Author Archive Administrator

ByAdministrator

CT ili Kompjuterizovana Tomografija (CAT Scan)

Kompjuterizovana tomografija (CT) ilkako ćete često čuti i CAT skener nije ako ste pomislili skeniranje mačke  već skener koji se rotira oko tela emitujući X-zrake. Oni prolaze kroz telesna tkiva i padaju na detektor povezan sa komjuterom koji reprodukuje slike u vidu “preseka” kroz telo. Na osnovu ovih preseka mogu se napraviti trodimenzionalne slike.

Film je zamenjen sistemom detektora koji sa velikom preciznošću pretvaraju X-zrake u svetlosne ili električne impulse koji se dalje prenose u kompjuter. Kompjuter izračunava atenuaciju (slabljenje) X-zraka u delovima tkiva veoma male zapremine 0,5* 0,5*1,5 mm (mogućnost razlikovanja malih promena-prostorna rezolucija). Promene se mogu pojačati ubrizgavanjem kontrasta. Definitivna slika se registruje na magnetnoj ploči i prikazuje na monitoru i snima na rendgenski film. Snima se u više nivoa. CT skener je u mogućnosti da pravi slike slojeva pojedinih organa od interesa. Samo par sekundi dovoljno je za dobijanje nekoliko slika preseka pojedinih organa u telu. CT je u mogućnosti da napravi jasno čistu sliku organa (npr. jetre) za razliku od običnog, klasičnog snimka. Gusta tkiva, kao što su kosti, prikazuju se na detektoru svetlim (belim nijansama). Manje gusta tkiva kao što su mozak i mišići u nijansama sivih boja, dok se crnom bojom prikazuju delovi tela koji imaju najmanju gustinu.

U odnosu na NMR (nuklearnu magnetnu rezonancu) kompjuterizovana tomografija superiorna je u dijagnostikovanju krvavljenja, kalcifikacija i promena na kostima.

Metoda je bezbolna i osim retkih komplikacije koje se mogu očekivati pri upotrebi kontrasta, bezopasna je. Količina zračenja nije velika.

Nakon aktivnog lečenja decu šalju na CT snimanje u početku uglavnom na svakih šest meseci. Takav je slučaj kod našeg Miloša.

CT skeniranje se koristi za pregled mnogih delova tela i to uključujući:

  • Pluća i toraks (grudni koš): CT skener može da otkrije infekcije, tumore, proširenja krvnih sudova (aneurizme), metastaze.
  • Abdomen (trbušna šupljina): CT skener može otkriti patološke kolekcije tečnosti, tumore, kao i neke bolesti urinarnog trakta.
  • Jetra: CT skener može otkriti tumore jetre, krvarenja u jetri, kao i manje bolesti jetre
  • Pankreas: CT je izuzetno kvalitetan aparat kada je u pitanju detekcija tumora i upale pankreasa (pankreatitis akutni i hronični).
  • Žučna kesa i žučni putevi: CT se koristi u otkrivanju mesta i uzroka stvaranja bloka u protoku žuči.
  • Nadbubrežne žlezde: CT je u mogućnosti da detektuje tumore nadbubrežne žlezde
  • Slezina: CT se koristi kod evaluacija povreda slezine.
  • Kičma i kičmeni stub: CT može otkriti tumore, povrede, degenerativne promene, deformitete, hernije diskusa i druge probleme kičme.
  • Mozak: mogu se razlikovati tkivo tumora, edematozno moždano tkivo, kapsula apscesa mozga, hematom, infarkt, kalcifikacije.

Rizici i štetni efekti

Postoji mali rizik od alergijske reakcije na jodna kontrasna sredstva. Većina reakcija, ako do njih dođe, se leči medikamentozno. Uvek treba biti pažljiv sa upotrebom bilo koje vrste zračenja, pa i X-zraka, mada je njihova doza, kod CT skeniranja, mala.

  • CT se ne radi trudnicama zbog toga što X zraci mogu oštetiti fetus.
  • CT skeniranje se radi pre bilo koje dijagnostičke metode koja koristi kontrast ili
  • lekove na bazi bizmuta, jer to može negativno uticati na kvalitet snimaka kao i na tačnost dijagnoze.

Vodič možete preuzeti OVDE.

Izvor: http://www.stetoskop.info

ByAdministrator

Druženje Čika Boce!

 U nedelju 07. Augusta nas par roditelja i dece “Čika Boce”  organizovali smo druženje u komšiluku našeg čika Steve. I to sa jednim jedinim ciljem, osećati se dobro.

Cilj je postignut i ovakva druženja za nas tek počinju. Sledeće veće druženje očekuje se već iduće nedelje u Ivanjici. Uživajte u slikama i pridružite nam se sledećom prilikom. Svi ste pozvani.

 

Izletište to jest privatni posed, danas popularnog imena “ĐUL BAŠTA” ili “ĐUL AVLIJA” našeg prijatelja Branislava dobilo je ime po legendi devojke Ruže (Turski Đul) koja je kao i u priči  Romea i Julije tragično poginula od nesrećno zaljubljenog Turčina. Stevina ćerka Dragana već je napisala divnu knjigu o lepoj ljubavi između divne mlade devojke Ruže i stamenog hajduka Miloša. Knjiga će se veoma brzo naći u prodaji.

ByAdministrator

Upis u srednju školu!

Ostvarivanje prednosti pri upisu u srednje škole

Razrešismo i misteriju upisa u srednju školu.

Naša deca su prošla teška lečenja i sa manjim ili većim posledicama žive svoje dečije živote. Često u okruženju deca dožive surovost drugih, što iz njihovog neznanja, gluposti i samo njima poznatih razloga. Jasno je da ih život neće maziti zbog toga što su bili bolesni. I ne treba. Treba da žive normalno. Treba da ih sačuvamo od stresova. I Ministarstvo prosvete ima proceduru za decu sa zdravstevim problemima. To je sjajno. Međutim do tih informacija je vrlo teško doći. Neki čuvaju kao „tajnu“, na tu temu uvek nedorečeni i ma to ćemo mi da vam odradimo, a nema potrebe da vam niko to završava, jer postoji procedura i imate pravo na to.

  1. Do kraja maja tekuće školske godine je potrebno predati specijalistički uput (poznatiji kao zeleni) dobijen od izabranog pedijatra u matičnom školskom dispanzeru, i kopije medicinske dokumentacije (otpusne liste, izveštaji…) u nadležnu školsku Upravu. Dobićete potvrdu da ste predali dokumentaciju.
  2. U školskoj Upravi zaseda zdravstvena upisna komisija koja pregleda medicinsku dokumentaciju
  3. Posle 7 do 10 dana (prva polovina juna)  vas iz školske Uprave pozovu i obaveste da li dete ima pravo na prednost pri upisu. (uglavnom sva deca sa malignitetom imaju prednost)
  4. Završni maturski ispit je obavezan
  5. Kao i svi drugi koji su polagali ispit, sledeći korak je popunjavanje Liste želja
  6. SAVET: pošto na listama želja može da se popuni 20 želja, i najčešće opet zbog  loše komunikacije škole-Ministarstvo-škole , u školi se insistirana na popunjavanju svih 20, a u školskoj upravi je sasvim dovoljno staviti samo jednu želju, iako će dete možda biti neraspoređeno.  Prihvate oni sve, al je naše iskustvo sa lica mesta da je dovoljna jedna želja, i tako kažu u Ministarstvu pravilnije i verovatno jednostavnije.
  7. Kada izađu rang liste po školama (dan pre prvog upisnog dana) videćete da li je potrebno da idete u školsku Upravu.
  8. Ako idete, idete sa potvrdom koju ste dobili prvi put u Upravi
  9. Proverava se ustvari da li je prva na listi želja ona koju je dete zaista htelo, i istog dana opet zaseda zdravstvena upisna komisija, koja vas obaveštava kada sutradan dolazite po rešenje  o ostvarivanju prava na upis pod posebnim uslovima
  10. Uz taj papir, naravno nosite i sve druge papire koji su potrebni za upis u školu, o čemu ste već obavešteni u školi.

SREĆNO !!

Adrese školskih uprava po okruzima možete pronaći na  sajtu Ministarstrva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja RS u odeljku kontakti. .

 

 

 

ByAdministrator

Udruženja roditelja ili zona sumorna – 02

Sekcija prva. Udruženje prvo..

Konstantna želja da svojim radom i znanjem doprinesemo na ovaj ili onaj nači radu udruženja češće nas je dovodila u probleme nego u rešavanje problema. I kako vreme prolazi ubeđen sam da sujeta i ljubomora imaju velike veze sa svim tim. Da nismo roditelji, siguran sam da bi entuzijazam bolje prošao i bio cenjeniji.

Prvo udruženje sa kojim smo se susreli Dragana i ja bilo je udruženje pri institutu za Onologiju i Radiologiju Beograd. (U nastavku USD). Lažem, u stvari prvo udruženje koje smo pronašli na internetu i vrlo bro okrenuli broj telefona bilo Nurdor. Tadašnji sekretar udruženja , danas izvršna direktorka nam je ljubazno objasnila da je Nurdor krovno udruženje i da se oni ne bave roditeljima i decom već da je potrebno da se obratimo udruženju koje se nalazi na klinici u kojoj se naše dete leči.  Zapamti dragi čitaoče prethodnu rečenicu, bitna je, mislim, u daljim tekstovima. Ako vam se slučajno desi da spomenete ovakvu ili sličnu istoriju skrenuće vam se pažnja da to Nurdor nikada nije bio.

Vratimo se USD-u. Moram biti iskren i spomenem nešto pozitivno u startu kod USD-a, a to je nedavna promena naziva iz „udruženja roditelja“ u „udruženje za borbu protiv malignih bolesti kod dece.“ Predznak udruženja ipak ocrtava u startu cilj grupe ljudi koje to udruženje i predstavljaju. Uvek se setim već spomenutog Nurdor-a „Nacionalno udruženje roditelja dece..“ u kome manjinu danas čine roditelji. Bar je tako bilo na poslednjoj Skupštini. Eto, sve me nešto vraća na taj famozni Nurdor.

Dolaskom u prostorije udruženja USD u blizini Instituta u Beogradu i vidnim iznenađenjem zaposlene devojke nije mi bilo čudno što ne vidim ni jednog roditelja, niti bilo šta drugo što će mi kasnije golicati misli i buniti me u onako već dovoljno zbunjenoj glavi. Unos u bazu podataka reč, dve i moj odlazak. Nema potrebe da drugačije opisujem moj prvi kontakt jer više od toga se nije ni desilo. Posle dan, dva tadašnja i sadašnja pretsednica udruženja pozvala me je telefonom i zamolila, ako sam u mogućnosti da ponovo svratim do udruženja i da sa njom porazgovaram. Naravno pristao sam.

