Author Archive Administrator

ByAdministrator

Mama Dada – PRIČA O PIT STOPU

Najveći šamar za svakog roditelja je saznanje da mu dete boluje od raka… Zaista je nebitno koja dijagnoza je u pitanju, jer je svaka, bez razlike, podjednako teška i bolna.

Tako sam i ja, kao i meni najdraži, 2009-e dobila takav šamar. Moj Petar, moje sve na svetu je oboleo od raka. Dijagnoza je bila ALL (akutno limfoblastna leukemija). Oko mene se sve srušilo, nisam osećala tlo pod nogama… Mislim da sam u trenutku kada su mi saopštili šta je u pitanju ostala bez vazduha i poželela da me nema, da se probudim iz najgoreg košmara… Tih dana sam mislila da sutra više ne postoji… Teško je prihvatiti činjenicu da MORATE da se uspravite, podignete glavu i kažete sami sebi “JA TO MORAM I IZDRŽAĆU”! Ali, morala sam da stanem čvrsto na noge i budem jaka zbog mog Petra pa tek onda zbog sebe. Morala sam kako bih zajedno sa njim prošla kroz sve što nas je čekalo. Imao je 3 godine i 4 meseca i shvatila sam da su moje oči i njegove oči i da onako kako ja sve to vidim i doživljavam, i on će.

Osim tog surovog saznanja o bolesti, imala sam jedan jako veliki problem – kako ću tako malom detetu objasniti šta se dešava i šta ga čeka narednih godinu dana, pa i duže.

U periodu do samog početka lečenja, imali smo prilike da nabavimo mnogo brošura, literature i svega što je vezano za njegovu dijagnozu, pa se tako među svim tim spisima našla i jedna divna priča. Baš ta priča me je navela šta ću reći mom Petru.

Petar je dete koje je “zaluđenik” za automobile pa sam morala da pričam nešto što je imalo veze upravo sa automobilima. I tako se setih – PIT STOP!!! Rekla sam mu da smo morali doći u pit stop, da imamo veoma loše i nekvalitetno gorivo, dotrajale delove na bolidu, kako sve to moramo da menjamo i sredimo kako bi bili spremni za novu sezonu formule 1. I tada se dogovorismo, moj Petar i ja, postajemo tim Ferrary i ozbiljno krećemo na posao.

15-og jula 2009-e je počeo sa hemoterapijama i to nam je bio prvi odlazak u pit stop. Na stolu u sobi za intervencije su stajala 3 šprica, u jednom je bila crvena tečnost koja nam je bila “gorivo”, u drugom je bila žuta koja je bila “ulje”, a u trećem prozirna i to nam je bio “nitro”. Plakao je jako, jako, ali je kroz suze govorio da će izdržati i biti najbolji vozač u formuli. Plakala sam i ja zajedno sa njim, kidala sam se… ali rešila sam – IZDRŽAĆEMO!!! Ređale su se terapije i naši odlasci u pit stop, činilo se kao da je lakše podnosio sve. Avgusta smo saznali da smo u remisiji, a Petru objasnili da je prošao tehnički pregled i da je tim mehaničara Ferrary i više nego zadovoljan, ali moramo nastaviti dalje sa pit stopom kako bi bili potpuno spremni za nastupajuću sezonu trka. Teško je to prihvatio, ali želja da bude najbolji vozač nije ga napustila. Prolazili su dani, nedelje, meseci… Sve je išlo kako treba, a onda u januaru polako posustaje… pada sa nogica od terapije, ne može da hoda, da jede… Hoće da odustane od pit stopa, kaže kako on to nije ni želeo, a ja sam bila jako nemoćna da ga podignem, kao da sam i ja zajedno sa njim posustala. I onda odjednom me pogleda njegovim nevinim okicama i kaže da neće da odustane, da on zaista želi da bude najbolji vozač, želi da pobedi! I nastavlja, jako teško i iscrpljeno, ali nastavlja… Nastavljam i ja… zajedno smo do kraja… Počinje da mu opada kosica, trepavice, obrve… Bilo je jezivo, strašno, bolno… I tada opet pit stop odigra glavnu ulogu, jer obzirom da se sve odvijalo kao treba, ferrary odluči da menja izgled bolida – formule. I opet se na tom izmučenom i iscrpljenom licu pojavi jedan osmeh, mučan i bolan, ali ipak osmeh, kao znak odobravanja.

22.02.2010-e dobija zadnju vensku terapiju i saopšti nam “ovo je zadnji pit stop, sada smo spremni!”

I bio je posle toga spreman, jer izdržao je najveću i najljuću borbu, bio je i više nego spreman… A ja ponosna na svog malog borca, heroja, najboljeg vozača…

Sada je i dalje lud za automobilima, ali više ne toliko za formulom, ne gleda je više, ne želi da čuje kada spominju pit stop, kaže da mu više nije interesantno to da gleda, a ja znam da to nije istina jer, uhvatim ga kako krajičkom oka pogleda prema ekranu, ali ne želim da mu to kažem, jednostavno želim da mu to ostane samo ružna uspomena!

I zaista jeste najveći šamar za roditelja kada sazna da mu dete boluje od raka… Ali zbog njih moramo biti jaki i sve to izdržati zajedno sa njima, jer koliko god bolno i surovo izgledalo, trudimo se da im to lečenje što više olakšamo.

Danas sam i više nego ponosna na svog Petra koji je sve to muški izdržao i koji se sada stalno smeje !!!

ByAdministrator

Smelost sećanja – I deo !

Pisati, ne pisati…..

Evo u junu 2012, biće pune dve godine od završetka XMan-ovog lečenja. Život nam se promenio. Mi smo se promenili. Sa ovim nema opuštanja. Sve je intenzivno, jako, ne ostavlja vas mirnim. Koliko god bili pozitivni, i sigurni da smo se izlečili, ima onaj mali crvić koji ne da mira. E, taj crvić je nešto što se aktivira, od kontrole do kontrole. Opet se sve vrati. Strah, strahovi…. Iz strahova u svojoj glavi konstruišeš svašta. Iako svesna koliko je sve to ponekad iracionalno, nekako prevladaju. Al kad prođe kontrola, ja se smirim, i onda opet “odbolujem”, izduvam se ko balon, i nastavljamo dalje. I tokom lečenja sam pokušavala da svoje misli stavim na papir, al nekako nije išlo. Mnogo se toga izdešavalo. Na neke stvari ne možeš da utičeš i da ih promeniš. Ljudi ostave i ovakve i onakve utiske na nas. Ljudi vas oduševe, iznenade. Ljudi vas razočaraju, povrede. Kako balansirati između plusa i minusa? Kako pomoći sebi da se bolje osećaš?

