitna pomoć… urgentni centar… nezainteresovano spori, tek probuđeni medicinski radnici… reanimacija… aspiracija do krvi… povraćanje… defekacija…sečenje dečije spavaćice hirurškim makazama… ropac svo vreme… skener… skok temperature do 40… puls 195… izbacivanje roditelja, da valjda ne kukaju kad bi gledali odlazeće dete u mukama… Trajala je agonija dugo, beskrajno. A onda, divan jedan doktor, anđeo. Miran, tih, stručan, pojavio se niotkuda i kao da je rekao ne brinite, prepustite dete meni, biće sve u redu.. Kaluđerović se zove. Slučajno? Objasnio nam je šta su uradili i da je do toga došlo nakon prelivanja sadržaja iz sonde u pluća! OPET LEVO PLUĆNO KRILO! Kako je to moguće? Ni to nam niko nije rekao, to, da postoji i takva mogućnost. Pa zar sve, baš sve moramo da učimo na Staši?Kako sada da je hranimo? Zar mi da je udavimo? A šta ćemo sa našim strahom? Ima li taj Bog samilosti prema napaćenoj duši? Ima li Te, uopšte?
Sada je na intenzivnoj nezi u Tiršovoj. Stabilno, kažu. Videli smo je. Svi su ljubazni kad saznaju o čemu se radi. Neću da budu ljubazni! Neću da nas sažaljevaju! Hoću da sve bude po starom. Svi hoćemo!
Možda će sutra da joj vade tubus iz pluća. Kažu, zavisi od nje. To govore od samog početka njene bolesti, to da sve zavisi od nje. Pa bre, kao da je ona to odabrala. Kao da je ona onaj koji kažnjava i kažnjenik istovremeno.
Izdržaće cica i ovo, i još ko zna koliko. Imamo mi našu Srđanu, Sigmu, a sada i aleksinački napitak. Imamo nas i našu ljubav. Imamo veru i nadu.
Imamo i sve vas. Zar je malo?

15.07.2010

poziv

-Hajde, vreme je da zovemo bolnicu.
-Ne mogu. Zovi ti.
-Moraš, ne mogu ni ja da zovem!
-Nemam glas! Knedla mi u grlu!
Plačemo.
-Hajde, moramo da zovemo da vidimo kako je?
-Šta da pitam?
-Kako je, kako je prošla noć, jeli svesna, jesu li joj izvadili tubus…
-Daj mi telefon, ne mogu da ustanem.
Zvoni.
-Izvolite?
– Ovde otac Staše Mihić…………………………………………… Kako je ona?
-Nepromenjeno.
-………………………………………………………..Jeli svesna?
-Nije. Ali izvađena joj je tuba, diše normalno.
-Jeste li joj davali sokiće (tinkturu sigme i aleksinačku tinkturu) i homeopatiju?
-Gospodine, nemamo mi vremena da joj svakih pola sata nešto dajemo! Dali smo (sigmu), i nije povratila kao juče. Imamo drugu decu, teške bolesnike i moramo i njih da gledamo. Nije Vaše dete jedino (trudila se da bude ljubazna i da me ne povredi). Gledamo da je osposobimo i ako sve bude u redu, prebacimo na odeljenje da bude sa majkom. Mi stvarno dajemo maksimum.
-……………………………………………..Znam, znam. Hvala. Možemo li da dođemo pre posete da joj damo sokiće koje treba danas da primi…………………………………………………….?
-Može, dođite pustićemo mamu neka da šta treba, neka je istrlja, a sad stvarno moram da idem.
-……………………………Hvala Vam.
-Šta kažu? …………………………….Dobro je. Spremaj se idemo. Još ima nade, osvestićemo je mi.
-Znam, ali dokle? Voleo bih da ide na magnet, pa da vidimo da li je đubre napredovalo, ili je kojim čudom isto. Možda se smanjuje? To bi mi pokazalo da li da je uopšte budimo i prolazimo kroz isto, ili da je pustimo da spava. Neću da se muči i da pati. Ako je i od Boga, mnogo je. Moramo na magnet!
-Gde? Opet kod njih? Pa ni jedan magnet ne urade dobro!!!!!
-Ma znam. Ali kako god, moći će bar nešto da se vidi. Ona je ionako bez svesti, a i tu je, nemoramo da je cimamo na privatnu kliniku… Hoću da znam!
-Ok. Idemo…

30.08.2010

bolje je

Po ko zna koji put, bolje je. Izborila se sa još jednom infekcijom, ovoga puta gljivičnom. Nije sjajno, ali je stabilnije, CRP je u opadanju (što je dobro jer je tri dana bio visok), dobila je eritrocite i krvnu plazmu (ako sam dobro zapamtio), i polako počinje unos manjih količina hrane, tako da nastavljamo sa starim terapijama i dodajemo ovu novu, koju je prepisao Bora genetičar. Svi su ljubazni, i najzad je neko od stručnjaka rekao da nemaju mnogo iskustva sa tumorima na mozgu i da ne žele da licitiraju. Pa to je nešto što smo znali na početku.

Nada, izgleda, zaista umire poslednja.

Pozdrav svima.

15.09.2010

nisu nam rekli…

Staša je već dugo vreme na respiratoru koji podržava rad pluća sa 10 %. Međutim, nisu nam rekli da se to od pre dve nedelje izmenilo, i to neprijatno! Sada aparat diše umesto nje, potpuno. To znači da su pluća otkazala. Potreslo nas je ovo saznanje, a sada takve vesti primamo mnogo teže. Sa svakom ovakvom vešću našu nadu poklopi nespokoj. Tresli smo se. Prema položaju koji zauzimaju u moždanom stablu, prvo se gase pluća, pa srce… Ne želim da razmišljam o tome. Ne sada. Još nije vreme.
Pomenuli su da bismo uskoro mogli da pričamo o tome koliko dugo je održavati na aparatu, ali mi smo rekli da svako radi svoj posao, kao i do sada, i da je reanimiraju ako treba, koliko treba, dokle god ima smisla, tj, dokle god srce kuca, ima nade. Tim pre što je na elektroencefalografu vidna aktivnost mozga. Nama nije trebao taj snimak jer vidimo njene reakcije.
Osim ovoga, Staša ima dobre rezultate. Čak su zenice počele da reaguju na svetlost! Nema nigde hematoma, a mesto gde su ugradili traheostomu polako zarasta. Transfuzija joj je prijala, što se vidi po boji kože i telesnoj temperaturi (nije joj hladno telo). Stabilna je već dva tri dana. Nema infekciju, i dobro jede. Uvešće joj i fizioterapeuta, (što nas je pozitivno iznenadilo, jer kada je ranije bilo reči o tome, rekli su da je to samo za pokretne, za one kod kojih to ima smisla…) i to da radi malo sa zglobovima, što će biti dobar dodatak svakodnevnoj masaži koju mi provodimo.