Želim da napomenem da sva ova moja pisanija nema za potrebu da bilo koga lično uvredi ili mu nanese ljagu već prosto i jednostavno na ovaj načim zapisujem naša osećanja, pardon moja osećanja i poglede na ondašnju i današnju realnost. Perspektiva na ljude i događaje je samo moja i svaki red ima za cilj da svtvari koje je moguće promeniti se promene. Što bi rekao jedan roditelj “ti nemaš pametnija posla nego da pišeš”. Inače tih meseci moj jedini ventil su bili mailovi koji su bezupešno pokušavali da stignu do onih kojima su bili namenjeni. I tada sam zaboravljao da smo ipak nacija koja malo čita, a misli da sve zna. Kasno shvatim da sa takvima nema nikada ozbiljne rasprave.

U USD-u, Dragana i ja počeli smo da odlazimo svake prve subote u mesecu, tada je bilo planirano okupljanje roditelja i svih onih koji žele da doprinesu radu udruženja.

Moram da napomenem da tada nama nije bio dozvoljen boravak uz detetom u Bolnici sem u vremenu posete od 13 do 16. Možda je i to uticalo na mene i Draganu da se okrenemo udruženjima jer, kako smo verovali tu su ljudi koji su to već prošli i mogu nam pomoći da se lakše sve prebrodi. Tih dana je Dragana, ne znam odakle joj tada snage, pisala nekim drugim ljudima nadležnim i nenadležnim da se pomogne roditeljima i deci koji su malo lošijeg materijalnog stanja i žive van Beograda. Bili smo angažovani, mnogo. I tada već i počinju priče i zamerke, Zašto to radite? Gledajte svoje dete! Šta vas briga za druge! Mi drugačije nismo mogli. Osećali smo se dobro i tu pronalizili ventil za sve loše misli i osećanja koja su nas tada pratila. Pomagali su nam i ti subotnji odlasci u USD. Sa nekim smo imali da pričamo o situaciji, sa nekim ko je to prošao. Tada je, subotom dolazila i majka devojčice koja nije ima sreću da deli priče sa nama i to nas je češće plašilo i uznemiravalo nego što nam je davalo snage da guramo dalje.

Kada lečenje počne klonite se ljudi čija priča i istorija nema optimizma. To nije dobro za vas.

Prve subote u mesecu su prolazile, na satancima večito mi i predsednica. Sa situacijom već upoznati i potreba da se pređe na sledeći nivo raste. Ni tada nam još nije bila čudna situacija da u petočlanom ili šestočlanom upravnom odboru sede tri osobe iz medicine i nisu roditelji lečene dece. Neroditelji danas to pravdaju teorijom kako smo mi roditelji suviše emotivni dok oni mogu hladne glave da rešavaju probleme. To je nekada i tačno, ali se veoma brzo izgube u razumevanju ŠTA SU PROBLEMI.

Da objasnim sledeći nivo. U to vreme akcija bilo koje vrste kako u bolnicama pa i van njih je bilo na minimumu. Mi smo bili upoznati da postoji udrženje USD pri Institutu za Onkologiju, udruženje „Zvončica“ pri Institutu za majku i dete, i udruženje roditelja iz Univerzitetske klinike u Tiršovoj mada bez zvaničnog računa i registracije. Zli jezici kažu da im to doktori nisu dozvoljavali. Udruženje roditelja iz Novog Sada i tada nepoznati Nurdor kao “krovno”, “nacionalno” i ne znam više kakvog sve imena i prideva. Danas se većina članova ograđuju da je to udrženje bilo ili je ikada imalo nameru da bude krovno. Ne znam motive i razloge zašto je to tako. Ali ozbiljno će se pojedinci sa vama posvađati ako tako protumačite istoriju. I tada već duboko u razmiricama i sa sve većim izlivima ružnih reči. U neka sam tada i verovao. Sramota meni.

U naše živote ulaze tada i roditelji koji su se lečili u inostranstvu i povratkom u Srbiju sa velikom željom da stvari pomeraju i menjaju. Tada stvari postaju komplikovanije. Grupe za podršku, roditeljske kuće, roditelji uz decu na klinikama, male stvari kao što su internet i poznate osobe u poseti postaju teme o kojima želimo da pričamo. Otpor postaje sve veći. I dalje u svojoj naivnosti ne znamo zašto. Priče na tu temu ili teme završavale su se ozbiljnim prepirkama koje i ne bi kao takve trebale da budu problem. Ali kako većina sukob mišljena ne vidi kao sukob mišljenja već kao direktan lični napad onda ništa pametno iz toga i ne može da iznikne.

O predlozima je traženo da se dostave pismeno pa da se kod nadležnih razmatraju. Nije nam bilo jasno ko će ih razmatrati kad od udruženja viđasmo već mesecima samo predsednicu, sebe same i na naš poziv i roditelje koji nedavno vratiše iz inostranstva. Sećam se velikih rasprava na temu otvaranja prostorija USD-a roditeljima kao bi tu prespavali, noć ili dve ili kako bi iskoristili prostor da se ispruže, istušitaju, popiju kafu ili isplaču. Kako tada roditelj nije mogao biti uz svoje dete sem ako je dete mlađe od sedam godina ili glavna sestra proceni da ste detetu potrebni, problem smeštaja roditelja je bio i te kako problematičan. Kako se tada ispostavilo problematičnije je bilo dobiti odobrenje da se stan u kome se nalazi kancelarija adaptira i za druge roditelje. I naravno ispostavilo se da je najveća prepreka za sve opet doktor.

Sve veći zahtevi dovode do većih sukoba. Čak i osnivanje grupa za podršku roditeljima postaje kamen spoticanja u odnosima nas i dela medicinskog osoblja.

O sestrama i doktorima na Institutu za Onkologiju neću ni pisati ni pričati. A o teorijama koja govore o tome koliki je tu interes Radulovića biće još reči…..

Nastaviće se…

ByAdministrator

Škola..da..ne..ko misli na to?

Jedna od ozbiljnijih tema vama i vašem detetu koja vas prati u toku lečenja, a dete vam je školskog uzrasta je i ŠKOLA. U početku vas neće puno zaokupljati, ali neke vaše rođake i komšijama hoće „i kako on sada sa školom?“, „pa kako ćete sada u školu?“ „a koji su vam planovi u vezi škole?“ Bez obzira na, vama, nepotrebna pitanja zabrinutih poznanika doći će trenutak da se i vi priupitate isto. Mi jesmo. Ne iz razloga zabrinutosti šta će i koliko trpeti njegovo obrazovanje nego nam je cilj bio da sve crne misli vezane za bolest i lečenje pokuša da zameni razmešljanjem o temama malo drugačijim; kontinenti, biljake, jednačine i padeži,… koje su, koliko god zvučalo i čudno, ipak lepše od metotreksata i nesnosne mučnine. Na kraju se ispostavilo i kao ispravno.

Skrenuti detetu misli koliko god je moguće i vratiti mu osećanje da je ovo samo jedna neravnina na životnom putu o koju je zapelo i da će kada sve prođe nastaviti da sa svojim dugarima da smišljaju nove  smicalice nastavnicima i profesorima, bila je jedna od razmišljanja Dragane i mene.

Miloš je tada trebalo da pohađa sedmi razred osnovne škole. Vaše misli su opravdane, lečenje traje dugo, ali i ono će proći. Dete ima sva zakonska prava da se školuje kako god i koliko god je to moguće. Pogotovo ako je deo osnovne škole. Postoji i nešto što se zove „Preporuka“ ministartstva Prosvete o školovanju naše dece, ali sve je to samo jedan papir.

U Beogradu funkcioniše osnovna škola „Dr Dragan Hercog“, ljudi je zovu bolnička škola. Inače to je škola namenjena deci sa posebnim potrebama i kao takva njeni nastavnici redovno drže časove u svakoj ustanovi u kojoj se deca leče, bez obzira na vrstu bolesti. E sad gde se vi sada u sve to uklapate, odnosno gde ste tu vi, vaše dete i OŠ „Dr Dragan Hercog“?

Za nastavak školovanja vašeg deteta mogućnosti su sledeće:

*Vaše dete može da nastavi da pohađa školu u koju je i do sada išlo. U dogovoru sa školom možete voditi dete na nastavu kada je ono za to spremno odnosno kada dete nema tegobe koje ga u tome sprečavaju. Ovo je dobar socijalni momenat jer tako nastavljaju da održavaju kontak sa svojim vršnjacima.

U dogovoru sa nastavnicima vaše škole dogovorite dolazak nastavnika vašoj kući, naravno, u onim trenucima kada se dete oseća dobro i spremno da sasluša kraće ili duže predavanje. Dok god traje hemioterapija imuni sistem vašeg deteta je ugrožen, pad leukocita, trombocita i u opšte loše krvne slike, pa tako i kontakt sa drugom decom ili ljudima mora biti sveden na minimum.

*Nekada škola i roditelj odluče da dete ponovi razred. Za mene lično je to pogrešno.

Na kraju školske godne opet u dogovoru sa školom dete može izaći na tako zvani razredni ispit i na taj način polagati godinu. Često je ovo dosta sresno za dete. Jer sažimanje velikog gradiva u kraćem vremenu ipak nije najidealnije rešenje.

*I na kraju „Dr Dragan Hercog“ škola. Jedina mana škole je njena funkcionalnost samo u Beogradu. Bez i malo problema i dodatnih pitanja vaše dete može da sluša časove nastavnika jer je škola prisutna u svakoj bolnici i u određeno vreme. Naše iskustvo sa školom i njenim nastavnicima je veoma pozitivno. Miloša smo ispisali iz njegove matične škole i upisali u školu „Dr Dragan Hercog“. Procedura je jednostavna jer svu papirologiju ispisa i upisa odrade same škole. Jedina veća aktivnost je, ako želite, podnošenje zahteva za kućnom nastavom gradskom sekretarijatu za obrazovanje u  Kraljice Marije 1, Beograd. Koja papirologija je sve potrebna sada smo već zaboravili, ali obimna nije bila, a naglašavanjem detetove bolesti nekada se nađete i u čudu ljubaznošću zaposlenih. Sekretarijat veoma brzo pošalje komisiju od dva lekara vašeg Doma zdravlja i za par dana rešenje na vaš zahtev stiže na kućnu adresu.

Nama je, rešenje o odobrenoj kućnoj nastavi stiglo relativno brzo. U telefonskom razgovoru sa pedagogom škole dogovarate dolazak nastavnika, a kasnije kada upoznate nastavnike i dobijete njihove brojeve telefona dogovorate vreme dolaska nastanika pojedinačno.

Opet, naravno, sve zavisi od mogućnosti i stanja vešeg deteta i rasporeda časova škole. Ako je detetu loše potpuno je razumljivo da je nastavu nemoguće održati. Ipak kraća nastava i lakši domaći zadaci našem Milošu su skretale misli od bolničkih iskustava i redovne mučnine.

Dan po dan, nedelja po nedelju i sedmi razred je završen a i lečenje.