Skoro slušah neko predavanje psihologa, koji reče da je psihičko stanje roditelja, deteta, posle lečenja kao kada se vojnik vrati kući posle rata, i treba posle svega da normalno živi. Posle lečenja od godinu dana ili više, teško je vraćanje u normalu. Taj period lečenja ste stalno u kontaktu sa doktorima, bolnicom. Nekako je bolnica i osoblje neka sigurnost. Posle lečenja kao da izgubite tlo pod nogama. Panika, jao šta sada. Šta ako se desi ovo ili ono? Treba da ste srećni, a nema tog osećaja. Opet strah, ramišljanje….

Ovaj uvod pišem posle ispisanih, nekih 15-tak strana. Ovo pisanje me potpuno oslobodilo. Ej, ja sam slobodna! Opet dišem punim plućima. Ovo stvarno prvi put u životu doslovno shvatam. Takvo oslobađanje od nečega što je pritiskalo dušu je neverovatno. Mislim, da svako treba da nađe svoj put i način da “prodiše”.

Valjda,  zato što je sve ovo bilo nešto na šta se ne možeš pripremiti. Zato što je iskustvo sa toliko jakih, moćnih emocija. Borba sa samim sobom, pa usput i sa drugima, sa sistemom….. kanalisati osećanja? Kažu psiholozi da kroz ovakva iskustva mnogo bolje psihički prođu oni koji se okrenu veri. Al i to ima smisla samo ako je iskreno, iz duše i srca. Ima smisla, samo ako se dobro osećaš, u šta god da veruješ.

Sećanja…..

Avgust 2009. Kao da je juče bilo. Vrućina. Deca na raspustu kod babe i dede. Xman-a boli noga, ima otok. Živo dete koje stalno jurca, igra se, pada kao i sva druga deca. On tvrdi da se nije udario. Stavljaju se obloge. Ne vredi. Boli, oteklo, crveno. Baba i deda ga vode u gradsku bolnicu da ga tek onako, za svaki slučaj neko pogleda. Sigurno nije ništa strašno. Xman sa dedom kod dečjeg hirurga, snimanje, nikavi posebni komentari, samo izveštaj na pola A4 papira, gde se predlaže da se uradi magnet i krvna slika. Ništa naročito, mislim ja. Dete trenira judo, pa da se vide ligamenti. Aha! Nije nego! To sve traje nekih 10-tak dana. Dolaze deca u Beograd, ja uzimam uput za Banjicu i sećam se da odlazim sa Xman-om u sredu, i gde mi čovek na šalteru kaže, danas je dan za tumore, deca su četvrtkom, vratite se sutra.

Smeštanje u bolnicu-Banjica

Sada, sa distance, možda i nije slučajno da smo baš sredu uboli. Ajd opet sutra na Banjicu. Xman vuče svoju levu nogu, jer ga boli, ne oslanja se. Vruće. Dočekasmo mi pregled kod doktorke. Pokažem ja i rentgenski snimak i ovaj izveštaj na pola papira, ona ga skoro nije ni pogledala, i kaže “znate mi imamo oko 13h konzilijum na odeljenju, pa sačekajte do tada.” Ja se odsekla od straha. „nemojte da me plašite, o čemu se radi?“. „nije ništa strašno, sačekajte„.  Zovem muža i kažem šta je bilo i eto njega vrlo brzo na Banjicu. Sedimo u parku na klupi ispred i čekamo. Nemamo pojma o čemu se radi. Nekako prođe tih nepunih 2 sata. Odosmo na dečje odeljenje. Doktorka kaže da mora Xman da ostane u bolnici, i da treba hitno da uradimo MRA ili ti magnet. Oni nam daju neki telefon za magnet. Kreće zvanje. Zadatak uraditi magnet i da ga neko očita i da sutra ujutro bude primljen na odeljenje. Xman zbunjen, isprepadan. Meni se usta suše. Keša baš i nemamo, al ajd nešto imadosmo, i kreditna kartica je tu. Odoše njih dvojica na magnet, ja idem po upute kod pedijatra. Nema ih, nema ih da dođu. Magnet fantastičnih 32.000 dinara. Nema veze. Kao krz maglu se sećam da nam je rečeno da verovatno ima ciste, možda je maligno, al dok se ne snimi i ne proveri, ne može se sa sigurnošću tvrditi. Ne znam odakle se setih roditelja iz Xmanovog odeljenja, koji rade u kliničkom na magnetu, pa sam i njih zvala, da vidim da li može da se uradi magnet kod njih, pa da platimo. Međutim, čovek me ladno otkačio. Kao ne može to tako… Kasnije mi je reako da mu je žao zbog toga, al nema veze.

Još isto posle podne krećemo da telefoniramo. Ludački. Prvo kuma, onda familija. Pa prijatelji prijatelja zovu…. ko zna ko je koga sve zvao. Ne sećam se ostatka dana.

Sećam se svake noći kad krenu bolovi. Nas dvoje masiramo, mazimo, ništa ne pomaže. Raspadaš se jer ništa ne možeš da uradiš da bol nestane. Plačemo noću svi. Sutradan ujutru smeštamo ga u bolnicu. Pričali mi sa njim kako to izgleda, ne bi li ga pripremili na ono što ga čeka. Al on nikada nije ni u posetu nekom otišao u bolnicu. Pogotovo srpsku bolnicu. Oni koji tamo rade su valjda navikli na sve to, kako to izgleda, al prvi put, pa još da ostaneš da ležiš tamo, mogu misliti kako mu je bilo. Xman ima toliko godina, da mama ne može da ostane sa njim.

Može poseta od 2-3h. Eeeee, bože gde mi živimo. Zamisli, ostaviš dete ujutru u sobi punu dece sa gipsevima, problematičnim kukovima…. nema veze koji je razlog boravka u bolnici, to je strašno osećanje. On sa bolovima, u bolničkoj sobi sa njih još bar 10. Ne sećam se više. Deca razna, većina bezobrazna. Imaju i dečaka sa Kosova, malog Albanca, koji ne može da ustaje iz kreveta. A krevet stoji tako da mu sa leve i desne strane stoje po 3 kreveta, a iza još 4 kreveta. Jao bože šta mu rade, i kako ga maltretiraju. Ja dođem u posetu, a deca  bezobrazno provociraju, i nema veze što je tu neko stariji, malteriju ga verbalno, drmaju mu krevet, on se jadničak smejulji. Verovatno je sav isprepadan. Nije toliko što su deca surova i bezobrana, nego i odrasli koji dođu deci u posetu, krenu sa komentarom, pa što se leči ovde. Alo, ljudi, jeste li vi svi normalni! Al zaprepašćenje najveće kad ustvari doživiš i vidiš kako se pojedino medicinsko osoblje ponaša prema dečaku. Isti komentari. Šta uopšte leži tu? Pošto ne može da ustane, to znači da neko uvek treba da mu donese lopatu ili gusku. Možeš misliti tog maltretiranja. Dete je dete. Bolesno je kao i naše srpče. To bi valjda tako trebalo da bude.

Zamisli, ostavimo XMana u bolnici u petak. Samo mu izvade krv. Oko 13 h, neko od nas ode da pita nešto o tom snimku sa magneta. Nedorečeni, kao i do tada, jeste, nije. Polako, videćemo.