28.09.2010

Sinoć, u 22.50 časova…

Jutros su zvali iz bolnice. Saopštili su nam onu najgoru vest, vest koju niko ne želi da čuje, a naročito ne roditelji!
Sve je bilo uzalud?!…
Sva naša pitanja ostaju bez odgovora…

Blog možete u celosti čitati na http://stasamihic.blogspot.com/
ByAdministrator

Mama piše!

Na samom pocetku imam samo jednu molbu: da procitate ovo moje pismo do  kraja. Ono sto u njemu pise nije ni najmanje prijatno, rastuzice vas i imacete zelju da prekinete citanje. Molim vas nemojte.

Bobana Ćirković

Kome god sam do sada pokusala da ispricam, ucutkivao me je nije zeleo da slusa. Ipak, ne mozemo vecno okretati glavu od tudje nevolje i nesrece, a sve zarad svog “mira”. Zar nije nesreca bliznjeg zapravo i nasa nesreca? Na kraju ovog pisma zamolicu vas za pomoc, koja nece biti materijalna. Zamolicu vas za malo vremena i ljubavi, ili ako  hocete za malu zrtvu. Toliko kao Pravoslavni, nadam se mozemo da pruzimo.

Krajem marta, poslednjih nekoliko dana svog boravka u Beograd (zivim u USA) provela sam u Ortopedskoj bolnici na Banjici. Moj sin je morao proci razna ispitivanja i operaciju dobrocudnog tumora. Slava Bogu! Medjutim, sticajem okolnosti lezao je na odeljenju gde su oboleli od raka kostiju. Medju njima ima i dece ili sasvim mladih mladica i devojaka… O njima vam pisem i ne mogu drugacije, vec da krenem od pocetka:

Ponedeljak je : Marko (moj sin) i ja stizemo da bi on prosao razne analize i posle idemo kuci i vracamo se u cetvrtak kad treba da ostane u bolnici. Meni je receno da sacekam napolju. Posle nekih dva sata ipak provirim i sestra mi kaze da mogu da udjem u sobu u kojoj je Marko i da je on vec pitao “Gde mi je mama?” Udjem u dvokrevetnu sobu i vidim Marka kako sedi na prvom krevetu a na drugom, do prozora sedi decak od 14-15 godina, bez kose… Prozborim par reci i uz izvinjenje istrcim iz sobe da ne bih briznula u plac tu pred njima. Nikada do tada nisam videla dete koje boluje od raka. Uvek je to nekako bilo “podaleko”, citalo se u novinama, gledalo na televiziji ili u filmovima. Sada je takvo dete bilo predamnom i valjalo je provesti sa njim nekoliko sati.

Pomolih se, udahnuh duboko i zarad decaka i zarad svog sina, koji ocito nije uzalud pitao “Gde mi je mama?” posto je dva sata proveo u sobi sa ovim malisanom. Vratih  se u sobu. Milan, mu je ime. Ima predivne, plave oci, sada bez trepavica. Preplasen je i uznemiren. Kako nece biti, svakog trenutka treba da ga pozovu na tesku i dugu operaciju. Uklanjaju deo “pojedene” kosti i presadjuju kost sa kuka. Trese levom nogom dok sedi da se cini citava se soba trese, ali ipak odgovara na moja bezlicna pitanja. Preletim po sobi i sva beda i jad nase Srbije kao da se u nju sjatila: umesto duseka, viri prljav, zgnjeceni sundjer, pocepana posteljina, zardjali nocni stocic i neki medicinski instrument u uglu, oguljena farba sa kreveta…Sve to pojacava miris tuge, straha i teskobe. Jad i beda i spolja i iznutra. Na Milanovom nocnom stocicu nekoliko keksica i tri mala sokica. Nista vise. Na vecem stolu prastari mali televizor sa improvizovanom antenom od zice. Ona tri keksica i sokica mi ne daju mira…

Moram brzo da mislim, nema panike jer, ovako ostavljena sama sa ova dva mlada bica, osecam se odgovornom i pozvanom da nesto ucinim, da im olaksam preveliki teret neizvesnosti i zadah preranih teskih muka i briga, da ne kazem zadah moguce smrti.

Izadjem ponovo i vratim se sa “Covece ne ljuti se”. Milan spremno prihvata poziv na igru. Zacas raspakovasmo figure i kocku i krecemo da se nadmecemo i navijamo. Udruzise se “muskarci” protiv mene a ja se ne dam i tako…ima i smeha i “durenja” kao da sedimo negde na suncanoj plazi okruzeni sarenim suncokretima i veselim kupacima. Kao da nema tri sokica i keksica na nocnom stociu i kao da Milan nece svakog casa biti pozvan na operacioni sto gde ce mu se resiti sudbina noge a mozda i zivota. Sila je Milan! Tog jutra daje najjacu lekciju iz zivota, ne samo Marku vec i meni… Samo se noga i dalje nekontrolisano trese… Izmedju dve igre prica pomalo, a ja ne smem nista da pitam: Iz Kraljeva je, u bolnici je jos od novembra. Bio je prvo na onkologiji nekoliko meseci u sobi sa jos pedesetak dece. Neka su od rodjenja tamo i prve reci progovorila i prohodala medju bolnickim zidovima.