Svako dete je jedinstveno i svoje pa tako i njegova volja i želja da školicu uči, ali jedno je sigurno, svaka radnja koja će ga odvraćati od ružne realnosti kao i svako naše ponašanje koje će mu govoriti da se ne razlikuje od druge dece barem za milimetar će doprineti uspešnom izlečenju i oporavku vašeg deteta.

Veliki pozdrav svim zaposlenim u školi „Dr Dragan Hercog”.

Miloške je danas srednjoškolac, a upis u srednju školu je već posebna priča.

Dragana i Vladimir

ByAdministrator

Biopsija!

Biopsija (grčki: bios = život, opsein = gledati/izgled) predstavlja medicinsku tehniku koje uključuje uzimanje ćelija ili tkiva radi ispitivanja.

Biopsija na srpskom jeziku u prevodu znači “UPLAŠIO SAM SE”. Šalimo se naravno, ali nije daleko od istine jer mnogi  Biopsiju poistovećuju sa manjom operacijom. Onima što tako misle rećićemo da to i nije tako. U nekim, ali ređim slučajevima za biopsiju je potrebna totalna anestezija ili uspavljivanje, ali u većini slučajeva dovoljna je samo lokalna anestezija, pacjent je potpuno budan.

Mada, kako god, ovo sve gore ili dole napisali to neće  umanjiti činjenicu da su STRAH i STREPNJA i te kako prisutni. Možemo se plašiti igle, možemo se plašiti doktora, možemo se plašiti i posledica same biopsije, ali najveći strah dolazi iz neznanja i nesigurnosti šta nam rezultat biopsije može reći.

Ako se spremate za biopsiju ili se na to sprema vaše dete, nemojte se ustručavati da što više inforamcija prikupite pitanjima postavljenim i sestrama i doktorima. Što više informacija, strah će biti manji.

A sad opet malo medicine. “Tkivo se ili ispituje pod mikroskopom, ili može biti hemijski ispitivano (na primer, korišćenjem PCR metode). Kada se uzima samo deo tkiva, takva procedura se naziva inciziona biopsija ili biopsija srži. Kada se cela izraslina ili sumnjiva površina uklanja, ta procedura se naziva eksciziona biopsija. Uzimanje dela tkiva ili neke telesne tečnosti iglom predstavlja proceduru koja se naziva aspiraciona biopsija ili punkcija.

Uzorak za biopsiju se često uzima sa mesta promene na tkivu kada je uzrok bolesti nepoznat ili kada je postoji neka sumnja na histološku promenu. Vaskulitis, na primer, se najčešće dijagnostikuje biopsijom. Pored toga, patološko ispitivanje koristi biopsiju kako bi utvrdio da li je tkivna promena benigna (dobroćudna) ili maligna (zloćudna), i takođe se može pomoću nje odrediti razlika između različitih tipova tumora. Za razliku od biopsije, kojom se najčešće uzima samo deo promene, patologija vrši ispitivanja na velikim uzorcima (koji se uzimaju resekcijom), slično kao što hirurzi uklanjaju promenjeno tkivo.

Kada se uzme uzorak tkiva, mora se staviti u fiksir (na primer, alkohol) koji će održati tkivo da ne bi došlo do raspadanja istog pod uticajem bakterija i fizičkog ili hemijskog oštećenja tkiva. Ukoliko dođe do oštećenja uzorka može se rezultat mikroskopiranja takvog tkiva pogrešno protumačiti ili se mora uzimati ponovni uzorak. Kada takav uzorak stigne na histološku obradu primenjuju se histološke metode pripremanja uzorka za posmatranje pod mikroskopom.

Dobrom analizom uzetog uzorka se može ustanoviti da li se patološki proces proširio ili da li postoji mogućnost da se dalje širi. Termini čist uzorak ili negativan uzorak znači da patološke promene nisu nađene van ivica uzetog uzorka. Pozitivan uzorak, s druge strane, znači da je bolest nađena i da je potrebno lečenje.

Izvor WIKIPEDIJA i po malo Ja….

ByAdministrator

Ljubavni Rentgen!

Sreda, dan dosadan, naravno, čekamo da prođe, ali ipak po nečemu poseban.

Facebook, svi su na njemu, a opet malo njih trenutno. Mada tu je jedan dečak, ma nije više dečak, kaže zakon. ima 18. I zbog tih osamnaest više ne leže na dečijem odeljenju (naših bolnica). Ležao je pre par godina, bolest je ponovo tu, ne pušta, kao da joj je, gaduri, taj divan dečak nedostajao. Drolja. A momak, tu je, leži, četuje na faceu. Leži, četuje i čeka petak. E, taj petak je u stvari naš zanimljiv Petak (veliko P). E sad, u čemu je caka. Ne čeka se petak da bi se išlo kući, naravno ako su rezultati krvi dobri,  čeka se Petak  da bi se naš junak, u stvari, video sa jednom (pokazao mi je i sliku), divnom, ma malo je reći divnom, devojčicom. I opet, nije čak ni to tema ovih mojih par napisanih reči.

Tema je, gde su se naš junak i ta lepotica sreli… E to je tema. Sreli su se u RENTGEN sobi. E da, u RENTGEN sobi. Pre neki dan. To je ona soba u kojoj naši mili odlaze s vremena na vreme na umetničko slikanje, ali iznutra. E da, to je moja tema danas.  Taj divan mladić koji jedva čaka da to iskustvo podeli sa nekim, našao me je. Taj divan mladić koji sada razmišlja kako do petka da podigne te preko potrebne Leukocite, barem na 3. Taj divan mladić koji razmišlja kako da kraste po njegovom još mladom telu nestanu. Nestanu do tog famoznog petka. Jer lepo jest razmenjivati poruke SMS-om, očijukati na faceu, msn-u, skype-u. Ali gledati se u oči…e to je već nešto drugo.

Eto, to je razlog zašto sam hteo da u par reči ovaj momenat zabeležim. Voleo bih da sam u tom trenutku bio tamo, držao kameru ili foto aparat i svaki trenutak zabeležio za neki budući, mali filmić. Filmić sa temom da su Ljubav, Simpatija, ta prijatna osećanja koja se danas bude između ova dva mlada stvorenja i dalje neuporedivo jača od te, drolje, kurve koja sebi dozvoljava da organizmom vlada.

Ne smem, a nije ni lepo da otkrijem imena naših junaka, ali smem da tražim, od vas, koji ovo čitate, da naučite nešto od junaka, a ako ste naučeni da i njemu i njoj, u ovoj priči bezimenim, prenesete još i još i još i još i što je bre moguće više Ljubavi i Simpatija i Pozitivnih osećanja kao bi se taj famozni Petak i desio.

Vladimir

ByAdministrator

Afte!

Vodič  o hemioterapiji i drugim nus pojavama možeš da čitaš i u pdf formatu koji možeš da preuzmeš OVDE.

Afte su male, veoma bolne ranice (aftni čirevi ili ulceracije) koje se javljaju na sluzokoži usne duplje. Mogu biti bele, sive ili žute, a pojavljuju se pojedinačno ili u grupama. Javljaju se najčešće na vrhu ili ivicama jezika, sa unutrašnje strane obraza ili unutrašnjih ivica usana.

Afte se pojavljuje u ustima iz raznih razloga kao što su: pad imuniteta, genetske predispozicije, nedostatak vitamina, nedostatak minerala, problemi sa varenjem, preosetljivost na hranu, povreda (ugriz) jezika ili unutrašnje strane obraza, veštačka vilica (ili zub) koja žulja, nepravilno pranje zuba, povišena temperatura usled neke bolesti, stres, psihička napetost, uznemirenost, infekcije herpesom simpleksom, nepodnošenje glutena, bakterijske infekcije, virusne infekcije, gljivične infekcije, alergije, tuberkuloza, anemija, umor, početak menstruacije, telesne povrede, hormonski poremećaji, groznica, prehlada, grip, iscrpljenost, loša ishrana…

U slučaju naše dece Afte su najčešće posledica hemioterapije ili zračenja.

Afte se pojavljuju se iznenada, i to sledećim redosledom: neprijatan osećaj, peckanje, crvenilo, bol i otok. Ranice se postepeno povećavaju, a proces trajanja je od 3 do čak 30 dana. Glavni simptomi sa bolovima traju nekoliko dana (4-10).

Pirodni lekovi i ishrana

Terapija za lečenje afti svodi se na podizanje imuniteta, smanjenje bolova i ubrzanje zarastanja.

Prirodni lekovi su, pored zdrave hrane, beli i crni luk. Protiv bolova i za brže zarastanje pomažu obloge od čaja (kesice) i ispiranje hladnom slanom vodom.

Stručnjaci savetuju: geranijumovo ulje, lavandino ulje, limunov sok, ulje od melaleuke ili čaj od kadulje (žalfije). Ove tečnosti treba nanositi prstima na rane ili grgoljiti u ustima.

Nači doktori na Institutu za Onkologiju nama su preporučivali DAKTANOL GEL (Mikonazol)

Kada se pojave afte, treba izbegavati iritaciju ranica ljutom, vrelom ili ledenom hranom, kao i paste za zube sa natrijum-lauril-sulfatom.

Ako postoji i najmanja sumnja da su se afte pojavila obavezno obavestite vašeg lekara

Savremeni lekovi

Lekova i metoda za potpuno izlečenje afti za sada nema, ali pored jačanja imuniteta u savremene metode spadaju:

  • specijalni flasteri za nanošenje lekovitih sastojaka na plikove u ustima
  • lampe – izvori polarizovane svetlosti za obasjavanje bolnih mesta

Kada se sumnja na oštećene zube ili vilicu koja žulja, obratiti se zubaru.

ByAdministrator

Prikladno/neprikladno sa roditeljima obolelog deteta!

Stvari koje su PRIKLADNE da se kažu roditeljima čije je dete sa dijagnozom kancera:

  • „Jako mi je žao“
  • „Nisam pozivao/la ranije, jer nisam znao/la šta da kažem.”
  • „Naša porodica bi želela da vam pomogne tako što bi radila u vašem dvorištu/bašti (ili šta god). Tako bi se osećali kao da smo pomogli na neki način. “
  • “Želimo da očistimo kuću za vas jednom nedeljno. Koji bi dan bio zgodan?”
  • “Crkva (susedstvo, ulica, poznanici) žele da pomognu tako što će da spreme hranu za vašu porodicu. Kada je najbolje vreme da vam donesemo?”
  • “Ja ću se pobrinuti za drugo dete, kad god ste sa detetom u bolnici. Pozovite nas u svako doba, danju ili noću, i doći ćemo.”
  • Priče (iskustva) roditelja čija deca su pobedila bolest je dobrodošla.

Stvari koje NE TREBA REĆI roditeljima čije dete je obolelo od kancera:

  • “Bog daje po zaslugama svakome”

Velika besmislica. Nema veze sa verom u Boga, nego sa paganstvom i neprosvećenosti. Neki ljudi ne mogu ili se teško izbore sa stresom dečjeg kancera

  • “Znam kako se osećaš.”