Ide dosadni, dugi vikend. Prilagođavanje na situaciju. Ostanemo mi i duže u poseti. Može da hoda, vuče nogu, al možemo iz te sobe da se spusti peške sa drugog sprata, u park, na klupu. Lift, pitaš se ti, šta je sa liftom. Da, bilo bi logično da ima lift, ipak je ortopedska klinika. Ima lift, al samo na ključ, za osoblje ili uz pratnju osoblja. Haha. Ne sme Xman da se oslanja na nogu, pa u komšiluku nađemo štake od neke bake.

Vikend, nikako da prođe, odemo u posetu, opet parkić, pun smeća. Kako su bili valjda dežurni kao hitna služba, krvav trag nekih 3-4 metra, stoji ceo vikend ispred bolnice. Niko ništa. Muž dođe, stavi kesu na ruku pa posklanja flaše i krupniji otpad i pobaca u prepune žardinjere. Xman nikad nije bio ćutljiviji. Mi unezvereni, al se kao trudimo da pred njim izgleda kao da je sve normalno. Šale, neobavezne priče….

Soba velika, krevet katastrofa, natkasna mala za sve potrebne stvari koje treba ostaviti. Svaki dan dovlačimo neke police, kako bi napravili neko normalnije okruženje. Telefoni nam rade nonstop. Nema nikavih informacija, jer je vikend. Kad dođem kući posle bolnice, vrte se telefoni.

Neko mi je već rekao za dr X. kažu radi na Banjici. Ima decu istog uzrasta kao ja. Ista škola. Xmanova razdredna i direktor mi nađu kontakt, i jave da je on na hitnoj i da oko 1h odem kod njega.

Ko bez duše, idem ja na Banjicu. Ne osećam ni vrućinu. Nađem ja dr X. Ja mu ispričam kako su mi rekli da Xman ima ciste, a možda i nisu ciste, i da smo radili magnet. E sad on meni kaže, da ja odem gore na drugi sprat, i da tražim snimak magneta. To je kaže vaš snimak, vi ste ga platili. Znam ja to, al kako da upadnem u lekarsku sobu i tražim moj magnet. Do gore, ja smislim da tražim glavnu sestru, i da ženu lepo zamolim da mi iznese magnet, da pogleda neki moj prijatelj. E sad, to je vreme kada su na odeljenju svi užurbani, i moram da čekam ispred, pa kad se njoj ukaže prilika, ona će da mi iznese samo izveštaj (opis) magneta. Ajd dobro, bolje išta nego ništa. Nemam ja pojma koliko je vremena prošlo, meni se činilo možda 15 minuta. Nebitno. Eto ga penje se uz stepenice dr X. “Šta je”, kaže on, “ne daju ti. Ajd sa mnom.” Idemo hodnikom. Ulazimo u tu lekarsku sobu. Njih nekoliko sedi, sećam se pedijatrice, drugih ne, glavne sestre koja stoji, a ostali sede, ćute. On priča. “Ovo je školski mog sina. Gde mu je istorija bolesti?” Niko ništa ne progovara. Svi gledaju, ćute. A istorija na stolu. Izvadi on snimke magneta. Gleda. Ja stojim. „nema sumnje, osteosarkom, 100%“. Ja pitam „Jel maligno ili bebingno?“ nemam pojma šta je osteosarkom. Kaže on –“maligno-100%”. Dobro, ja stojim, napinjem svoj mozak. Pitam „A izlečenje?.“ „jel rađen snimak pluća?“. Neko od njih reče da nije, a on nastavlja : „Ako je snimak pluća dobar, dobri su mu izgledi, a ako nije i nisu mu neki izgledi“. Ja stojim, radi mozak, i pitam „A, amputacija?“. „koliko je visok?“ a on, uz sveopšti tajac u toj sobi, izađe, ja za njim, i kod Xmana u sobu. Tu on ispipa i ispritiska Xmanovu nogu, on jadničak zajauka. I ja se više ne sećam šta je bilo. On je nestao. Mi smo izašli napolje u parkić. Ja sam se okamenila, a trudila da pred Xmanom izgledam kao da ništa od svega ovoga nije bilo. Muž je radio, pa je stigao malo kasnije. Nije tog dana imao „čast“ da upozna dr X. haha.

Mi u parkiću. Zvoni telefon. Zove rođak, koji mi u slušalicu, nabraja imena nekih doktora, i da će ga taj dr Q primiti odmah na odeljenje, i da je ta dr sa tog dečjeg odeljenja ne vredi ništa i da ja to odmah zahtevam. Ja sluđena. Ni sama ne znam šta da radim. Svi znamo gde živimo, svašta čujete. Ne zna čovek kome da veruje. Ko je od svih tih pouzdan, a ko nije. Kome dete ostaviti, verujući da je stručan. Posle sat opet rođak sa pitanjem „ Jesi li išla?“ . Tu kreće po glavi haos.

Odem ja. Joj. Sad kad vratim film, strašno. Zamolim ja glavnu sestru da se vidim sa njom i sa načelnikom, koji uzgred nije bio prisutan u sobi kada je dr X imao svojih 3 minuta. Kažem da nemam šta njima da zamerim, ali da su mi rekli da promenim Xmanovu sadašnju doktorku, i da se ponudio dr Q da će ga odmah primiti na odeljenje i da ja ne znam ni ko je dr Q, ni o kom odeljenju se radi. Jel da, da bi me izbacili, da dođem sa takvom pričom. Kao luda. Luda 100%, kao i ono 100% maligno. Usput ja kažem da sam zaprepašćena brutalnošću dr X, i da taj mom detetu više neće prići. A načelnik, divan čovek. „Ja bih da je moje dete u pitanju, uvek izabrao dr Y.  Hvala mu, što je imao strpljenja sa mnom. Očinski, on mi kaže da mogu da promenim doktora, kad hoću, ali da oni svi rade kao tim, i da ja odlučim. I da niko ne može da tvrdi da je nešto maligno sve dok se ne uradi biopsija. I glavna sestra me baš onako ljudski smirila, i rekla da pokušam da se malo distanciram od ljudi koji zovu. Hvala i njoj.