Milanovi roditelji sada zive u Beogradu kod prijatelja, ne bi li bili uz njega. Mladi brat je sa babom i dedom u Kraljevu. “Dobro ima i ova tri sokica i keksica”, mislim se dok slusam… Na pitanje sta voli da jede ne odgovara sem “Ma nista”… Sestra ulazi i kaze “Eh mozda te nece danas operisati zbog te kijavice.” Ne mogu da verujem, pa dobro postedite ga tog “mozda” recite mu kad bude “sigurno” pa sta god da bude. Mislim u sebi ali cutim. Neizvesnost…a noga se i dalje trese … vreme stoji, ja vise ne znam o cemu da pricam. Pobedila sam u igri “Covece ne ljuti se”. namerno ga nisam “pustila”. Milan je borac, Milan je sila , ne treba njemu sazaljenje. Milan drzi cas danas mom sinu i meni! Konacno, ulazi sestra i kaze samo jednosatvno “’ajdemo”. Ustajemo naglo sve troje kao po komandi. Sestra je dovezla kolica. Nemam vremena da se priberem a on  vec odlazi. Ne mogu ga pustiti tek tako i nogama od olova, napravim korak-dva, zagrlim ga, poljubim, prekrstim i ne secam se vise sta sam mu rekla…ode…

Ode… Marko i ja u nemom placu ostajemo sa pomesanim osecanjem olaksanja i uzasa, straha i neverice. Cekamo da se probudimo! Budjenja nema, ulazi sestra sa Milanovim stvarima koje nemarno slaze po krevetu. Sa nima izliva novu jezu i zebnju i pitam se ponovo kad cu se probuditi. Lagano izranjam iz neverice kao mamurna i Marko krece da prica sta mu je Milan sve ispricao u ona dva sata kad su bili sami. Pravim strasnu gresku i molim ga da ucuti!

Ispravila sam je tek nekoliko dana kasnije. Ostavila sam ga samog sa tim bolom iz svog egoizma i sebicluka. . Ovo mi je ispricao nekoliko dana kasnije: Milan je bez ikakvog problema sve vreme pricao o svojoj bolesti kao da prica o nekom drugom. Pocelo je tako sto je igrajuci fudbal odjednom oseto da “gubi” nogu i pao. Dobio je jedan iz  fizickog! Krenuo je na ispitivanja i vec u Kraljevu je znao sta mu je. Mesecima je lezao na Institutu za onkologiju i na decijem odeljenju Ortopedske bolnice na Baljici. Na onkologiji je video decu koja su tu godinama, neka cak i od rodjenja. Ima, kaze tamo jedan mali od tri godine, kome su sve vene na rukama i nogama vec upropascene od  terapija i vadjenja krvi. Sad ga bodu u stopala i glavu. On kad vidi sestru da ulazi u sobu brzo navlaci kapu i carape da se zastiti jadan i ako ga mimoidje tog puta, srecno tapse rucicama i smeje se…

Postedecu vas daljih prica i ponovicu samo jos jednom da Milan o svemu tome prica kao da je gledao na filmu, pa i o tome kako neka deca iz sobe odu i nikad se vise ne vrate… a nisu otisla kuci… Mili Boze, ovo dete i mnoga deca rastu okruzena patnjama i smrcu … i neka od njih ni ne znaju da postoji neki drugi zivot! Po prvi put takva  misao prolazi kroz moju svest. Gde sam ja to zivela sve ove godine?

Decije odeljenje na onkologiji, koje ja nisam videla, je obnovio neki Amerikanac Edvard V. a medicinske aparate kupila italijanska vlada. Smejuci se Milan mi je kasnije  pricao :Jedan je decak rekao tom Edvardu – ti si nam ovo sve napravio kad si bacao svasta na nas, nista nam od tebe ne treba… Decije odeljenje u ortopedskoj bolnici na Banjici niko nije obnovio. Nemaju ono najosnovnije, a pocesto ni lekove. Neka deca i ovde leze mesecima koji se ponekad sa prekidima produze u godine. Pocesto leze nepokretni a mnogi na stomaku…Na zgnjecenim sundjerima i krvavim carsavima. Cesto sami …

Ne, ne trazim vam novcanu pomoc.. Trazim samo malo ljubavi i vremena da odvojite. Da zavrsim pricu o Milanu. Danas smo se culi. Lepo se oporavlja, vraca se za koji dan na onkologiju i niko ne zna koliko ce tamo ostati. Posle operacije proveli smo dosta vremena zajedno. Nije nikad nista okusio od onoga sto sam mu nosila i stalno smo se “svadjali” oko toga. Odnela sam mu neke igrice koje moze da igra na televizoru, ali malo se poigra pa se zasiti… Najvise je voleo da se igra “Igre znanja” i “Na slovo na  slovo”. Nista nije trazio, sve je odbijao, sve sto mu je bilo potrebno je “ziva” rec, necije prisustvo i “ziva” igra i smeh. Kako smo se samo smejali nas troje svih onih dana dok je Marko lezao u bolnici sa Milanom. Bolje reci, kako je nas Milan zasmejavao! Dolazili su drugi bolesnici da vide sta se to desava kod nas u sobi. Njih dvojicu su bolele rane pa su se smejali nemo, samo siroko otvorivsi usta. Ne zna covek da li da place ili da se smeje na taj prizor, ali kako su se oni sami sebi smejali to sam ja onda i za njih onako naglas…

Evo jedne Milanove sale: Samo da prvo objasnim : dakle Milan i Marko su operisali nogu(e) i leze nepokretni, a Mileta (mladic od 27 godina ruku). U jednom momentu zove Milan Marka da kao igraju fudbal i kaze”A Mileta ce da brani”. Eto to je Milan! Sigurno ste pomislili na Milanove roditelje? Divni ljudi, mirni, topli, dragi… Koliko li su  prepatili i koliko ce tek. To se ne da opisati. Jednog dana pitam ja Milana zna li da se moli uz brojanice koje nosi na ruci. Kaze da ne zna i odmah je pristao da mu ih napisem, sto sam i uradila pomalo iznenadjena ali srecna. Dobro je sto sam pokusala. Uz pristanak roditelja pomazala sam ga uljem Svetog Jovana sangajskog. Ne zna se, u Srbiji mora jos uvek da se pita…

Dozvolite mi jos da vam kazem par reci o Daliboru i onda cu vam konacno reci, ako vec niste pogodili sta je svrha ovog mog pisma: Dalibor je mladic od dvadesetak godinica. Vidjala sam ga tih dana na hodniku kako seta na stakama,jedna noga sva u zavojima. Divne crne duboke oci pune i prepune tuge. Gleda vas onim preplasenim, toplim, ustreptalim ocima ranjene srne. Bezla sam od tog pogleda sve vreme, ali uzalud. Prate me evo i preko okeana i na javi a i u nocnim morama. Milanove ne uvek, ali Dalibor mi ne da mira ni u snu. Malo znam o njemu. Prvi put sam mu usla u sobu noc pred Markov izlazak iz bolnice. Usla sam jer je to popodne pricao sa Markom sa vrata dok sam se ja igrala sa Milanom. Rekao mu je da mu sutra amputiraju nogu iz kuka, da je sva kost istrulila… Hteli su da ga operisu jos pre nekoliko dana, ali su odustali jer mu je tog dana bio rodjendan!