Ovo možete reći samo ako i sami imate iskustvo sa dečjim kancerom, jer niko ne može da razume bolje od onoga koje isto iskusio.

  • “Oni ovih dana rade takve divne stvari da spasu decu sa kancerom.”

ONI su neke organizacije, doktori, medicinsko osoblje, ustanove….

Čak i ako je prognoza dobra, ono što prolaze roditelji i dete, daleko je od divno.

  • “Pa, svi mi ćemo umreti jednog dana.”

Iako je to istina, roditelji bolesnog deteta ne treba da čuju ovakve „činjenice“.

  • “Imate još dece.” ili “Hvala bogu da ste još uvek dovoljno mladi da imate još dece.”

Dete ne može biti zamenjeno.

  • “Hajde kaži šta tačno možemo da uradimo, kako bi pomogli .”

Mnogo je bolje dati konkretne predloge.

  • Ne pravite lične komentare ispred deteta kao što su “Kada će joj kosa ponovo narasti”, “Ona je mnogo smršala” ili “Ona izgleda bledo.”

Ne govoriti uvek  i samo o bolesti. Normalni razgovori su dobrodošli.

  • Ne pitajte pitanja “Šta ako?” kao što su: “Šta ako ne bude mogao da ide u školu?” “Šta ako osiguranje ne pokriva ovo?” “Šta ako umre?”

Zabrinutost je prisutna i bez vaših pitanja

  • Priče onih koji su izgubili svoju decu ili se nose sa dugoročnim neželjenim efektima ne bi trebalo deliti sa roditeljima dok su u toku lečenja.
ByAdministrator

Istraživanje “Izazovi roditeljstva”

Na prošlogodišnjem (2010) prvom rehabilitacionom kampu za decu lečenu od malignih bolesti održanom u Ivanjici jedna od naših volonterki bila je i  Anita Džombić iz Vukovara. Kao dugogodišnji volonter u radu sa decom i roditeljima koji su na ovaj ili onaj način vezani za ovu ružnu bolest Anita, danas na službi socijalnog radnika u Samoboru pored Zagreba, zajedno sa svojim kolegama pripremila je istraživanje na temu „Izazovi roditeljstva: Što mi je sve potrebno?“

Ove godine jedan od kampova za decu i roditelje sprovodi se i, zahvaljujući udruženju “Zvončica”, na planini Divčibare kod Valjeva od 01.07. do 11. 07.

Kako je tema veoma slična na ovim našim Balkanskim prostorima kolege iz Hrvatske su zatražile dozvolu da itraživanje sprovedu i sa našim roditeljima.

Glavni cilj istraživanja je dobiti uvid u iskustva roditelja dece lečenih od maligne bolesti, odnosno opisati strategije suočavanja s bolešću deteta i porodične resurse koji su im pomagali u prevladavanju poteškoća s kojima su se susretali usled oboljenja deteta.

Mi roditelji,smo veoma zainteresovani za rezultate jednog ovakvog istraživanja i jedan ovakav naučni rad bi siguran sam imao velikog uticaja u poboljšanje sistema lečenja u svakom pogledu.

U nastavku možete pročitati nacrt istraživanja u izvornom obliku.

Izazovi roditeljstva: Što mi je sve potrebno?

1. Uvod

Činjenica da se jedan član obitelji razbolio mijenja aktualnu obiteljsku situaciju. Kronična bolest jednog od članova obitelji predstavlja značajni stresni životni događaj ili situaciju unutar obitelji. Osobito je to slučaj ako je bolest dovoljno ozbiljna i zahtijeva primitak u bolnicu i liječenje u intenzivnoj skrbi, a ishod joj je nepredvidljiv. Primjer takve bolesti su maligne bolesti, u kojima se abnormalne stanice nekontrolirano dijele i mogu napasti tkiva, te se širiti po drugim dijelovima tijela putem krvi i limfe (National Cancer Institute, 2011.).

Situacija u kojoj je obitelj suočena s iznenadnom, malignom bolesti stvara različita previranja na koja često obitelj ne može adekvatno odgovoriti ili se ne može nositi s promjenama u zahtjevima funkcioniranja. Stoga stres zapravo predstavlja odgovor na promjenu i prijetnju koja se razbolijevanjem jednog od članova obitelji pojavljuje, bilo da je riječ o djetetu, roditelju ili drugom članu obitelji. Stresna situacija u kojoj se nalazi obitelj je veća, ukoliko od maligne bolesti oboli dijete. Malignu bolest neki definiraju kao bolest obitelji koja gotovo uvijek sa sobom nosi seriju stresova koji mogu izazvati psihološke i fiziološke stresne odgovore kod svih članova obitelji. Pojedini autori (npr. Kazak & Barakat, 1997.; Kazak, Barakat i sur., 1997.) ističu da je oboljenje od maligne bolesti jedno od najstresnijih iskustava koje se može dogoditi obitelji.

Maligna bolest u dječjoj dobi prototip je stresne situacije i bolesti s potencijalno razarajućim efektima na dijete i njegovu obitelj (Orbuch, Parry i sur., 2005.). Oboljenje pa potom i liječenje maligne bolesti posebice u dječjoj dobi uključuje zahtjevni medicinski tretman tijekom kojeg su i djeca i roditelji suočeni s višestrukim i sveprisutnim stresom, a prate ga različite nuspojave liječenja, izrazite promjene u svakodnevnom životu, promjene u društvenim i obiteljskim ulogama te prijetnja smrću (Pai i sur., 2007.). Isti autori navode da se u istraživanju utjecaja oboljenja djeteta od maligne bolesti na roditeljsko i obiteljsko funkcioniranje pokazalo da roditelji djece s dijagnosticiranom malignom bolesti iskazuju veće poteškoće u obiteljskom funkcioniranju u odnosu na roditelje čija djeca su zdrava. Po pitanju roditeljskih uloga, majke navode veće poteškoće u odnosu na očeve i do 12 mjeseci poslije postavljanja dijagnoze te ujedno i veći obiteljski konflikt u odnosu na majke čija djeca su zdrava. Osnovna problematika studija koje se bave ispitivanjem utjecaja kroničnih bolesti je najčešće psihosocijalna prilagodba oboljelih, strategije suočavanja sa stresom i problemima koji proizlaze iz prirode oboljenja. Nadalje, pojedine studije (Kazak & Barakat, 1997; Pelcovitz i sur., 1996; Zebrack, Chesler, Orbuch, & Parry, 2002.) pokazuju da maligno oboljenje djeteta dovodi do iznenadne ovisnosti o zdravstvenom sustavu sa sofisticiranom tehnologijom, izrazite zabrinutosti za život i dobrobit djeteta, emocionalne iscrpljenosti, nesuglasica u odnosima između članova obitelji, društvene stigme i alijenacije, te značajnih promjena u svakodnevnom životu obitelji. Prema istim autorima navedene poteškoće i promjene se odvijaju kroz cjelokupno iskustvo obitelji s bolesti koje uključuje: postavljanje dijagnoze, liječenje, te razdoblje nakon liječenja. Po pitanju funkcioniranja obitelji u navedenim fazama pokazalo se da su u tijeku dijagnoze, članovi obitelji bliskiji jedni s drugima (npr., McGrath, 2001; Varni, Katz, Colegrove & Dolgin, 1996), dok se protekom vremena i porastom zahtjeva liječenja dolazi do narušenijih oblika funkcioniranja obitelji, odnosno pokazalo se da obitelji u kojima dijete boluje od maligne bolesti u periodu od 6 do 41 mjeseca nakon dijagnoze mogu zapasti u vrlo različite i rigidne razine funkcioniranja u usporedbi s članovima drugih obitelji. Također, pokazalo se da obitelji kod kojih je liječenje završilo imaju puno kvalitetnije funkcioniranje nego što imaju obitelji koje se trenutno nalaze u procesu liječenja (Brown i sur., 2003; Streisand, Kazak, & Tercyak, 2003). S tim u vezi, rezultati istraživanja Pattersona i suradnika (2004) su ukazali na poteškoće s kojima su se roditelji suočavali u procesu liječenja: 1) poteškoće vezane uz tretman liječenja (nuspojave izazvane kemoterapijom ili zračenjem, infekcije, gubitak kose, smetnje koncentracije, gubitak ekstremiteta, periodične operacije…); 2) poteškoće na strani djeteta (osjećaj straha, nervoza, gubitak svakodnevne rutine i aktivnosti, zabrinutost zbog troškova liječenja); 3) poteškoće na strani obitelji (za vrijeme dijagnoze i liječenja osjećaj preplavljenosti, bespomoćnosti i gubitka kontrole, strah od smrti djeteta, krivnja zbog djetetove boli, samookrivljavanje zbog djetetove bolesti); te 4) poteškoće na strani zajednice (neosjetljivost obiteljskih prijatelja, manjak grupa podrške, nesuradnja škole, manjak kompetentnosti zdravstvenih djelatnika što se nije odnosilo na liječnike onkologe).

Kao što je i prethodno navedeno neovisno o vrsti oboljenja i tijeka liječenja, maligna bolest djeteta izaziva brojne psihološke i fiziološke reakcije kod svih članova obitelji, a posebice kod roditelja. Nalazi dosadašnjih istraživanju tako pokazuju da roditelji iskazuju: probleme sa spavanjem (Boman i sur., 2003), javljanje osjećaja krivnje, ljutnje (Greenberg & Meadows, 1992), nesigurnosti, osamljenosti, gubitka kontrole (Boman i sur., 2003), financijske poteškoće (Aitken & Hathaway, 1993), psihičku iscrpljenost koja se manifestira kao umor i povećana osjetljivost na stres (Dockerty i sur., 2003), te simptome posttraumatskog stresnog događaja (Kazak i sur., 2004; Kazak i sur., 2005).