Elem, sutradan, mi pokušavamo da navatamo dr Y, ispred dečjeg odeljenja. Ne znamo ni kako čovek izgleda, al mi čekamo. Xman je u sobi. Ne može ni da nas vidi. Sedim na stepenicama. Muž stoji. Uz stepenice se penje onaj dr X. Ja ni ne pomišljam da ustanem. Ne mogu da ispoštujem brutalnost. Zastade on. Ja ne ustajem. Predstavim ga mužu. A sada ide situacija kao iz bajke Lepotica i zver. To nije onaj čovek od juče. Sav prijatan, i još kaže da ne može ništa da se kaže šta je dok se ne uradi biopsija. Muž pita otvoreno o odnosu sa dr Y- „ ma radimo mi kao tim, sve je savršeno“. Ode dr X. Muž zbunjen. „Jel to onaj od juče?“. „Da, al ne mogu da verujem“. Stvarno kao lepotica i zver. Elem, posle nekoliko dana, insajderski sa odeljenja, saznamo da dr X na to dečje odeljenje nije ušao 3 godine, i da sa tim načelnikom ne govori.  Usput on je bio nekoliko godina načelnik drugog odeljenja, a sada je ovaj dr Y. I tako doznadosmo zašto brutalnost. Strašno. A ti u stvari ne znaš, a ni ne slutiš da odnos prema tebi,kao pacijentu, toliko brutalan zbog sujete, odnosa, ili….  ma strašno. Sluđivanje. Bi nešto korisno od te brutalnosti. Jer se uradio skener pluća na Banjici, i hvala bogu odahnuli smo bar malo, jer su pluća čista. Jer ovaj glupi osteosarcom metastazira na pluća. Inače se čeka malo duže, tj, da se prvo biopsijom potvrdi malignitet, pa se primi prva hemo terapija, pa tek onda. Pa čoveče poludela bih 300 %.

Odradi se i biopsija. Ne možeš da nahvataš dr Y nikako, da pitamo kako je prošlo, šta je video, kako mu izgleda. Ma mnogo pitanja. A nismo ga ni upoznali dugo, dugo….

Xman je posle biopsije bio vrlo loše. Muka mu je bilo, i sav je bio smušen. Nije mogao ni u parkić. Držali su ga u bolnici samo koliko je bilo potrebno, da se ukinu antibiotici. Onda smo ga odveli kući. Na rezultat biopsije se čeka 10-tak dana. Jao koliko je to dugo. Taj neki deseti dan, smo ga vodili i na skidanje konaca. Taj dan i čuveni konzilijum. Xmaan vratimo kući, a mi čekamo konzilijum. Naletim na dr X, na hodniku, i onako usput  „ nije još počeo konzilijum, al će biti ono što sam ja rekao“. A ja pomislim, i kažem samoj sebi,“ E, pa neće“.   U neko doba počeo konzilijum. Ni ne znaš gde se održava, niti nekoga vidiš. Jao bože. Da samo znaš kako izgleda to odeljenje koštanih tumora. Uski dugi hodnik, sivi zidovi, stara drvenarija, ma još kad krajičkom oka vidiš na šta te sobe liče, i te jadne stare ljude. Još mučnije, nego što jeste. Mislim da je već prošlo 13 h, kada su nas pozvali u taj mali hodnik, tišina, strah. Tu si, a ne bi da si tu. Suše se usta. Tišina ubi. Poziva nas unutra dr X Iako on nije Xmanov hirurg, mi kod njega na razgovor. Mala sobica, neki ležaj, dve stolice, i do pola sobe flaše. „Eto, šta da vam kažem, to je osteosarkom. Mi slušamo, ma nemam pojma šta je pričao. Sećam se kada je pitao “Jel dete zna da ima rak?“. Odmahnem glavom. „Ja ću mu reći, kad dođete sa njim“. Pobogu čoveče, ni ja nisam htela u to da verujem do ovog trena, i da to još zovem tim imenom. Mnogo je zverski. Nećeš ti Xmanu prići, a kamoli pričati sa njim. Tim imenom to nećemo zvati.

Izlazimo iz te sobice. Ja plačem, plačemo oboje. Neki papiri moraju da se završe. Ode muž da to završi. Javljam mojim roditeljima. Tata se javio. Mama je uvek važila za osetljivu osobu, i uvek smo joj sve uvijeno servirali i pazili kako joj šta saopštavamo.  Sada nema uvijanja. Tako je kako je. Ne zanima me više ko će kako da se nosi sa ovakvom vesti. Sada treba Xmanu objasniti šta mu je i šta ga sve čeka.

Kada smo se isplakali, peške idemo i sada treba smisliti kako Xmanu ne lagati, a reći što realnije, mada ni mi ne znamo šta i kako zgleda. Prijateljica nam je psiholog. Nekako dođe do psihologa na dečjoj onkologiji. Nama je tog trenutka bilo najznačajnije Xmanovo psihičko stanje i stabilnost. Nisu nas uopšte zanimali onkolozi. Mi smo u međuvremenu već stigli kući. Jao, bože. „Imaš tumor, idemo u drugu bolnicu, gde ćeš primati gadne lekove od kojih će ti biti muka, ostaćeš bez kose, loše ćeš se osećati. Imaćeš kasnije operaciju. Ugradiće ti u nogu neki implant, i opet na te gadne lekove. Tako ćeš živeti jedno godinu dana“ tada kreće plakanje. Al moj genije se tako dobro držao. Njegovo pitanje je bilo kojim će sportom moći da se bavi. Judo koji je do tada trenirao, neće više moći. Muž je otrčao da mu kupi pikado. Igrao ga je sa drugarima, dok nije krenuo u bolnicu. Počinje školska godina, a mi počinjemo sa lečenjem.

06.06.2009.

jao glupih procedura! XMan je kući posle biopsije na „naš zahtev“(tako zovu ono kada ste im višak na odeljenju, a i vama odgovara da je dete kući, s tim što oni predlože ,a ovamo je kao na naš zahtev). E onda mi njega kao dovedemo na Banjicu ujutro, da oni zatvore istoriju bolesti,  i da sanitetom (po službenoj dužnosti, ne možemo mi da ga odvedemo našim kolima) bude prebačen na onkologiju. Čekamo sanitet ispred, a ide pitanje, “jel imate uput za onkologiju?”. Čuj, molim te. Ako ide po nekoj proceduri, šta će mi, al nema veze. I otkud ja da znam da li mi treba uput.

Smeštanje na onkologiju

Stižemo na onkologiju. Nemamo pojma šta nas tamo očekuje. Za razliku od Banjice, ovo je lepo uređeno, šarenkasto. Posmatram Xmana i njegovu reakciju. Bolji je od nas. Prenaglašeno ljubazna sestra A. Tu nam pokazaše gde da se smesti Xman. Psihološkinja nas prima. Prvo Xmana, dok mi imamo razgovor sa dr W (za koji smo urgirali da se desi). Onako, fino, polako, ispriča on nama sve što sam ja na netu već našla o osteosarkomu. Statistika preživljavanja, i dobri izgledi  za Xman, tj veliki postotak sa dobrim ishodom. Jedino nisam znala naziv protokola. Rekao je EURAMOS, a ja olovku i zapisujem, a on ostao zaprepašćen uz komentar pa šta će vam to. Prvi utisak o njemu je da je jedan nadmen, krut čovek. Untouchable. Al kažu da zna šta radi. Raspitali smo. Nije važno kakav je, sve dok zna šta radi. Spremili Xmana “školski” za prvi kontakt sa onkologijom. Iako je po “privatnoj” liniji savet psihološkinje bio da samo detetu od 13 godina kažemo da menja bolnicu. ?!? hello!! Pa ima 13 godina! Nema 3 godine. Psihološkinja je i sa nama obavila razgovor. Bila je zadovoljna kako smo Xman pripremili. Nama u tom trenutku to najvažnije. A po hodniku šetaju dečica, bleda, ćelava, bez ruku, nogu. Strašno! Moj XMan to nekako kao da ne primećuje. Dominantnije mu je to lepo uređeno, šareno odeljenje. Kad smo ušli u sobu, nije bilo nikoga. Kasnije se pojavila devojka Jana. Iako nemam pojma ni koliko se leči, ni od čega boluje, vidim da baš nije dobro. Vidim majku koja samo ćuti. Ne želi ništa da kaže. Vidim da je loše. Samo da Xman ništa ne shvati! Još onako usput nam psihološkinja nabaci kako sestre ne vode baš računa o tome da kada dođe novo dete i da ih stavljaju ih i sa decom koja se dugo dugo leče !?  U tom stiže i devojčica M sa Banjice. Ona ima osteosarkom na lopatici. Mršavica, sa dugom crnom kosom, vesela, nasmejana.