Mili Boze Svemilostivi i Majko Bozija daj mi snage da udjem u sobu ovog mladica u ovo sumorno beogradsko vece. U ovo vece dok u nekom drugom svetu koji se zivi na ulicama, mladici njegovih godina trce za devojkama… a on to vise nikada nece…bar ne na s v o j i m mladim nogama! Mladici njegovih godina sede u kaficima, igraju po diskotekama, a Dalibor potpuno sam provodi ovo vece pred…

Posla sam, vratila se… i tako nekoliko puta. Ne sme nista da jede pred operaciju i nudjenje hrane bi mi bio slab izgovor. Setih se novina i podjoh sa par casopisa u njegovu sobu. Osecala sam se blago receno glupavo: nosim casopise detetu koje sutra ostaje bez noge. Lezi odmah uz vrata. Na drugom krevetu lezi mladic od 17 –18 godina. Loknama uokvireno, lice neznih prelepih crta. Lezi na ledjima i gleda u plafon. Na moje “Dobro vece”, tiho otpozdravi. Treci krevet zauzima jedini starac na odeljenju, jedan od retkih pokretnih. Spusta “Politiku” i tuzno otpozdravlja. Poznajemo se. I njemu ce odseci nogu. Ali on samo tuzi nad tom mladoscu koja ga okruzuje, ide od sobe do sobe i pita ih kako su, treba li im sto. Sad kad ja njemu postavljam isto pitanje zahvaljuje se i kaze da mu nista ne treba. Stojim nepomicno tu na sred sobe i plasim se ponestace mi reci, vrti mi se u glavi a valja mi se sad okrenuti ka Daliboru. Casopisi mi vuku ruke na dole kao olovo.

Shvatam njihovu suvisnost i besmislenost u ovom vremenu i prostoru. Soba slabo osvetljena, zuckasta svetlost cini je jos sumornijom. Na Daliborovom nocnom stocicu mali tranzistor sa koji pusta neke skripave zvuke koji bi trebalo da lice na muziku. U trenutku pritisla nas tisina koja, cini se traje vecnost. Srecem konacno njegov pogled hrabro ga pitam pruzajuci casopise:”Hoces li?” Nadam se da ne primecuje moju unezeverenost. Spremno pruza ruku i kaze”Dajte”! Preli me osecaj olaksanja i kao da sam ispunila najtezi i najvazniji zadatak u zivotu pruzam mu da izabere. Uzeo je Dalibor te veceri “Ilustrovanu politiku” iz mojih ruku… to poslednje vece u kome je jos imao svoju nogu. Izlazim lagano kao u celik okovana, prolazim pored Markove i Milanove sobe i odlazim kao robot u mrak da se isplacem i zamolim Gospoda i Majku Njegovu za milost. Majko Bozija spasi ga! Gospode Isuse Hriste molitvama Svetog Jovana sangajskog izleci slugu svoja Dalibora! Sacuvaj mu barem mladi zivot! Setih se oca Arsenija kako je jednom molio za zdravlje umiruceg deteta skoro zahtevajuci da dete bude izleceno! Ko sam ja da zahtevam ista od Gospoda i Majke Njegove? Ipak sam te veceri zahtevala!

Oprosti Gospode! Boze Mili, zar nije imao ko da drzi Dalibora za ruku veceras? Zar bi Milan isto tako pred operaciju bio sam da Marko i ja slucajno (je li ista slucajno)nismo onog jutra bili tamo? Drzao se Milan sjajno svih onih dana. Jedino je malo “popustio” kad je Marko izlazio iz bolnice. Nije rekao mnogo, samo je prosaputao “Eto sad cu  opet biti sam!” Kamen bi zaplakao!

Ako ste uspeli dovde da procitate evo saslusajte jos moju molbu vama: Znam da ne mozemo pomoci svoj oboleloj deci. Jedva sam to Marku objasnila i umirila ga objasnjavajuci da ako pomogne jednom, kao da je pomogao celom svetu…pa jedno po jedno…

Dakle, za sada cu se zadrzati samo na Ortopedskoj bolnici na Banjici, Odeljenje za kostane tumore u prizmelju! Dva su razloga za to: Prvo, tamo jos uvek leze ova deca o kojoj vam pisem. Drugo, posto su tamo tako tesko bolesni i mnogima zapravo nema jos mnogo zivota, dozvoljene su posete svim danima do kasno uvece. Ono cega mnogi od nas, recimo Beogradjana, nismo svesni je da vecina bolesnika u nasim bolnicama nije iz Beograda i da nema ko da ih redovno posecuje. Mnogima niko ne dodje nedeljama… Ima li ikoga medju vama ko bi mogao da posecuje ovu decu bar jednom nedeljno? Ne morate im nista nositi ako nemate novaca, kazem vam nista njima ne treba do topla rec, malo price, neke “zive” igre, malo smeha, pa polako ucenje molitvi, neka ikonica, procitana prica i…ostavicu vama masti na volju. Ljubav ce vas nauciti, ona ce vas ojacati, dati snagu, pokazati smisao. Potpuno sam svesna tezine zadatka koji stavljam pred vas. Moja vam ispovest svedoci koliko sam svesna. Bila sam potpuno iskrena sa vama i nisam ni pokusavala da ista prikazem “lakim”.

ByAdministrator

Ljubavni Rentgen!

Sreda, dan dosadan, naravno, čekamo da prođe, ali ipak po nečemu poseban.

Facebook, svi su na njemu, a opet malo njih trenutno. Mada tu je jedan dečak, ma nije više dečak, kaže zakon. ima 18. I zbog tih osamnaest više ne leže na dečijem odeljenju (naših bolnica). Ležao je pre par godina, bolest je ponovo tu, ne pušta, kao da joj je, gaduri, taj divan dečak nedostajao. Drolja. A momak, tu je, leži, četuje na faceu. Leži, četuje i čeka petak. E, taj petak je u stvari naš zanimljiv Petak (veliko P). E sad, u čemu je caka. Ne čeka se petak da bi se išlo kući, naravno ako su rezultati krvi dobri,  čeka se Petak  da bi se naš junak, u stvari, video sa jednom (pokazao mi je i sliku), divnom, ma malo je reći divnom, devojčicom. I opet, nije čak ni to tema ovih mojih par napisanih reči.