Ipak, i pod nepovoljnim i stresnim okolnostima kroz koje dijete ali i obitelj prolaze tijekom liječenja, rezultati istraživanja (McCubbin, 1993.; McCubbin,1996.; prema Orbuch i sur., 2005) pokazuju da roditeljske snage (poput mobilizacije vlastitih resursa i resursa drugih, usmjerenost ka pozitivnom ishodu liječenja te prilagodba obitelji na bolest) prema modelu otpornosti od roditeljskog stresa, prilagodbe i adaptacije mogu doprinijeti pozitivnim ishodima za dijete i pod navedenim okolnostima. Naime, rezultati su pokazali da roditelji oboljele djece koji su unutar tri godine pronašli nekoliko osnažujućih obiteljskih činitelja, kao što su sposobnost roditelja da mobiliziraju svoje vlastite i pomažuće resurse ostalih, su unaprijedili pozitivan oporavak i prilagodbu obitelji (McCubbin i sur., 2002). Također, nekoliko je roditelja opisalo promjenu u razmišljanju kao posljedicu oboljenja djeteta. Promjena se manifestirala na način da su osvijestili da vam se u životu može dogoditi ono što najmanje želite ili najmanje volite. Iz njihovih rezultata se također može uočiti izraženije cijenjenje svakog dana, što im pruža mogućnost da budu manje opterećeni i zabrinuti poradi manje važnih problema u životu. Od ostalih pozitivnih posljedica, roditelji su istakli „želju za životom u sadašnjosti“, te vrlo intenzivan osjećaj privrženosti k djetetu. Nalazi studije (Patterson i sur., 2004.) su pokazali da resursi koji su bili od pomoći roditeljima tijekom dijagnoze, liječenja i oporavka djeteta su: 1) resursi na strani djeteta (zrelost u suočavanju i prihvaćanju bolesti, djetetova hrabrost); 2) obiteljski resursi (podrška članova obitelji, kvalitetan partnerski odnos, religioznost, obiteljska kohezivnost, fleksibilnost i otvorena komunikacija); te 3) resursi na strani zajednice (podrška prijatelja, vršnjaka, vjernika u crkvi, roditelja druge oboljele djece, škole, zdravstvenih djelatnika – doktora, medicinskih sestara, te socijalnih radnika).

Pored navedenih resursa koji su roditeljima bili od pomoći tijekom liječenja, roditelji navode i strategije suočavanja s djetetovom bolesti koje su primjenjivali (Patterson i sur., 2004.):

1) Procjeni usmjereno ponašanje (appraisal-focused coping behaviors) – odnosi se na način na koji osoba razmišlja o stresorima ili okolnostima koje su je zadesile. Roditelji su nastojali: biti optimistični i održavati nadu tijekom djetetove bolesti, vjerovati u Boga, bili su više usmjereni na sadašnjost nego na razmišljanje o neizvjesnoj budućnosti, poricanje bolesti, traženje pozitivnog u iskustvu djetetove bolesti.

2) Problemu usmjereno ponašanje (problem-focused coping behaviors) – donošenje odluka važne za tijek liječenja, traženje informacija o tumoru, pokušaj održavanja normalnog života obitelji, organiziranost članova obitelji, otkaz jednog od roditelja kako bi bio uz dijete.

3) Emocijama usmjereno ponašanje (emotion-focused coping behaviors) – humor, zabava, slavlje zbog malih uspjeha u liječenju, traženje i primanje podrške od prijatelja, rodbine, vjerske zajednice, skrivanje osjećaja od članova obitelji kao način suočavanja, „pretvaranje roditelja“ da je snažniji nego što jest kako bi pružio podršku drugim članovima u obitelji, pisanje dnevnika.

Kvalitativna istraživanja s roditeljima djece oboljele od maligne bolesti u anglosaksonskim zemljama predstavljaju uobičajenu znanstvenu praksu i predmet su stalnog istraživačkog interesa (Kars & sur., 2009; Earle & sur., 2005; Patterson & sur., 2004; Van Dongen-Melman & sur., 1998.)., dok u zemljama na Balkanu općenito bilježimo empirijsku zanemarenost navedenog područja bilo da se radi o kvantitativnim ili kvalitativnim istraživanjima.

Imajući u vidu prethodno navedene spoznaje koje se odnose na obiteljsko funkcioniranje u situacijama kada je dijete oboljelo od maligne bolesti te na poteškoće i načine nošenja roditelja s navedenom situacijom, glavna implikacija ovog istraživanja se odnosi da pravo razumijevanje iskustva roditelja mora uključivati subjektivno (osobno) iskustvo i razumijevanje bolesti kao i društveni kontekst unutar kojih se to iskustvo i razumijevanje pojavljuju. Rezultati dobiveni istraživanjem mogu predstavljati važan resurs spoznaja djelatnicima pomažućih profesija za generiranje novih i unapređenje postojećih oblika pružanja psihološke pomoći i podrške ne samo roditeljima djece već i njihovim obiteljima u cjelini. Prikupljeni podaci o potrebama i iskustvima roditelja tijekom i po završetku procesa liječenja, omogućit će povećanje uvida u poteškoće ali i zaštitne činitelje roditelja što može doprinijeti definiranju strategija djelovanja za osnaživanje njihove roditeljske uloge ali i osobog rasta. Važnost navedenih implikacija posebno se ogleda u činjenici da roditelji uz liječnički tim predstavljaju najznačajnije resurse za djecu u procesu liječenja.

2. Ciljevi istraživanja

Glavni cilj istraživanja je dobiti uvid u iskustva roditelja djece liječene od maligne bolesti.

Specifični ciljevi istraživanja su:

  1. opisati iskustvo oboljenja djeteta od maligne bolesti
  2. doprinijeti rasvjetljavanju potreba i promjena u ulozi roditelja čije je dijete liječeno od maligne bolesti

3. Metoda

U planiranom istraživanju bit će korišten kvalitativni pristup, s obzirom da je svrha samog istraživanja upoznati što detaljnije iskustva roditelja djece liječene od maligne bolesti. Neka od temeljnih obilježja kvalitativnog pristupa su da se provode u prirodnim životnim situacijama, uz nastojanje da se stekne cjelovit uvid u okruženje koje se proučava. Važnost navedenog pristupa kod ispitivanja vulnerabilnih iskustava sudionika, kao što je iskustvo roditelja djeteta liječenog od maligne bolesti, ogleda se u fokusiranosti na roditelja i njegovu interpretaciju problemske situacije pri čemu je naglasak na iznošenju njihove osobne priče i iskustva.

3.1. Sudionici

Obilježja sudionika fokus grupa karakterizira homogenost zajedničkih iskustava i/ili određenih obilježja te potreba za različitosti svakoga sudionika koji doprinosi bogatstvu sadržaja fokus grupe (Casey, 2000.). Sudionici istraživanja bit će roditelji (jedan od njih) čija dijete su se liječila od maligne bolesti. Kriterij odabira roditelja u istraživanju je oboljenje od maligne bolesti djeteta i  motiviranost roditelja na sudjelovanje. Predviđeni broj sudionika je između šest do sedam, a planirani broj grupnih razgovora je četiri.

3.2. Prikupljanje podataka

Podaci će biti prikupljani metodom fokus grupe, koja nalikuje na intervju s malom grupom sudionika o određenim  specifičnim temama, s ciljem da se prikupe podaci visoke kvalitete u okruženju gdje sudionici mogu razmijeniti mišljenja, odnosno, da se dobije dublji uvid u osobno iskustvo sudionika  o određenim pitanjima (Milas, 2005.).

Očekuje se da će fokus grupa u prosjeku trajati 90 do 120 minuta. Planirano vrijeme provedbe fokus grupe s roditeljima bit će prilagođeno programskim aktivnostima kampa.

Istraživanje će biti provedeno na Rehabilitacijskom kampu za djecu i roditelje u organizaciji Udruženja Zvončica iz Beograda, u Divčibarima, Srbija, voditeljica fokus grupa biti će Anita Džombić, socijalna radnica

3.3. Obrada podataka

Nakon prikupljanja podataka bit će urađen postupak kvalitativne analize sadržaja. Kvalitativna analiza sadržaja je istraživačka metoda subjektivne interpretacije sadržaja teksta kroz proces sustavne klasifikacije kodiranja (Hsieh & Shannon, 2005.), a cilj analize sadržaja je “pružiti informacije o fenomenu i steći  razumijevanje“. Ista obuhvaća sljedeće korake: uređenje empirijske građe; određivanje jedinica kodiranja, provedba postupka kodiranja i odabir i definiranje relevantnih kodova i kategorija.

3.4. Etički aspekti istraživanja

Prilikom provedbe planiranog istraživanja sve sudionike će se pismenim i usmenim putem upoznati sa svrhom i ciljem istraživanja, a istraživanje će biti u potpunosti anonimno i dobrovoljno. Sukladno odredbama čl. 6. st. 1. Zakona o zaštiti osobnih podataka, osobni podaci prikupljati će se u svrhu s kojom će sudionik istraživanja biti upoznat i osobni podaci dalje će se obrađivati samo u svrhu u koju su prikupljeni. Sukladno odredbi čl. 7 st. 1. Zakona o zaštiti osobnih podataka istraživači će zatražiti pismeni informirani pristanak sudionika za sudjelovanje u istraživanju kao i pristanak za bilježenje razgovora putem audio zapisa.

Tijekom faze istraživanja koja se odnosi na prikupljanje podataka posebna pozornost će biti posvećena očuvanju i nenarušavanju dobrobiti svakog sudionika. Povjerljivost podataka će im također biti zajamčena, dok će dobiveni rezultati biti prikazani zbirno, bez mogućnosti otkrivanja identiteta pojedinog sudionika, sukladno odredbama čl. 11. st. 4. Zakona o zaštiti osobnih podataka. Dodatna zaštita identiteta sudionika će se očitovati na način da će u postupku obrade podataka svakom od sudionika biti pridodana identifikacijska oznaka u obliku broja i na taj način će se sudionici voditi kroz postupke analize podataka. Uz potpunu autonomiju odlučivanja žele li ili ne sudjelovati u istraživanju, sudionici će također biti informirani o mogućnostima odustajanja u istraživanju. U cilju osiguravanja dobrobiti sudionika, roditelji će moći u svakom trenutku obratiti se voditeljici ujedno i socijalnoj radnici za potrebnu podršku i pomoć, nakon fokus grupa i tijekom njezina boravka u kampu. Sudionici će po završetku istraživanja u pisanom obliku biti upoznati s rezultatima istraživanja.