Sećam se da je sestra T pričala i pričala, ne znam šta, i da mi je poturila neki papir da potpišem, tj. Pristanak da se slažem sa načinom lečenja. A ja kao čitam, i sve ispočetka kao  čitam, i na kraju samo potpišem jer nema šanse da pročitam, a da to dopre do mozga.

Tu smo obavili i Xman pregled sa jednom mladom, baš mladom doktorkom. Fina doktorka. Još iz iste ulice. Nikada je nisam srela. Sve je ok, samo je mnogo mlada, mislim se ja. Vadi se krv. Mi odlazimo, jer i ovde bože dragi, ne možeš da budeš sa detetom. Može samo u posetu od 1-4h. Al pošto smo novi, može i malo duže. Ostavljamo Xmana. Kasnije se vraćamo u posetu. Pričamo, on se zeza sa M i drugom decom. Uveče kreće tzv. Hidracija. Bože, šta je to? Kada se po prijemu odradi krvna slika i biohemija, i utvrdi da je sve u redu, kao priprema pred primanje hemioterapije se prima infuzija, tj. da se telo fino hidrira. Zamisli kako mu postavljaju braunilu, i priključuju infusomat (infuziona pumpa). Ma, automatizovano primanje terapije.Bar nešto. Nije onaj stalak sa okačenom bocom infuzije.

Sutradan pre podne kreće terapija. Šta prima? Prima crvenu! Mi dolazimo u posetu. Sestre kažu da lepo podnosi, i da mu je malo muka. Kako M povraća, on je sjajan. On sav ošamućen. Požuteo jadničak. Vidiš da se bori sam sa sobom. Ne priča puno. Ne može. Jao kako je strašno gledati svoje dete kome je loše. Ne može da jede. Ne može ni da pije. Ne znam sa čim bih uporedila to kako izgleda, i kako pokušava da prevaziđe taj  odvratan osećaj. Boca na infusomatu pod Al folijom. Kasnije pročitam na netu, da su ti otrovi osetljivi na svetlost, i da onda ni dete ne sme na svetlost kada je pod terapijom. Važi i za odrasle. Na boci piše Adria, i Xman. Adria je skraćenica od naziva leka. Al ne, mi smo glupi pa ne znamo da pročitamo, nego je to crvena terapija. Čak i piški crvenkasto. Ističe poseta. Ne bih da idem, al ne daju duže. I sutradan nastavlja primanje terapije. I dalje kažu dobro podnosi. Mene duša boli. Ne može da jede, slabo pije tečnost. Sav omamljen od lekova. Ne sećam se nikoga, i ničega sa te prve terapije, sem Xman koji se bori sam sa sobom  i tim novim osećajima i fizičkim i psihičkim. Mislim da su ga otpustili u subotu pre podne, a u ponedeljak smo trebali da dođemo na scintigrafiju. Mi došli po njega, a on ne može da stoji. Tako ja zamišljam narkomana, kada se tek udari. On hoće, a telo neće.  Tu ja dobijam od sestara uputstvo šta treba da radimo od krvne slike i kada. Treba kući da hvatamo urin i merimo količinu. Dobro. On je toliko loše izgledao, da sam ja pitala sestre, da li su one potpuno sigurne da on može kući. Potrajalo je dok smo izašli sa onkologije. Njemu u naletima muka. Stani, kreni. Lavor nosimo za svaki slučaj. Od onkologije do kuće ne bi trebalo kolima ni 7 minuta. Naš dolazak kući je potrajao. Legao je. Odmorio, istuširao. Ipak je kući. Mi svi ugađamo, al ne vredi ništa. Na pomen, jela, pića, samo odmahuje rukom. Ajd ne mora da jede, al bar neku tečnost da unese. To neću nikad zaboraviti. Sedenje pored kreveta i moljenje da bar nekoliko kašika vode uzme. Dobili smo i neke tablete protiv mučnine. Davali smo mu, al bez ikakvog efekta. Al najgore je što takvog moramo da vodimo na onkologiju na snimanje skelata (scintigrafija). Dugo smo čekali na odeljenju, dok nas nisu poslali na snimanje. To je u podrumskim prostorijama instituta. Dugi hladni hodnici, i eto nas najpre po reagens da mu se ubrizga, a taj ni manje ni više nego radioaktivan. Jedva mu nadje venu, uu, pa on je bucko, pa se takvoj deci teško nađe vena. Nije nego. A aparat za scintigrafiju, neka džinovska mašina. Bučna. Moj Xman grogi, al sve to završi. Ja pokušavam da se našalim sa njim, i zezam ga kako će da svetli u mraku, zbog onog reagensa. Naravno, kada se ne bi neka glupa, površna sestra uključila i pokvarila naše zezanje, komentarom, “pa pobogu mama, šta lupate”. I šta reći takvoj osobi, ako pogled može da dovoljno kaže, al ne verujem da je ta išta shvatila.

E onda smo na odeljenju čekali da nam završe konačnu otpusnu listu. Al ne može brže, jer je dr W, negde izašao, a ne mogu ili ne smeju da ga cimaju. Da poludiš. A Xman bi da ode odatle, a i ja što pre. A zbog onog reagensa bi trebao da popije 1,5 l tečnosti, da ga što pre izbaci iz organizma. Lako reći, al kako sprovesti. A na pitanje, kada će više ta otpusna lista, uslede neki debilni odgovori. Mislim da na ovom odeljenju decu i roditelje treba “razmaziti” i da ne smeju i ne treba da još i ovakve stvari trpe. Svesti sve nepotrebno čekanje na minimum, jer se radi samo o lošoj organizaciji, koordinaciji. Inače scintigrafija služi da se snimi ceo skelet i proveri da li tumora ima možda na još nekim kostima. Tokom nedelje smo zvali da nam kažu opis, i bilo je sve u redu. Negde od samog početka, mi smo postavili stvari tako da znamo svi da će biti gadno, al da idemo da uništimo to čudo, i da ga ubijemo u tih godinu dana, i da završimo sa njim.