Tema je, gde su se naš junak i ta lepotica sreli… E to je tema. Sreli su se u RENTGEN sobi. E da, u RENTGEN sobi. Pre neki dan. To je ona soba u kojoj naši mili odlaze s vremena na vreme na umetničko slikanje, ali iznutra. E da, to je moja tema danas.  Taj divan mladić koji jedva čaka da to iskustvo podeli sa nekim, našao me je. Taj divan mladić koji sada razmišlja kako do petka da podigne te preko potrebne Leukocite, barem na 3. Taj divan mladić koji razmišlja kako da kraste po njegovom još mladom telu nestanu. Nestanu do tog famoznog petka. Jer lepo jest razmenjivati poruke SMS-om, očijukati na faceu, msn-u, skype-u. Ali gledati se u oči…e to je već nešto drugo.

Eto, to je razlog zašto sam hteo da u par reči ovaj momenat zabeležim. Voleo bih da sam u tom trenutku bio tamo, držao kameru ili foto aparat i svaki trenutak zabeležio za neki budući, mali filmić. Filmić sa temom da su Ljubav, Simpatija, ta prijatna osećanja koja se danas bude između ova dva mlada stvorenja i dalje neuporedivo jača od te, drolje, kurve koja sebi dozvoljava da organizmom vlada.

Ne smem, a nije ni lepo da otkrijem imena naših junaka, ali smem da tražim, od vas, koji ovo čitate, da naučite nešto od junaka, a ako ste naučeni da i njemu i njoj, u ovoj priči bezimenim, prenesete još i još i još i još i što je bre moguće više Ljubavi i Simpatija i Pozitivnih osećanja kao bi se taj famozni Petak i desio.

Vladimir

ByAdministrator

Nesreća okuplja ljude!

Školski sastav Miloša (1996) u VIII razredu. Miloš se lečio na Institutu za onkologiju i radiologiju u Beogradu. Dijagnoza “Osteosarkom”.

“Kao što svi znate, imao sam nesreću da se teško razbolim i budem izolovan od društva i dešavanja skoro godinu dana.

Prvi put, kada sam došao u bolnicu bio sam preplašen. Prizor ćelavih, bledih lica, dece bez ruku, bez nogu…. Plašio sam se noći, tišine. Tišinu remete samo zvuci aparata. Najveći strah je bio da se i meni ne desi ono najgore.

Kako je vreme odmicalo, naučio sam da se suočavam sa svojim strahovima, Shvatio sam da moji strahovi nisu ništa drugačiji od strahova druge dece. Kada sam uspeo to da prevaziđem, počeo sam da se družim sa drugom decom na terapijama.

Kao i u životu, upoznaš dosta ljudi i samo neki ti pasebno prirastu srcu.  Vreme u bolnici je brže prolazilo kada su moji drugari Dušan i Bojan bili tu. Koliko god da nam je bilo loše, mi smo se smejali i šalili na račun bolesti. Eto tako, moj drug Bojan, koji je imao nesreću da ostane bez noge, se šalio i govorio za protezu, da je “noga za poneti”.

lako nismo završili lečenje u isto vreme, nastavili smo da se družimo, dopisujemo, viđamo. Dušan živi u Beogradu. Izlazimo, posećujemo se, družimo se. Živimo život punim plućima. Bojan živi u Čačku, ali i njega posetim kada idem kod babe i dede u Užice.

Za Dušana mogu da kažem da mi je postao jedan od najboljih drugova. Verovatno ga ne bih nikada ni upoznao da nije bilo bolesti.

Ovakve dece kao što smo mi ima još. Moji i drugi roditelji su uspeli da nas povežu i okupe na kampu „Ljubavi i nade”, u Ivanjici. Bilo je lepo. Osećali smo se nepobedivo. Još uvek spominjemo Ivanjicu  i maštamo o nekom sledećem kampu.

Naša nesreća nas je zbližila?..”

ByAdministrator

Noga boli, dete se udarilo!!!

Bolni otok sa leve strane kolena, leve noge. Dete od 13 godina. Možete pomisliti samo da se dete igralo, ili pri igri udarilo. Većina dece radi iste stvari. Igraju se, padaju….

Kad otok ne prolazi, odete kod ortopeda. Napravi se rentgenski snimak. I dalje mislite samo da je povreda, koja se „zakomplikovala“. Onda doktor kaže, “znate mi bi ovo na naš konzilijum, da pogledaju i druge kolege”.  Malo se prepadnete, slutite da je nešto ozbiljnije, al i dalje ne pomišljate da se radi o bilo čemu drugom sem o većoj povredi.

Dete je samo na dečjem odeljenju u prepunoj sobi. Šok za inače zdravo dete, koje nije nikada ni bilo u poseti nekome u bolnici. Noga boli i dalje. Kod deteta možete samo u posetu od sat-dva. Agonija.

Pošto se sumnja na malignitet pojavila, tada sledi, po preporuci konzilijuma, magnetna rezonanca. Snimak magnetne rezonance potvrđuje sumnje doktora, al da bi se sumnje potvrdile ili otklonile, potrebno je da se uradi i biopsija. Zbunjeni, uplašeni, krećete da zovete kao sumanuti razne doktore i ljude koji se raspituju za vaše dete. Znate da postajete dosadni, al vama se ništa strašnije nije moglo desiti. Detetova bolest, i to još kakva!  A dete i dalje ima bolove u nozi. Iznutra se raspadate, a morate da ostanete fokusirani. Šta sad reći detetu, šta mu je? Ciste? Ciste i doktori pominju. Tumorom se smatra svaka izraslina. Dobro! Sami sa sobom ne možete da se pomirite da je možda i ono drugo.