4. Literatura

  1. Aitken, T.J., & Hathaway, G. (1993). Long distance related stressors and coping behaviors in parents of children with cancer. Journal of Pediatric Oncology Nursing, 10, 3–12.
  2. Alderfer, M. A., Navsaria N., Kazak A. E. (2009). Family Functioning and Posttraumatic Stress Disorder in Adolescent Survivors of Childhood Cancer. Journal of Family Psychology, 23(5), 717-725.
  3. Boman, K., Lindahl, A., & Bjork, O. (2003). Diseaserelated distress in parents of children with cancer at various stages after the time of diagnosis. Acta Oncologica, 42, 137–146.
  4. Brown, R.T., A. Madan-Swain, A. & Lambert, R. (2003). Posttraumatic stress symptoms in adolescent survivors of childhood cancer and their mothers. Journal of Traumatic Stress,16, 309-318.
  5. Cree, V. E. & Davis, A. (2007). Voices from the inside. London. Routledge.
  6. Dockerty, J. D., Skegg, D. C. G. & Williams, S. M. (2003). Economic effects of childhood cancer on families. Journal of Paediatric Child Health, 39, 254–258.
  7. Earle, E.A., Davies, H., Greenfield, D., Ross, R., Eiser C. (2005). Follow-up care for childhood cancer survivors: A focus group analysis. European Journal of Cancer, 41, 2882–2886.
  8. Eiser, C., Eiser, J.R., Greco, V. (2002). Parenting a child with cancer: promotion and prevention-focused parenting. Pedriatic Rehabilitation, 5(4), 215-221.
  9. Greenberg, H., & Meadows, A. (1992). Psychosocial im-pact of cancer survival on school-age children and their parents.  Journal of Psychosocial Oncology, 9, 43-56.
  10. Hsieh, H.F., & Shannon, S.E. (2005). Three approaches to qualitative content analysis, Qualitative health research, 15 (9), 1277- 1288.
  11. Kars, M.C., Grypdonck, M.H.F, Korte – Verhoef, M.C., Kamps, W.A., Meijer-van den Bergh, E.M.M., Verkerk, M.A., Van Delden, J.J.M. (2009). Parental experience at the end-of-life in children with cancer: „preservation“ and „letting go“ in relation to loss. Support Care Cancer, 19(1), 27-35.
  12. Kazak, A., & Barakat, L. (1997). Parenting stress and quality of life during treatment for childhood leukemia predicts child and parent adjustmet after treatment ends. Journal of Pediatric Psychology, 22, 749-758.
  13. Kazak, A., Barakat, L., Meeske, K., Christakis, D., Meadows, A., Casey, R. (1997). Posttraumatic stress, family functioning, and social support in survivors of childhood leukemia and their mothers and fathers. Journal of Consulting and Clinical Psychology, 65, 120-129.
  14. Kazak, A.E., Alderfer, M., Rourke, M.T., Simms, S., Streisand, R. & Grossman, J.R. (2004). Posttraumatic stress disorder (PTSD) and posttraumatic symptoms (PTSS) in families of adolescent childhood cancer survivors. Journal of Pediatric Psychology, 29, 211–219.
  15. McCubin, M., Balling, K., Possin, P., Friedrich, S. & Bryne, B. (2002). Family Resilency in Childhood Cancer. Family Relations, 51, 103-111.
  16. McGrath, P. (2001). Identifying Support Issues of Parents of Children with Leukemia. Cancer Practice, 9, 198-205.

17.  Milas, G. (2005). Istraživačke metode u psihologiji i drugim društvenim znanostima. Jastrebarsko. Naklada Slap.

  1. National Cancer Institute. U.S.National Institutes for Health. Posjećeno 27.3.2011. na mrežnim stranicama www.cancer.gov.
  2. Orbuch, T. L., Parry, C., Chesler, M., Fritz, J., Repetto P. (2005). Parent-child relationships and quality of life: Resilience among childhood cancer survivors. Family Relations, 54, 171-183.
  3. Pai, A. L, Greenley, R. N, Lewandowski, A, Drotar, D, Youngstrom, E, Peterson, C. C. (2007). A meta-analytic review of the influence of pediatric cancer on parent and family functioning. Journal of Family Psychology, 21(3), 407-415.
  4. Patterson, J. M, Holm, K. E, Gurney, J. G. (2004). The impact of childhood cancer on the family: a qualitative analysis of strains, resources, and coping behaviors. Psycho-Oncology, 13, 390-470.
  5. Pelcovitz, D., Goldenberg, B., Kaplan, S. & Weinblatt, M. (1996). Posttraumatic stress disorder in mothers of pediatric cancer survivors. Psychosomatics, 37, 116–126.
  6. Streisand, R., Kazak, A. E., & Tercyak, K. P. (2003). Pediatric-specific parenting stress and family functioning in parents of children treated for cancer. Children’s Health Care, 32, 245–256.
  7. Van Dongen-Melman, J.E.W.M., Van Zuuren, F.J., Verhulst, F.C. (1998). Experiences of parents of childhood cancer survivors: a qualitative analysis. Patient Education and Counseling, 3, 185-200.
  8. Varni, J. W., Katz, E. R., Colegrove, R. J., & Dolgin, M. (1996). Family functioning predictors of adjustment in children with newly diagnosed cancer: A prospective analysis. Journal of Child Psychology & Psychiatry & Allied Disciplines, 37, 321–328.
  9. Zakon o zaštiti osobnih podataka (2003).  Narodne novine, 103/2003, 118/2006 i 41/2008.
  10. Zebrack, B., Chesler, M., Orbuch, T., Parry, C. (2002). Mothers of survivors of childhood cancer: their worries and concerns. Journal of Psychosocial Oncology, 20, 1–26.
ByAdministrator

Rabdomiosarkom!

Nastaje u ćelijama mišića. Češće se javlja kod dečaka nego kod devojčica i to najčešće u uzrastu između 2 i 6 godina.

Irhabdomyosarcoma2ako se može javiti u svakom mišićnom tkivu, većinom se javlja u predelu glave i vrata, karlici i ekstremitetima. Rhabdomiosarcom veoma brzo raste i širi se.

Simptomi se srećom lakše pokazuju nego kod većine drugih vrsta tumora dečjeg uzrasta. Većinom se primeti otok ili opipljiv čvor. Ostali simptomi zavise od lokalizacije tumora. Ako raste na primer u predelu oka onda vid slabi. Ako je napadnuto grlo može doći do problema u gutanju.

Tačnu dijagnozu osigurava biopsija tkiva napadnutog tumorom. Uz pomoć ultrazvuka, rentgenskog snimka, scintigrafije, magnetne rezonance (MR), lumbalne i punkcije koštane srži, isključuju se metastaze.

U terapiji se koristi kombinacija operacije, hemioterapije i zračenja. Ako je tumor veliki ili je dao metastaze prvo se daje hemioterapija i zračenja, da se pokuša tumor smanjiti do određene veličine, da se može lagano operativno odstraniti. Približno 60-70% dece ozdravi.

Pošto je vrlo retka vrsta dečjeg tumora, tako i na srpskom jeziku nema pisanih vodiča za roditelje i decu/mlade sa ovom dijagnozom. Jedan od vodiča na engleskom možete pogledati ovde.

MOLBA: Bilo bi dragoceno da ako imate znanja jezika ili poznajete nekoga ko bi preveo gornji vodič.

ByAdministrator

Pridruži se!

ČIKA BOCA je  udruženje u Srbiji koje će pokušati da na sveobuhvatan način pomogne roditeljima, deci i porodici koja su pogođena ovom ružnom bolešću.

Da bismo što uspešnije širili naše ideje i dragocena iskustva i gradili bolju budućnost za našu decu, svaka podrška i pomoć su nam dobrodošli.

Šta dobijate pristupanjem Udruženju ČIKA BOCA?

  • Priliku da razmenite iskustva, mišljenja pa i muke sa drugim roditeljima!
  • Da se družite i da upoznajete divne ljude sa sličnim idejama i razmišljanjima!
  • Da se osećate korisno!
  • Da znate da vaše malo, nekome znači puno!
  • Da pomaganje ne znači samo i jedino novac, jer NIŠTA NAMA BEZ NAS!

DOBRO NAM DOŠLI I BUDITE DEO PROMENE SVOJIM ANGAŽOVANJEM.

Po našem Statutu samo su roditelji ČLANOVI, svi drugi su POČASNI ČLANOVI.

    ByAdministrator

    Nesreća okuplja ljude!

    Školski sastav Miloša (1996) u VIII razredu. Miloš se lečio na Institutu za onkologiju i radiologiju u Beogradu. Dijagnoza “Osteosarkom”.

    “Kao što svi znate, imao sam nesreću da se teško razbolim i budem izolovan od društva i dešavanja skoro godinu dana.

    Prvi put, kada sam došao u bolnicu bio sam preplašen. Prizor ćelavih, bledih lica, dece bez ruku, bez nogu…. Plašio sam se noći, tišine. Tišinu remete samo zvuci aparata. Najveći strah je bio da se i meni ne desi ono najgore.

    Kako je vreme odmicalo, naučio sam da se suočavam sa svojim strahovima, Shvatio sam da moji strahovi nisu ništa drugačiji od strahova druge dece. Kada sam uspeo to da prevaziđem, počeo sam da se družim sa drugom decom na terapijama.

    Kao i u životu, upoznaš dosta ljudi i samo neki ti pasebno prirastu srcu.  Vreme u bolnici je brže prolazilo kada su moji drugari Dušan i Bojan bili tu. Koliko god da nam je bilo loše, mi smo se smejali i šalili na račun bolesti. Eto tako, moj drug Bojan, koji je imao nesreću da ostane bez noge, se šalio i govorio za protezu, da je “noga za poneti”.

    lako nismo završili lečenje u isto vreme, nastavili smo da se družimo, dopisujemo, viđamo. Dušan živi u Beogradu. Izlazimo, posećujemo se, družimo se. Živimo život punim plućima. Bojan živi u Čačku, ali i njega posetim kada idem kod babe i dede u Užice.

    Za Dušana mogu da kažem da mi je postao jedan od najboljih drugova. Verovatno ga ne bih nikada ni upoznao da nije bilo bolesti.

    Ovakve dece kao što smo mi ima još. Moji i drugi roditelji su uspeli da nas povežu i okupe na kampu „Ljubavi i nade”, u Ivanjici. Bilo je lepo. Osećali smo se nepobedivo. Još uvek spominjemo Ivanjicu  i maštamo o nekom sledećem kampu.

    Naša nesreća nas je zbližila?..”

    ByAdministrator

    Tumori centralnog nervnog sistema!

    Tumori mozga

    Vodič za roditelje možete čitati ili preuzeti OVDE.

    Tumori Podela-tumora-CNSmozga pojavljuju se u 5-15 slučajeva na 100.000 ljudi. Osnovna podela tumora je na primarne i sekundarne. Primarni tumori su oni tumori koji su nastali od samog moždanog parenhima ili u lobanji, a sekundarni tumori su metastaze, gde maligne ćelije putem krvi dođu u lobanjsku šupljinu ili mozak.

    Primarni tumori se dele na benigne (dobroćudne) i maligne (zloćudne). Kod benignih tumora pojavljuje se problem njihovog nastanka i rasta, jer svojim obimom vrše pritisak na okolne strukture. Drugi problem je i njihov smeštaj. Ako je benigni tumor lociran u dubini moždanog parenhima ili je u kontaktu sa strukturama vitalnim za život, onda to predstavlja veliku prepreku u tretiranju problema.

    Vrste moždanih ćelija

    Kao i svaki drugi organ u telu, i mozak se sastoji od ćelija. Postoji oko 40 milijardi nervnih ćelija, zovu neuroni, u mozgu. Svako je rođen sa sličnim brojem. Za razliku od drugih ćelija, nervne ćelije nisu u stanju da se zamene.

    Nervne ćelije komuniciraju jedne sa drugima i drugim delovim tela slanjem poruka (nervnih impulsa) kroz sistem nervnih puteva ili mreže.

    Nervne ćelije se nalaze u mestu i podržava glijalnog ćelija. Postoje različite vrste glijalnog ćelije, uključujući astrocites, oligodendrocites i ependimal ćelija.