Vreme kući pokušavamo da provodimo što kvalitetnije, i pod potpuno novim režimom života. Školska godina na početku, a Xman u krevetu. Hvala bogu pa ima fb. Nismo mi krili od Xmana dijagnozu, već samo onu jednu odvratnu reč nismo mogli ni tada, a i danas retko možemo da izgovorimo. Koliko je dobar fb, kao prozor u svet, isto tako tamo i čuje svašta. Pošalje mu “drugarica”  iz škole na fb poruku:”ti imaš rak, od toga se umire!” jaooooo. Tada je rečeno, i ponekad kasnije.

Tada sam školi poslala pismo, gde sam manje više nešto slično napisala i zamolila da se deci objasni, i popriča, jer će izbiti haos. Jer Xmanovi drugari iz odeljenja su se postavili vrlo zaštitnički i emotivno reagovali na bilo kakvo “loše” pominjanje Xmana. Naš stariji sin je u istoj školi, pa je sve bilo vrlo emotivno. On je vrlo zrelo prošao kroz ceo ovaj period. Imali smo strahove, kako i šta sa njim,, osmi razred, pubertet…. o tome ću kasnije. Pa mi ne znamo kakav je “normalan”  pubertet.

Ja sam počela da “eliminišem” ljude iz okruženja koji zovnu, ili me vide, pa krenu da plaču, pa da se tresu,…..išlo mi je na živce, i krajnje je negativno. Takvima sam otvoreno govorila da moje dete ne umire, niti će, i da nema potrebe za dramom, i da me zaobilaze, ako ne promene ponašanje.

Menjamo i ishranu. Izbacujemo šećere. Prvo šta pronađeš po netu, je da šećeri hrane tumore. Zamene nalazimo, al da budu ukusne. Istražujemo  mnogo, i o hrani, i o osećanjima. Nuspojave. Ah, kako ih svesti na minimum. Kako pomoći organizmu da se izbori sa otrovima.

Vađenje krvi

Mislim da negde 10-ti dan od početka primanja terapije, kreće krvna slika da se ruši. To je značilo da treba zakazati patronažnu službu doma zdravlja, koja će dolaziti. I tada se krvna slika vadi na svaka dva dana, a nekada možda i svaki dan, tako su nam rekli na onkologiji. Eee, kreće ludilo sa uputima. Šta sve treba odraditi da bi patronažna služba dolazila:

  1. Uput od pedijatra, e al ne makar kakav. Treba pogoditi boju, vrstu…a tek odgovarajući tekst sem onog najvažnijeg ŠTA se vadi.
  2. Sa tim (pod uslovom da je tekst i boja u redu) se ode u patronažnu službu Doma zdravlja
  3. Otišla, prijavila se tamo

Naravno  pedijatrica je promašila i boju i tekst, ispravno je ono najvažnije, što tamo kad odete, ispade najmanje važno. Elem, baja iz patronažne može da dodje do 9h najranije, a rezultat posle 13 h, i MORA da se lično preuzmu. Nate li vi koje je to mlaćenje prazne slame. Ići 4 puta na tri mesta, pa da je sve isperd kuće, mnogo je.

Nije to sve. Pošto krv treba vaditi svaka 2 dana, tu nastade ogroman problem. E pa neće moći. Kako, molim? Odem ja kod načelnice patronažne službe. Ona neka ko iz španske serije. “Znate, ne može to tako po automatizmu”. Svaki dolazak patronažne službe, znači da ja svaki put idem putem: pedijatar (u komšiluku), pa dom zdravlja (koji nije u komšiluku), a po rezulatat opet mora lično (nije u komšiluku). I vrhunac izlaganja g*đe iz španske serije je bio kada je rekla da oni nemaju kapaciteta za toliko često vađenje krvi. Meni se stislo u grlu, ne mogu da progovorim. Ako nešto kažem ili ću da se rasplačem ili će izaći najstrašnije reči iz mojih usta, nisam mogla ništa. To je strašno. Taj osećaj bespomoćnosti. A znate da ne tražite ništa što vam već ne pripada, i što ne bi bilo izvodljivo. Samo tamo da ta glupača sasluša, pa nemaju valjda svaki dan dete sa malignitetom.

Elem, treba da pada krvna slika. To znači da padaju i leukociti, tj. Imuni sistem. Kad oni padnu na vrednost 2 ili ispod, tada se ustvari Xman stavlja u izolaciju, i higijena ide na visok nivo. Naše prvo vađenje krvi posle terapije. Čekamo uz obećanje da će baja iz patronažne doći do 9h. Nema ga. Frka je, jer treba taj nalaz i odraditi, jer do 14 h moramo da javimo onkologiji vrednosti. A što baš do 14 h? Pa do tada rade doktori! Stvarno je tako. Eto ga posle 10h. Kod nas sve čisto, čisto, spremno za izolaciju. A on, on, on, u farmerkama, crnoj majici, i sa onom svojom torbom iglu da vadi krv! “Što iglu, kad za osnovnu krvnu sliku može iz prsta?” “na terenu ne vadimo iz prsta, samo iz vene.” !?!?!?! ostade krvi u špricu, on ga meni daje i kaže bacite ga. Mi toliko zatečeni i zaprepašćeni ponašanjem, procedurom, i ostajemo u šoku i bez ikakve reakcije. Nismo stigli ni da reagujemo. I to je bilo dovoljno za sva vremena. Nije dolazilo u obzir da imamo posla sa patronažnom službom. U komšiluku imamo privatnu laboratoriju. Pozvali, platili, uradili. Izašli u susret za ranijim očitavanjem rezultata zbog ovih na onkologiji svaki put.

E tako prođe naše prvo vađenje krvi posle hemo. I opet ono e, gde mi živimo. Privatna laboratorija nam dala i popust 20 % i stvarno smo mogli da računamo na njih, jer su i oni izlazili iz svoje šeme, jer su nam ranije slali rezultat .

Opadanje kose

21-vi dan posle prve hemo kreće ispadanje kose. Rekli valjda, al mislim da sam pre pronašla na netu, da se to dešava tada. Ne zna čovek šta očekuje. Da li će to sad onako mnogo, odjednom, polako….ustvari, prvo na jastuku primetiš kosicu. Xman je imao jaku, gustu, oštru, kratku kosu. On je verovatno bio prvo u šoku, a onda je došao kod nas u sobu i čupkao pramečiće i pokazivao. Ja sam molila da prekine, jer će biti smešan, a ustvari me sve iznutra bolelo gledajući. Sve smo okretali na šalu, pa i to.  Imali smo čitavo posle podne sa šišanjem, pa brijanjem glave. Al neće to da ispadne sve odjednom, nego to posle danima, ono sitno od kosice, ispadalo.  Nije još bilo tako strašno. Bar se teme glave sivelo od ostataka kose. Obrve i trepavice su još uvek tu. Još nije  onoliko bled.

ByAdministrator

Monstrumi..

Hvala našem prijatelju Fabiu Coali iz Brazila na podršci i poklonu strip priče kojom je svom sinu objasnio šta mu se događa i šta je to rak.