Dani prolaze sporo. Odradi se biospija. E, a onda čekate rezultat. Znate da mora da se čeka 10-tak dana, a čini vam se kao 10 godina. Stigao nalaz sa biopsije….Čekate konzilijum na odeljenju koštanih tumora, u uskom, malom hodniku, napeta tišina, i vreme koje užasno sporo prolazi. Poziva vas doktor u sobu i saopštava konačnu dijagnozu. Šok, jer se nadate do samog kraja, da to nije to. Trudite se da budete skoncentrisani i čujete važne stvari u vezi daljeg lečenja. Pola čujete, pola ne čujete. I neke papire treba završiti sa osobljem posle toga. E toga se i ne sećam, al se sećam dodira po ruci jedne sestre, koji je bio lekovit!

Sećam se da smo muž i ja plakali ispred bolnice. Telefon je zvonio i zvonio. Pokušavamo da se prilagodimo situaciji. Pošto je dete kući, mi sada smišljamo način kako detetu reći šta mu je, i kako objasniti dalji tok lečenja. On nije ni mali, a ni veliki. !?

„Imaš tumor, koji se leči tako što ćemo za koji dan u drugu bolnicu. Tamo ćeš dobijati infuzije od kojih će ti biti loše, a i kosa će da opadne. Kažu da će već posle prve infuzije bolovi prestati. Dva-tri meseca sa prekidima ćeš primati te infuzije, a onda operacija, pa opet infuzije. Sve će trajati od 10 meseci do godinu dana.“ Ni sami ne znamo kako će sve izgledati.

Dete se rasplače. Nepoznato sve. U trenutku je najzabrinutiji da li će moći da se bavi sportom. Mi pričamo da uvek ima sportova kojim će moći da se bavi. Streljaštvo, plivanje,…

Nažalost, kao i u većini drugih bolnica u našoj zemlji, ne postoji psihološka pomoć pri saopšavanju dijagnoze.

Kažu da treba biti što iskreniji sa detetom. Način na koji ćete saopštiti detetu zavisi od uzrasta deteta, od vašeg odnosa sa detetom. Svi smo različiti i različito se nosimo sa novonastalom situacijom. Treba se što pre sabrati, i posvetiti detetu. Svoje strahove i suze ne treba ispoljavati pred detetom, jer je dete najpogođenije i time samo pojačavate detetov strah.

PRE SVEGA TREBA ZNATI DA SE DEČJI TUMORI (KANCERI) RAZLIKUJU OD TUMORA KOD ODRASLIH. BOLJE SE LEČE I PROCENAT IZLEČENJA JE DALEKO VEĆI NEGO KOD ODRASLIH.

Dođe i dan kada treba da se premestite na IORS (Institut za onkologiju i radiologiju Srbije, mesto gde se Hemioterapiom leče koštani tumori).

Lepo uređeno odeljenje pedijatrijske onkologije. Ćelava deca, prikačena za pokretne aparate iz kojih curi neka terpaija. Opet papiri, razgovori sa osobljem, šta i kako dalje. Analize krvi. Početak prve hemioterapije. Nemate pojma šta vas sve očekuje. Počinju mučnine. Detetu je od leka loše. Posle nekoliko dana primanja terapije, otpust. Uputstva šta, kada, kako. Dete se ne oseća dobro od leka. Ja u čudu pitam, da li su oni sigurni da on takav može kući. Nekako dođemo kući, stani, kreni u naletima mučnine, al stigosmo. Menjamo dnevnu rutinu. Molimo dete da jede, da pije, bilo šta…. Čitamo, istražujemo šta sada. Organizujemo vađenje krvi. To sada mora na određeni broj dana i stalnu komunikaciju sa pedijatrima sa IORS. 21-vi dan od terapije, kreće da ispada kosa. Jastuk pun dlaka. Mašinica i šišamo se, zbijamo šale na račun ćelavosti.  Bolovi u nozi prestaju.

Krećemo na drugu hemioterapiju. Drugi lek. Nema mučnine, al piški fluorescentno žuto!!! Sada znamo daje to sve normalno Duže je u bolnici.

Sada ste već u nekoj rutini. Sve je drugačije i bolje nego na samom početku.

Više ništa nije strašno. Bitno je da dete ima podršku u vama i da mu se nađete u svakom trenutku.

Nije ništa lako. Al se mora ići napred. Misliti pozitivno. Uključiti ako je moguće celu porodicu, da vam pomogne.

Pričajte sa drugim roditeljima. Tuđe iskustvo je lek za dušu.

Najčešće dileme su oko korišćenja dodatnih „prirodnih“ preparata sredstava za imuni sistem. Time vas ljudi oko vas, iz dobrih namera u početku zatrpaju raznim informacijama. Uvek se morate konsultovati sa doktorima koji leče vaše dete. Ni u ishrani ne treba forsirati neke namirnice. Poštujte principe zdrave ishrane, koja se inače propagira i bez ove bolesti.

Već više od godinu dana je lečenje iza nas. Redovne kontrole. Uživanje u svakom danu. Neke stvari se zaboravljaju. Mi više nismo isti. Promeni nas detetova bolest. Postanemo bolji. Niko ne može bolje da vas razume nego roditelj koji je sve već prošao sa svojim detetom.

ByAdministrator

Teška odluka za porodicu – Transplantacija koštane srži

Možete da preuzmete vodič u pdf formatu OVDE.

Veliki je broj naslednih i stečenih hematoloških bolesti, kako onih malignog tipa (akutna limfoblastna leukemija, akutna mijeloidna leukemija, hronična mijeloidna leukemija, juvenilna mijelomonocitna leukemija, mijelodisplazni sindrom, poremećaji plazma stanica, Hodgkinsov limfom, non-Hodgkinov limfom), tako i onih nemalignih (adrenoleukodistrofija, Hurlerov sindrom, osteopetroza, teške imunodeficijencije, Wiskott-Aldrichov sindrom, beta-talasemija, aplastična anemija, Fanconijeva anemija i td. koje se leče transplantacijom ćelija koštane srži. Ova metoda lečenja u svetu dalje sve bolje rezultate, a spisak novih bolesti i uspešnost lečenja ovom metodom su u stalnom porastu. U zavisnosti od tipa bolesti, faze u kojoj se bolest nalazi, uzrasta pacijenta i opšteg stanja organizma, kao i iskustva lekarskog tima, zavisi i uspešnost lečenja.