    Glavne strukture i funkcije mozga

    Osnovni delovi mozga su:

    cerebrum (veliki mozak), sačinjen od desne i leve moždane hemisfere

    cerebellum (mali mozak)

    moždano stablo.

    Veliki mozak-To je najveće područje mozga i bavi se svim višim mentalnim funkcijama, kao što su razmišljanje i pamćenje. Sastoji se od dva dela ili hemisfere.

    Svaka moždana hemisfera je podeljena u četiri oblasti (režnjevi).  Svaki režanj kontroliše različite vrste aktivnosti.

    Mali mozak- Ovo je zadnji deo mozga i održava ravnotežu i koordinaciju. Ove aktivnosti se sprovode automatski (nesvesno)

    Moždano  stabla -kontroliše osnovne funkcije od suštinskog značaja za održavanje života, uključujući i krvni pritisak, disanje, rad srca, očiju, pokrete, gutanja. To je donji deo mozga i vezuje moždane hemisfere za kičmenu moždinu.

    Vrste tumora mozga

    Vrste primarnog tumora na mozgu

    Postoji mnogo različitih tipova tumora mozga. Obično je ime po tipu moždanih ćelija iz kojih su razvili.

    • Gliomas
    • Medulloblastoma
    • Limfom Centralnog nervnog sistema (CNS)
    • Pinealne regije tumora
    • Meningeoma
    • Akustični neurom
    • Haemangioblastoma
    • Tumora hipofize
    • Kičmeni tumori

    Ako imate bilo kakva pitanja o vrsti i poziciju tumora, Vaš lekar Vam može dati više informacija. Naša podrška je informativnog uopštenog karaktera, a za sve detalje u vezi bolesti, lečenja i toka lečenja je najdragoceniji razgovor sa doktorskim timom, koji se bavi vašim detetom.

    Najčešći su:

    • meningeom (tumor nastao iz moždanih ovojnica)
    • neurinom (tumor nastao od tkiva živca)
    • glioblastomi, astrocitomi, ganglioneuromi.

    Kod tumorskih oboljenja u mozgu postoji jedna otežavajuća okolnost jer se neki tumori ne mogu operativno odstraniti ako se nalaze uz neke strukture koje su od vitalnog značaja za održavanje životnih funkcija.

    Gliomas

    Više od polovine svih osnovnih tumora mozga su gliomas.

    Patolog  ispituje kakve su tumorske ćelije, tj. da li je beningna ili maligna promena.

    Astrocitic tumor – Ovo je najčešći tip glioma i razvija iz zvezde u obliku ćelija koje se zovu astrocites. Oni se mogu javiti u većini delova mozga i povremeno u kičmenoj moždini. Kod dece se najčešće javljaju u malom mozgu. Uzrok nastanka je nepoznat.

    Glioblastom multiforme

    Uzrok nastanka
    Uzrok nastanka GBM je nepoznat. Nekoliko genetskih poremećaja je povezano sa incidenciom glioma (neurofibromatoza, turcot sindrom i dr.). Nastanak astrocitoma se povezuje i sa jonizujućim zračenjem.
    Klinička slika
    Simptomi mogu biti u vidu kombinacije progresivnih fokalnih simptoma i simptoma povišenog intrakranijanog pritiska (IP), samo znaci povišenog intrakranijalnog pritiska ili samo progresivni fokalni simptomi i znaci. Simptomi i znaci se mogu svrstati u dve grupe:

    • Simptome povećanog intrakranijalnog pritiska-najčešće prethode pojavi fokalnih simptoma i javljaju se u 60% bolesnika sa tumorom mozga: glavobolja,edem papile, povraćanje, epiletički napadi, vertigo (vrtoglavica), poremećaj frekvence pulsa i krvnog pritiska, promena frekvence disajnih pokreta, hipopituitarizam (smanjeno lučenje hormona hipofize), somnolencija (pospanost), poremećaj psihičkog statusa, lažno lokalizovani znaci.
    • Fokalne simptome i znakove- posledica iritacije i ispad funkcije određenog dela mozga. Od nadražajnih simptoma daleko najvažniji su epileptični napadi. Ispadni fenomeni su u zavisnosti od lokalizacije tumora, ispadi vidnog polja, pareze, oštećenja senzibiliteta, oštećenja kortikalnih funkcija (govor, praksija, gnozija i dr.), oštećenja kranijalnih živaca, malog mozga i dr.

    Metastaze su moguće preko likvora u kičmenu moždinu. Metastaze van CNS-a su retke. Prognoza je loša.
    Dijagnoza
    Postavlja se na osnovu anamneze, fizikalnog pregleda, neurološkog pregleda, oftalmološkog pregleda, laboratorijskih analiza, CT-a mozga (skener), NMR-a (nuklearna magnetna rezonanca), rendgenografije lobanje, EEG-a, lumbalne punkcije, angiografije, patohistološkog nalaza.
    Lečenje
    Primenjuje se hirurška terapija (kompletna ili inkompletna resekcija tumora), najčešće je nemoguća potpuna resekcija, hemoterapija, radioterapija, simptomatska- kortikosteroidi, antiepileptici, hiperosmolarni rastvori, analgetici.

    Ependymoma

    Ovaj tumor može biti benigni ili maligni. Benigni tumor može nastaviti da raste, ali ćelije se ne šire dalje od originalne lokacije. Kod malignih tumora, ćelije mogu da napadnu i unište okolnog tkiva i može da se proširi na druge delove mozga.

    Ependimomas je retka vrsta glioma. Oni se mogu naći u bilo kom delu mozga ili kičme, a kod dece su česte u malom mozgu

    Uzrok nastajanja je nepoznat.

    Oligodendroglioma

    Oligodendroglioma je tip glioma. Ovaj tip tumora se nalazi u velikom mozgu. Češće kod odraslih, a može da se javi i kod dece. Oligodendrogliomas su podeljeni u dve grupe: sporonapredujući i brzonapredujući.

    Kombinovani  gliom

    Astrocitoma |, ependimomas | i oligodendrogliomas | su sve vrste glioma. Oni su nazvani po ćelijama iz kojih rastu: astrocites, ependimal ćelija i oligodendrocites.

    Kombinovani  gliom je maligni tumor koji sadrži više od jedne od ovih tipova ćelija – na primer, astrocites i oligodendrocites. Ova vrsta mešovitog glioma se naziva oligo astrocitom i pokazuje karakteristike oba ova tumora.

    Najčešće mesto za mešoviti gliom je veliki mozak. Češći je kod odraslih, a javlja se ponekad i kod dece.

    Medulloblastoma

    Medulloblastomas su jedan od najčešćih malignih tumora mozga kod dece, posebno u uzrastu između tri i osam godina. Oni čine oko 1 u 5 (20%) od svih tumora mozga u dečjem uzrastu. Tumor je češći kod dečaka nego devojčica. Oni su retko javljaju kod odraslih. Oni se obično razvijaju u malom mozgu na zadnjoj strani mozga, ali može da se proširi na druge delove mozga. Vrlo retko, ovi tumori se šire van mozga na limfne čvorove ili pluća.

    Limfom Centralnog nervnog sistema (CNS)

    Limfom je maligni tumor limfnog sistema, koja je deo imunog sistema organizma. U retkim slučajevima, ovi tumori utiču samo na mozak, i tada se nazivaju primarni limfomi CNS-a.

    Pinealne regije tumora

    Epifiza je samo ispod oblast u kojoj dve moždane hemisfere pridruže. Tumori u ovom delu mozga su izuzetno retki. Oni mogu biti sastavljen od različitih vrsta ćelija.

    Najčešći tumori u ovoj regiji su: germinomas, drugi su teratomas, pineocitomas i pineoblastomas.

    Akustični neurom

    Akustična neuromas, (takođe se zove vestibularnog schvannoma ili neurilemmoma) su benigni tumori koji se razvijaju iz akustičnog ili slušnog nerva, koji kontroliše sluh i ravnotežu.

    Haemangioblastoma

    Ovo je retka vrsta tumora benigne su i rastu sporo. To može da potraje nekoliko godina do pojave simptoma. Haemangioblastomas može da dođe u mali mozak, moždano stablo ili kičmene moždine. On je obično sporo rastuće tumor i ne širi se na druge delove mozga. Uzrok nastajanja je nepoznat.

    Tumori hipofize

    Hipofiza proizvodi hormone koji kontrolišu i regulišu druge hormone koje proizvode žlezde u telu. Tumorihipofize su benigni i se nazivaju adenoma hipofize. Simptomi se često javljaju usled poremećaja u vidu ili nivou hormona.

    Tumor hipofize

    Hipofiza je žlezda nalazi u osnovi mozga, ispod optičkog nerva (nerv koji vodi do i od oka). Hipofiza proizvodi hormone koji kontrolišu i regulišu druge žlezde u telu. Ova žlezde oslobađa hormone koji pomaže kontroli i regulisanju rasta.

    Hipofiza je podeljena na dva dela: prednji i zadnji.

    Prednji do hipofize daje šest hormona:

    • hormona rasta, koji kontroliše rast
    • prolaktina, koji stimuliše proizvodnju mleka dojke posle porođaja
    • ACTH (adrenocorticotrophic hormon), koji stimuliše proizvodnju hormona iz nadbubrežne žlezde
    • TSH (hormon za stimulaciju tiroidne žlezde), koji stimuliše proizvodnju hormona štitaste žlezde
    • FSH (hormon za stimulaciju folikula) i
    • LH (leuteinising hormon), koji stimulišu jajnike kod žena i kod muškaraca testisi.

    Zadnji deo hipofize proizvodi:

    • ADH (anti diuretik hormon), koji smanjuje količinu urina proizvodi bubrega
    • oksitocina, koji stimuliše kontrakcije materice tokom porođaja i proizvodnja mleka za dojenje.

    Skoro svi tumori hipofize su benigni i ne šire se. Ponekad se nazivaju adenoma.

    Tumori hipofize poremete lučenje. Najčešće se nalaze kod mladih ili sredovečnih.

    Tumori kičmene moždine

    Simptomi tumora kičmene moždine se često javljaju pošto tumor počne da pritiska kičmene nerve. Ovi simptomi mogu biti utrnulost, trnjenje, slabost ruku ili nogu i bol u leđima, vratu i udovima.

    Simptomi zbog povećanog pritiska u lobanji

    Mozak je u lobanji i ima određeni prostor. Ako tumor raste u mozgu često će uzrokovati porast pritiska. Povećanjepritiska u lobanji se zove podignuti intrakranijalni pritisak (ICP). Najčešći simptomi porasta pritiska u mozgu su glavobolje, osećanje bolesne (mučnina) i povraćanje.

    Naravno, mogu i mnoge druge stvari da  izazivaju glavobolje i osećaj bolesti, ali ako imate bilo koji od ovih simptoma više od nedelju dana bez znakova poboljšanja, važno je da odete kod lekara.