ByAdministrator

Vreme je za dobro delo. Uđi u registar davalaca koštane srži.

Humanost pojedinca i nacije uopšte se, između ostalog, meri stepenom našeg razumevanja i brige prema deci, starcima i bolesnicima, posebno prema obolelim od malignih (zloćudnih) bolesti. Niz bolesti krvi i krvotvornih organa, pa bilo da se radi o urođenim, naslednim, stečenim, dobroćudnim i/ili zloćudnim (malignim) bolestima danas se leče i mogu izlečiti primenom transplantacije matične ćelije hematopoeze krvi (transplantacijom koštane srži), pa bilo da se ona (matična, stem, rodoslovna ćelija) uzme od zdravog davaoca iz koštane srži, periferne vene i/ili pupčanika (iz krvi posteljice).

Sem bolesti krvi i čitav niz drugih upalnih i neupalnih, imunoloških i neimunoloških, bolesti se, danas, leči primenom transplantacije matičnom ćelijom hematopoeze.

Da bi nam matična ćelija krvi bila dostupna moramo je dati, odnosno od nekoga „uzeti“.

Nauka nije još u mogućnosti proizvesti matičnu ćeliju krvi, iako je i na tom polju načinjen veliki iskorak unapred.

Davaoci matične ćelije krvi mogu biti, i jesu, svi dosadašnji i budući davaoci krvi. „Razlika“ između budućeg davaoca krvi i budućeg potencijalnog davaoca matične ćelije krvi je u tome što se kod budućeg davaoca matične ćelije krvi moraju uraditi dopunska laboratorijska ispitivanja, tzv. HLA tipizacija (Humani Leukocitni Antigeni). Ova ispitivanja su i bezbolna i bezopasna za sve bez obzira na uzrast (životnu dob), pol, rasnu i versku pripadnost, a rade se u Institutu za transfuziju krvi Srbije.

Sledi detaljan opis postupka:

Lično iskustvo : Ako ste stanovnik Beograd..

Prvo i osnovno, izađite iz kuće.

Drugo, uputite se ka Institutu za transfuziju krvi Srbije. (Svetog Save 39, 11000 Beograd).

Treće, popnite se na prvi sprat.

Četvrto, ljubaznoj sestri recite da želite da budete donator koštane srži.

Peto, popunite dva papira A4.

Šesto, smestite se udobno u stolicu dok vam sestra, opet ljubazna, ne izvadi krv iz vene koliko za jednu epruvetu.

Sedmo, kraj….

To je sve, kada bude bilo potrebno  pozvaće vas..mislim da nema ništa jednostavnije, a da ne govorim koliko ćete se Vi sami lepo i dobro osećati. Verujte mi na reč. Ako ne bude tako molim vas da mi javite.

Sve zemlje civilizovane Evrope i sveta (sem par državica Balkana) imaju, danas, svoj Registar dobrovoljnih davalaca matične ćelije hematopoeze, koji su ujedinjeni u Internacionalnu mrežu dobrovoljnih davalaca matične ćelije krvi.

Mi, kao pojedinci i kao društvo u celini u Srbiji, moramo učiniti sve da se i u našoj državi zaživi Registar dobrovoljnih davalaca matične ćelije krvi i da to bude briga cele države i svih njezinih ministarstava, a ne samo briga i obaveze pojedinaca iz reda hematologa, transfuziologa, članova porodica obolelih, što je slučaj danas.

Ovim činom Država bi se svrstala u red cenjenih i poštovanih civilizovanih i humanih zajednica koja vodi brigu o svojim državljanima i popela bi se na visoku lestvicu.

Čin davanja (darovanja) matične ćelije hematopoeze je bezopasan za davaoca (bilo da se radi o uzimanju iz koštane srži i/ili periferne krvi) i nema nikakvih, ni ranih, ni kasnih komplikacija ni posledica za davaoca ni za porodicu, ni za nasledstvo uopšte.

Svi smo odgovorni svima za sve. (Dostojevski)

Narodu i bolesniku se služi bezuslovno, a to služenje se ne meri javnim uspehom, nego svojom savešću, svojom humanošću.

Ne umire onaj koji je ostavio svetao trag za sobom.

Zato, ostavimo tragove za sobom time što ćemo postati članovi Udruženja dobrovoljnih davalaca ćelije hematopoeze i možda nekome udahnuti i dati novi život!

Hvala Prof. Milomir Malešević, M.D., Ph. D

Deo preuzet sa : CML UDRUŽENJE SRBIJE


Za više odgovora na sva vaša pitanja o doniranju koštane srži, kao što su:

Da li je štetno za onoga ko daje?

Kakve su posledice onoga ko daje?

Da li se to obnavlja? Posle koliko vremena?

Da li čovek koji donira koštanu srž može normalno da nastavi da već sutradan ide na posao/školu…?

Možete preuzeti i  saznati u brošuri (klik za preuzimanje).

ByAdministrator

Mišo, kako si? Pita Onkolog…

Redovna kontrola. Nedelju dana pred kontrolu dok traju pripreme ja, kao mama sam u posebnom stanju tihe panike i nekog ludila. Koliko god znala i osećala da je 99% sve u redu, onaj 1% me ubi. Miloša štitim i trudim se da moje ludilo ne vidi. To ludilo ima onako svoje kulminacije. Prevlada poprilično i znam ja da nisam baš „normalna“, a onda se smirim i kažem sebi da ne treba da ludim. Za kontrolu treba uraditi rentgen snimke. Urađeni. “Nalaz i mišljenje sutradan. Pokupite na šalteru.” Koji doktor da opis, nemate pojma, sem što se zna da je radiolog. Znači nikad ga ne vidite. Nalaz pluća, hvala bogu, već uobičajeno dobar. Rentgen noge, upssss… ima neki opis koji dosada nismo čuli. Miloš inače,   ima ugrađenu endoprotezu sa kolenom (zezamo ga ponekad da ko penzioner, al tako se tretira). A na nalazu piše osteopenija!?  Muž pre posla otišao po snimak, a ja u spremanju da krenem na svoj. Zove i eto, kaže osteopenija. Jasno mi je šta je to, smanjena gustina kostiju, al kako, zašto….mora se na posao, ne može da se istražuje. Ja sam od onih što voli da zna sa čim se suočavamo ovaj put.

U dugoročnim posledicama kod lečenja oseosarkoma, kao jedna od mogućih nus pojava primanja glupog metotreksata je osteopenija. Jedna od….da, ne, …ooojjjj..

Pokušavam da budem racionalna i da se smirim, i sama sebi govorim da je to „samo“ posledica i da je najvažnije da nema osnovne bolesti, glupog raka. Dođem kući i izigravam detektiva, rovim po svim prethodnim nalazima i tražim da li se taj radiolog još negde potpisao. Nema ga. Onda se Miloš pokoška sa svojim starijim bratom, i kao rvu se. Ja onda skačem i prekidam inače bezazleno gurkanje. Držim lekciju starijem sinu da mora da pazi da ne udari brata, jer zaboga ima krte kosti.