Doniranje ćelija koštane srži, neophodnih za transplantaciju može se izvesti na tri načina: prikupljanjem matičnih ćelija iz pupčanika novorođenih beba, izdvajanjem matičnih ćelija iz periferne krvi davaoca (metoda je slična procesu dijalize kod bubrežnih bolesnika) ili hiruškom punkcijom iz kostiju davaoca. Poslednji metod je nešto invazivniji i odvija se u totalnoj ansteziji, ali ne postoji rizik po zdravlje davaoca i on se nakon samo jednog dana u bolnici otpušta kući. Donirane ćelije se pohranjuju u banke matičnih ćelija ili se uzimaju neposredno pred samu transplantaciju. Postupak doniranja koštane srži se preko Svetskog registra odvija po strogim pravilima, uz zaštitu identiteta pacijenta i donora, koji se nikada ne upoznaju. U postupku traženja podudarnog davaoca upoređuju se brojni faktori  (HLA-tipizacija), a zanimljivo je da krvna grupa pri tome ne igra nikakvu ulogu.

Pacijent prethodno mora proći kroz nekoliko ciklusa hemotarapije i/ili zračenja (u zavisnosti od propisanog protokola lečenja), kako bi se sve maligne ćelije uništile, napravilo prostora u koštanoj srži, imunitet oslabio i telo pripremilo da primi transplant. Sam postupak transplantacije liči na klasičnu transfuziju krvi i nije invazivan. Period nakon transplantacije je jako bitan: obično 2-3 nedelje pacijent provodi u sterilnim uslovima, dok matične ćelije ne počnu da se reprodukuju i imunitet krene da se vraća u normalu. Pri tome uvek postoji rizik od odbacivanja transplanta i pojave GVHD (Graft Versus Host Desease), koji je najveći u prvih 100 dana nakon transplantacije, a zatim opada. Da bi se jedna transplantacija nazvala uspešnom, obično treba da prođe najmanje godinu dana od transplantacije, a nekada i duže, u zavisnosti od pratećih komplikacija. U slučaju povratka bolesti (odbacivanja transplanta), postupak se može ponoviti, ali se rizici uvećavaju.

U Srbiji se transplantacije koštane srži kod dece izvode samo na jednom mestu, a to je Institut za zaštitu zdravlja majke i deteta „Vukan Čupić“ u Beogradu. Treba iskreno reći, da Srbija nije u rangu svetskih centara, pa se kod nas transplantacije sa relativno dobrim uspehom izvode isključivo od srodnih davaoca (autotransplantacije, rođeni braća i sestre ili roditelji, koji su obično podudarni do 50%). Samo manji broj pacijenata (do 25%) može naći davaoca u svojoj porodici. Transplantacije od nesrodnih davaoca u našoj zemlji su još uvek u začetku i nisu ni približno uspešne kao u stranim centrima. Pored uvek spominjanih materijalnih preduslova, problem je i nedostatak iskusnih stručnjaka u ovoj oblasti. Treba  spomenuti, da u Srbiji još uvek ne postoju Kancer registar pa se statistike pojava malignih bolesti i uspešnosti izlečenja ne mogu ni praviti, i uglavnom se barata nepreciznim podacima.

Kada pacijent nema podudarnog davaoca u porodici, u svetu se u takvim slučajevima pretražuju nacionalni, a zatim i svetski registri koštane srži. U  srpskom Registru davalaca koštane srži ima jako malo davaoca (neki podaci od pre par godina kažu da ih ima oko 1000, što je jako malo, jer je verovatnoća podudarnosti 1: 1000 000), dok svetski registri našim lekarima i zdravstvenim ustanovama nisu dostupni. Stoga je jedina mogućnost za lečenje, ukoliko za pacijenta nema podudarnog davaoca u zemlji,  odlazak u inostrani zdravstaveni centar. Troškovi takvog lečenja kreću se od 100 000 – 300 000 evra u zavisnosti od zdravstvenog centra i zemlje u kojoj se nalazi, pa se odluke o slanju u inostrane centre donose pažljivo i tek ako se utvrdi da su iscrpljene sve mogućnosti lečenja u zemlji.

Da bi pacijent bio lečen u inostranstvu o trošku države, odnosno o trošku Republičkog Zavoda za zaštitu zdravlja Srbije, neophodna je saglasnost lekarskog konzilijuma o upućivanju osiguranika na lečenje u inostrani zdravstveni centar. Procedura i prava pacijenta objašnjeni su u Pravilniku o uslovima i načinu upućivanja osiguranih lica u inostranstvo (https://www.rfzo.rs/download/pravilnici/ino/Pravilnik_ino-08062016.pdf). U pravilniku je dat i spisak inostranih zdravstvanih centara sa kojima postoji uspostavljena saradnja. Pravilnik, sam po sebi, ima svojih nedostataka i svakako bi trebao da bude bolji i precizniji, no to je posebna tema za koju u ovom tekstu nema mesta.

Bez odluke o saglasnosti lekarskog konzilijuma porodica bolesnika može odlučiti da o svom trošku sprovede lečenje u inostranstvu ali ,obzirom na visinu troškova lečenja i troškove života za pacijenta i oba roditelja u unostranstvu, tu odluku nije lako doneti. Ponekad je za prikupljanje novčanih sredstava potrebno duže vreme, a za mnoge od gore spomenutih bolesti dugo čekanje i odlaganje početka lečenja i pripreme za transplantaciju može biti nenadoknadivo. Bolesti imaju svoje faze napredovanja, bolest može da mutira ili da efekti hemoterapije vremenom postanu sve manji ili da stvore brojne komplikacije i iscrpe organizam. Stoga je bitno da se od postavljanja dijagnoze do same transplantacije ne izgubi mnogo vremena.

Obično se od uspostavljanja dijagnoze do završetka lečenja provede najmanje godinu do godinu i po, a nekada i dve, pa i više godina. Ovaj period je za pacijenta i celu porodicu koja u lečenju učestvuje jako težak, naporan i zahteva veliku psihičku snagu, strpljenje i upornost. Obično se članovi uže i šire familije, kao i prijatelji uključuju da pomognu, a veoma znače i iskustva drugih roditelja koji su prošli ovaj put. Prave informacije su  nekada jako bitne, jer u našoj zemlji pacijenti često ne znaju svoja prava, niti kako da ih ostvare. Političari uglavnom zaobilaze ove teme, jer se ne tiču široke populacije – kancer nije tema za izbore, lekari štite svoju profesiju i kolege, a društvo i mediji izbegavju „teške“ teme i zatvaraju oči pred tuđim problemima. Pacijenti i njihove porodice često se osećaju usamljeno, uplašeni su i obeshrabreni. Da bi se problem uspešno rešio, najpre treba prihvatiti samu činjenicu da imate problem i da ga ne možete rešiti sami. Podrška koju vam mogu dati drugi roditelji, saveti, iskustva, kao i pogled na zdravu izlečenu decu, mogi vam uliti hrabrost i nadu, i ne treba je odbijati.