    Glavobolja može biti najteža ujutru, i povremeno kada se probudite. Obično ove vrste glavobolje se dobijaju tokom dana. Međutim, mogu pogoršati kada kašljete, kijate, savijanjem ili bilo koji teži fiziči rad. Svi ovi imaju tendenciju da se podigne pritisak u mozgu.

    Drugi mogući simptom tumora mozga je pospanost. To se može desiti kada se pritisak u mozgu povećava.

    Povećani pritisak u mozgu takođe može izazvati promene na očima, kao što su zamagljen vid, ‘plutajući objekti “i tunel viziju. To takođe može da vas čini zbunjenim ili utiču na ravnotežu.

     Konvulzije ili oduzimanje delova tela

    Konvulzije (oduzetost) sujoš jedanzajedničkisimptomtumora mozga. Nekiljudimoguimatigrčeve u mišićimašto bi mogloda izazovetrzanje, ili trzanjerukuili nogu, ili ponekad icelogtela. Ponekadonemogu daprouzrokujutrenutkenesvesnog.

    Simptomi povezani sa pozicijom tumora

    Tumor u određenom delu mozga može da spreči da područje mozga radi normalno.

    Neki simptomi:

    • Promene u ličnosti i intelektu.
    • Nekoordinisana šetnja ili slabost jedne strane tela, gubitak mirisa,
    • Povremene teškoće u govoru. ili otežano razumevanje reči.
    • Problemi sa pisanjem, čitanjem
    • Teškoće u koordinaciji pojedinih pokreta
    • Utrnulost ili slabost jedne strane tela.
    • Gubitak vida na jednoj strani
    • Osećaj straha
    • Gubitak svesti
    • Problemi sa memorijom.
    • Nestabilnost,
    • Treperenje nesvesno kretanje očiju (nistagmus).
    • Povraćanje i ukočenost vrata.

    Sve gore od navedenih simptoma mogu biti izazvani tumorom na mozgu. Ako imate bilo koji od simptoma opisanih važno je da odete da vidite svog lekara opšte prakse.

    Kako se tumori mozga dijagnostikuju

    Ako se sumnja na tumor na mozgu bićete upućeni na neurologa (specijalista za mozak i nervni poremećaje)

    Dalji testovi za dijagnostikovanje tumora mozga

    U bolnici možda ćete imati neke od sledećih testova. Vaš lekar će odabrati najpogodniji za vašu situaciju i simptome.

    • MRmozga (magnetna rezonanca) skeniranje
    • Skeniranje Mozga  (CTkompjuterizovana tomografija)
    • Biopsija
    • Rentgen lobanje
    • PET(pozitron emisiona tomografija) skeniranje
    • Krvi i rendgenski snimak grudnog koša

    Dijagnostika

    Od dijagnostičkih metoda najzastupljenije su magnetska rezonanca i angiografija. Razvijena je i posebna metoda potpuno neinvazivne angiografije. U tumorima mozga najzastupljenija je metoda kompjuterske tomografije.

    Simptomi

    Kliničko ispoljavanje tumora:

    • oštećenje glavnih funkcija mozga: glavobolja, epi napad
    • simptomi zbog povećanja intrakranijalnog pritiska – nespecifični su: glavobolja, povraćanje, zastojna papila (papila stagnans)
    • simptomi specifični zbog oštećenja regije gde se tumor nalazi – hemipareza, hemihipestezija, Jacksonova epilepsija, parapareza (parasagitalni meningeom)

    Ovi simptomi ne moraju odmah biti vidljivi. Lečenje danas počinje rano zbog dobrih dijagnostičkih metoda. Specifični znaci se zato često i ne stignu razviti.

    Mentalna i psihomotorna astenija

    Bolesnik je usporen, letargičan, na pitanja polako odgovara, sa stankom, iskazuje blokadu u izražavanju, ali govori tačno. Mogu nastati promene ponašanja, npr. nekritičnost – na mahove se iz komunikacije isključuje pa se opet uključuje. Na simptome se malo žale, nesigurni su, pospani, imaju glavobolje. Kao da se pomire s tim smetnjama. Glavobolja se može javiti noću i i po tome je specifična, bolesnika probudi bol. Glavobolja može biti tupa, probadajuća, različite lokalizacije. Mučnina i povraćanje takođe mogu nastati.

    TERAPIJA

    • Hirurška terapija/kompletna ili inkompletna resekcija tumora
    • Radioterapija
    • Hemioterapija
    • Simptomatska- kortikosteroidi- dexametazon-12-20mg/dnevno
    • Antiepileptici
    • Hiperosmolarni rastvori
    • Analgetici

    Preporučujemo Vodič o tumorima na mozgu, dostupan na engleskom jeziku ovde.

    MOLBA: ako imate znanje engleskog jezika ili imate prijatelja koji bi preveo gornji vodič, bilo bi dragoceno.

    ByAdministrator

    Radio ili zračna terapija!

    ZRAČNA TERAPIJA

    Zračni (radio) tretman

    Ako vaši lekari preporučuju radioterapiju, oni će vam objasniti zašto i šta lečenje uključuje.

    Vodič za radioterapiju možete preuzeti OVDE.

    Šta je radioterapija?

    Radioterapija koristi pažljivo odmerene doze zračenja za lečenje kancera. Vrsta radioterapije kod većine tretmana lečenja su zraci visoke energije, obično X-zraci. Radioterapijska mašina usmerava određene količine radijacije na tačno određeno područje koje je pogođeno kancerom.

    Kako funkcioniše radioterapija?

    Za zračenje se upotrebljavaju rendgenski zraci visoke energije / X zraci/, gama zraci i brze čestice različitih energija /elektroni i teški joni /. Najčešće se koriste X zraci visoke energije koji se dobijaju u mašinama- linearnim akceleratorima. Elektroni su čestice koje se takodje dobijaju u linearnim akceleratorima, ali se redje koriste, sami ili u kombinaciji sa X zracima. Gama zraci se nalaze u materiji-izvorima zračenja, nekada je to bio radijum koji se poslednjih 30 godina vrlo retko koristi, a danas su to veštački dobijeni radioizotopi. Najčešća primena je u brahiterapiji.  Svaka vrsta zračenja, čestice ili zraci imaju svoje karakteristike koje biramo i prva stvar u sprovodjenju zračne terapije je izbor zračenja i energija zračenja.  Kada govorimo o izboru zračenja biramo i zračenje gde je izvor zračenja udaljen najmanje jedan metar

    to se zove teleterapija i najčešći je vid zračenja kod dece i omladine ili brahiterapiju kada je izvor zračenja u telu ili na vrlo maloj udaljenosti od tela.

    Većina oblika radioterapije ne čini vas radioaktivnim i možete bezbedno biti u društvu drugih ljudi, uključujući i decu, u bilo kom trenutku.

    Svrha radio terapije

    Svrha radioterapije je da se unište tumorske ćelije, a  da prouzrokuju što manje štete zdravim ćelijama. Ponekad radioterapija može biti samostalna ili u kombinaciji sa hemiotrapijama, što zavisi od vrste bolesti i propisanog načina lečenja.

    Problem su deca malog uzrasta koja moraju sama biti u bunkeru za zračenje, na stolu visine 150 cm, potpuno mirna da bi se ozračio željeni deo tela, a nipošto ne okolina posebno kada su u pitanju vitalni organi, oko, bubreg, jajnik, jetra, kičmena moždina i drugo.

    Na ovoj stranici kao vodič za roditelje čija deca kreću na radio (zračnu) terapiju , možete pogledati crtani film http://www.royalmarsden.nhs.uk/cancer-information/treatment/radiotherapy/children

    Sporedni efekti

    Zavisno od mesta zračenja i reakcije na zračnu terapiju se različito pokazuju. Tokom zračenja najčeće su reakcije na koži u vidu crvenila, toplote, perutanja, zona gde je koža tamnija, ali i oštećenja kože gde se gubi površinski zaštitni sloj, koža vlaži, bolna je i ima znakova opekotina koje su prolaznog karaktera. Nega i lečenje je po savetu lekara i obučene medicinske sestre.

    Slične su i reakcije na sluzokožama usne duplje, čmara, ginekološke regije. Nega usne duplje, ispiranje raznim rastvorima i lečenje po savetu lekara i obučene medicinske sestre.

    Zavisno od mesta zračenja (npr. na glavi ili stomaku), neka deca mogu patiti od povraćanja, mučnine, glavobolje. Simptomi su ili blagi i dugotrajni ili nagli, burni i kratkotrajni. Lečenje je medikamentozno, a do pobljšanja brzo dolazi.Nekada pomaže da dete uzima obroke kako mu najviše odgovara, česte i male, posle nekog vremena po zračenju obavljenom za taj dan, ili nekoliko sati pre zračenja.

    Može se javiti proliv, češće stolice, kašaste stolice, nadutost stomaka, tokom ali i nakon zračenja područja stomaka ili karlice i to zbog creva koja su u zračnom polja. Lagana dijeta, prolazno odricanje od povrća, svežeg voća ili pržene hrane mogu biti od pomoći kao i lečenje lekovima koji olakšavaju tegobe. U teškim slučajevima zračni tretman se može prekinuti dok tegobe ne prođu.

    Ako se zrače mozak ili  ceo centralni nervni sistem, kod neke dece se primećuje pojačana pospanost ili velika potreba za snom. Ovi simptomi se mogu javiti u različitim vremenskim periodima, čak i 10 nedelja po završetku zračenja. Nekoliko dana pre nego što se javi pospanost, dete može imati umanjen apetit, temperaturu ili glavobolju, mučninu, povraćanje ili razdražljivost. Tegobe su prolazne ali o tome morate obavestiti vašeg lekara.

    Ređe se javljaju: vrtoglavica, smetnja vida, umanjen apetit, ukočenost vrata. Ako se simptomi pojave, obratite se lekaru.

    Što se tiče opadanja kose, ona opada samo u regiji u kojoj se sprovodi zračenje.

    Zračenje mozga ili delova mozga i /ili davanje lekova ima za posledicu uticaj na smanjenu sposobnost učenja, pamćenja, intelektualni razvoj, smetnje u ponašanju obolelog deteta i drugo. Ovo zavisi od mnogih faktora, između ostalog i uzrasta deteta za vreme zračenja. Posledice se mogu ublažiti specijalnim terapijama i adekvatnom intervencijom psihologa te je saradnja onkologa,psihologa i endokrinologa od velikog značaja.

    Druga posledica zračenja je na rast i razvoj kada je u zračnom polju bila hipofiza, žlezda koja je odgovorna za endokrinološku funkciju deteta, ali i kada se sprovodi zračna terapija cele kičme koja dovodi do smanjenog visinskog rasta deteta.

    Kada su u pitanju zone rasta dugih kostiju zračna terapija deteta malog uzrasta dovešće do asimetrije ekstremiteta jer će se jedan normalno razvijati, a drugi neće moći postići istu dužinu.

    Naravno, da je sve individualno, i da kod svih se neće ispoljiti sve nuspojave.