Treba znati da transplantacija koštane srži i pored svih rizika koje sa sobom nosi, predstavlja put do potpunog izlečenja i vraćanje u normalan život i pacijenata i njihovih porodica. Klasična hemoterapija, iako manje invazivna, smanjuje šanse pacijenta za potpuno izlečenje, nosi uvećan rizik od povratka bolesti, ali u nekim slučajevima i ona daje rezultate.

Transplantacija ili klasična hemoterapija, odluka se tiče samo vaše najuže porodice. Bitno je da sve važne odluke o lečenju donosite jednoglasno i da čvrsto stojite iza njih.

Srećno!

Predrag Miladinović,

otac devojčice koja je bolovala od akutne mijeloidne leukemije i kojoj je transplantacija koštane srži izvršena u inostarnom zdravstavenom centru.

djapeart@gmail.com

Napomena: ovo nije stručni tekst i pisan je iz ugla roditelja a ne lekara!

ByTata Vladimir

IGOR U BORBI PROTIV LUDAKA IZ L.A.!

Ovaj tekst, jasnije deo dnevnika smo dobili od mame Irine Ban iz Beograda koji je vodila davne 1994 godine dok je lečila sina Igora obolelog od Akutne Limfoblastne Leukemije. Igor je danas momčina.

IGOR U BORBI PROTIV LUDAKA IZ L.A.

(Limfoblastna Leukemija Akutna)

 

2.novembar 1994.god.

Početkom ove jeseni, naš četvorogodišnji sin Igor je počeo da se žali na bolove u rukama i nogama. Obzirom da Igor ima dve godine mlađeg brata Vladimira, pomislila sam da su se možda potukli, što je svakodnevna pojava u našoj kući i nije ništa neobično. Nažalost, ovog puta nije bila uobičajena tuča u pitanju već smo, nakon detaljnih pregleda, utvrdili da su se u njegove ruke i noge uselile neka jako bezobrazna “stvorenja” koja neprestano skaču sa jednog mesta na drugo i gnjave Igora. Ta stvorenja su potpuno luda, te smo ih nazvali “LUDACI”. Igor ih je lepo zamolio da se vrate tamo odakle su došli međutim, oni su uživali kod njega i nije im palo na pamet da odu. Onda je rešio da ih silom izbaci napolje i objavio im je RAT.  Moj sin misli da su ti Ludaci došli iz Amerike, iz Los Angeles-a, jer je negde čuo da se svi ratovi na svetu smišljaju u Americi. Nisam se baš složila sa tom idejom, ali sam konstatovala da i nije daleko od istine. Igor je u svojoj glavici smislio kako su Ludaci čuli da u Beogradu živi jedan dečak po imenu Igor, kojeg nikada ništa u životu nije bolelo, pa su rešili da ga maltretiraju. Stigli su iz Amerike u jednom ogromnom avionu koji leti preko najvećeg mora na svetu.

Kada je Igor objavio Ludacima rat, počeo je da se naoružava opasnim oružjem: mač, puška, nož, čekić, ali to nije bilo dovoljno. Potražili smo pomoć u našoj bolnici u kojoj radi jedna veoma dobra doktorka. Kada joj je Igor ispričao priču o Ludacima, ona mu je obećala da će mu pomoći da dobije taj rat, jer ona ima jako opasno oružje za izbacivanje Ludaka, a takođe on nije jedini ratnik, ima još puno dece koja biju sličnu bitku.

Doktorka je Igora i mene odvela u jednu sobicu u bolnici u kojoj smo nas dvoje bili sami, pa smo imali vremena za priču i razvijanje ratne strategije. Sobu smo ukrasili Igorovim igračkama, knjigama, slikama, čak i zavesama iz Igorove sobe kod kuće. Televizor, video i crtani filmovi su bili na počasnom mestu. Takođe smo doneli i njegovu posteljinu sa klovnovima, pa moram priznati da nam je od kuće falio samo klavir i frižider. Sve u svemu, bilo nam je super, samo su nas gnjavili tamo neki razni u belim mantilima koji su svaki čas ulazili i divili se Igorovoj lepoj sobi.

Međutim, bez obzira na lepu sobu i naoružanje, Ludaci su Igora sve više i više gnjavili, te su ga ruke i noge jako bolele. Tada je doktorka brzo došla i u Igorovu rukicu sipala čarobni napitak, te ga je sve odmah prestalo boleti. Pošto Igor ne voli “boce” – igle, doktorka je za njega donela jedan mali “šraf” sa poklopcem, zalepila mu za rukicu i sve čarobne napitke mu je sipala kroz taj šrafčić na ruci. Ludaci sa tada načisto poludeli i počeli da beže na sve strane, na usta, nos, guzu, pišu. Oni se najviše plaše crvene boje, pa će zato Igor morati da pije puno crvene tečnosti. Ponekad će mu doktorka vaditi Ludake iz jedne rupice na leđima i kuku. Njega to boli jer se Ludaci jako uplaše doktorkinih naočara i čim ih ugledaju kroz tu rupicu, počnu da grizu, grebu, štipaju od straha, ali im to ništa ne vredi jer je Igor najhrabriji dečak na svetu i ne plaši se njihovog grebanja. Kada ih doktorka izvadi, brzo ih baci u vodu i oni se udave jer ne znaju da plivaju. Međutim, ima puno Ludaka koji se sakriju negde u Igorovim velikim mišićima, pa i dalje švrljaju levo-desno, ali ne zadugo. Igor je jako opasan kada se naljuti, pa često uspe da uplaši i doktore.

Pošto je Igor jako dobar i poslušan, doktorka ga je pustila da ide kući, da spava u svom krevetu, da jede mamin ručak i bakine kolače, da se igra sa svojim malim bratom, a u bolnicu će dolaziti kada doktorka bude spremila razne crvene i bele otrove za Ludake.  Kod kuće će ih bombardovati raznim velikim i malim bombama – pilulama.

11. novembar. Read More