Prođe taj glupi četvrtak. Petak je dan kada se trezvenije razmišlja. Padne mi čak na pamet da ovaj radiolog “nema pojma”. Sačekaćemo kontrolu u sredu i videti šta naš hirurg kaže. To je najbolje i to je neko kome se veruje. Petak je i dan za vađenje krvi za kontrolu.  Pošto to radimo na VMA, rezultat je tek u ponedeljak. Sve je važno iz tog nalaza, a najvažnije su vrednosti tumor markera za ovu bolest (LDH i ALP). Dobro je, sve je u granicama normale.

Sreda….. kontrola podrazumeva da prvo obavimo kontrolu na Banjici, a potom da posle obavljenog pregleda idemo na Institut za radiologiju i onkologiju.

Miloš opušten. Jedva se probudio. Još samo pet minuta. Čuvena rečenica u tim godinama. Svi se preslišavamo šta hoćemo sve da pitamo hirurga.  Gleda doktor snimak, i klima glavom zadovoljan. Izveštaj od onog radiologa ne gleda. Ja dosadna, al već tri puta zapitkujem: “A ova osteopenija, šta ćemo sa tim?” I lepo čovek objasni da kod ugrađenih endoproteza, i kod rasta deteta, se to dešava, i da se samim kretanjem gustina kostiju reguliše. A ja opet, šta ću, pitam za vitamine, suplemente. Istrpe čovek jednu „ludu“ majku i ostade vrlo zadovoljan, a i mi Miloševim stanjem, a i odosmo zadovoljni na onkologiju.

Dok je trajalo lečenje mi nismo mogli da budemo uz Miloša ceo dan u bolnici. Tada nije moglo. Danas, posle one afere sa citostaticima od prošle godine, može. Mi smo kao roditelji bili „zahtevni“ u smislu da želimo da nam se objasni ono što pitamo. Smetao nam je taj odnos osoblja sa roditeljima. U startu si ti i jadan i bedan i uplašen i kao takav nisi u stanju da adekvatno komuniciraš. Gluposti. Elem, uvek ima dobrih izuzetaka. Al na žalost su tada stvarno bili izuzeci. Znate neki poredak i kako šta funkcioniše što iz ličnih opažanja, što iz iskustava drugih roditelja.

U početku lečenja nisam baš mnogo kominicirala sa drugim roditeljima, unutar bolnice, jer je to vreme za posete bilo vreme za Miloša. Vremenom u stvari vidite, doživite, čujete da većina ima problem sa jednim te istim “personama”, najčešće sestrama. Doktori, često bez takta, onako nipodaštavajuće, uvredljivo, bez želje da vas saslušaju. A o nedoktorskom osoblju, a nisu tetkice i vaspitačice, mislim da ne treba ni pričati. Možda neki drugi put. Razumem ja i da je posao težak, da je stresno, da nisu motivisani zaradom, uslovima i šta li još sve može da ih motiviše. I ko zna šta sve uz put ja odbijem njima na neko loše ponašanje. Opraštam. Jedem se iznutra. Boli sve to. Jedna moja prijateljica ,čiji se bratanac pre desetak godina lečio od tumora na mozgu me je razumela, i to što mi je u stomaku, kao da imam kamen, taj tupi bol…. Ona kaže da su nekad naši stari za to stanje govorili, da ti je, u stvari, tu duša i da je okamenjena, umrla…. Al eto posle se oporaviš i duša ti ponovo živne.

Ima jedna sestra još tokom lečenja, koja mi je toliko išla na živce sa svojim nehajnim, bezosećajnim ponašanjem, u kontinuitetu, a onda kao da joj se desi kvrc u glavi i postane „normalna, ljubazna, fina“, al preterano ljubazna. Sanjala sam kako je mlatim. Uplašila sam se same sebe, i kako u stvari ni ne znaš šta neko u tebi može da probudi, i da pritom probudi one skoro životinjske instinkte-štitiš potomtstvo. Nikad joj ništa nisam uradila, niti bih.

Rasplinuh se. Al moram, da bi razumeli tu našu sredu na onkologiji.

Pred kraj Miloševih poslednjih hemo, dešava se afera sa citostaticima na Institutu. Uhapšena su dva veoma važna čoveka na Onkologiji. Jedan načelnik.

Moj utisak, o njemu: nedodirljiv, nepristupačan i „težak“.  Velika fama. Stručnost mu, doduše, većini nije bila sporna ni jednog trenutka.

Naravno da smo se raspitali i pre samog dolaska o načinu lečenja, gde idemo, kod koga idemo?. Inače, nekako se u vazduhu, sem onog teškog mirisa koji je tamo stalno prisutan, osećala i neka napetost, kažu ljudi loši međuljudski odnosi. Ne znam, tako osećam. Nisu me ubeđivali u suprotno. Samo jedan put smo imali razgovor sa dotičnim doktorom i to tokom prvog prijema na lečenje. Informativno, opšti razgovor o bolesti, statistici, procentima, šansama, realno…. u odelu, bez belog mantila. Doduše, sve što je ispričao je ono što sam ja školski odradila, istražila po netu, i jedino od svih informacija nisam znala naziv protokola, po kome će se Miloš lečiti. Svo vreme lečenja, mislim da sam ga samo jednom videla u belom mantilu. Naš je utisak da je sa decom vrlo, vrlo retko komunicirao. Ne mislim da nije bio upoznat sa tokom lečenja svakog deteta, al komunikaciju nisam videla. Mislim da je znao svako „iskakanje iz šablona (kad nešto nepredviđeno krene)“, jer su i doktorke uvek čekale da njegova bude zadnja. To se otvoreno govorilo nama roditeljima.

Mi završili lečenje. Pomešana osećanja. Počinje stres da uzima danak. Ja ne mogu da jedem, smršam poprilično. Računam na vreme. I uradilo je svoje. Za sve treba vreme. Mi smo kao dobar „ventil“ za kanalisanje svega „lošeg“, a i verovatno zato što nismo mogli da budemo uz Miloša ceo dan, i pored redovnog posla želeli, hteli, imali volje i energije da prodrmamo neka već postojeća vrlo nevidljiva roditeljska udruženja, verujući da imaju kapaciteta za više od onoga što pružaju/nepružaju. Paketić-udruženja, nama nisu odgovarala, a i ovi drugi gde…., u stvari svi smo mi roditelji, ali roditelji koji su odavno u „sigurnoj“ zoni (lečili decu pre 20-tak godina) gube vezu, ne prepoznaju više probleme, a od vas isisavaju, crpu sve šta se može.

Malo je otužno i jadno da kada se radi o ovakvim bolestima kod dece, ne može naći zajednički jezik i prevazići lične sujete. Nema tu ništa veze sa stereotipom o različitim ciljevima, misijama, zadacima. Sve velike, a prazne reči.

Dešava se afera. Mediji kontaktiraju udruženja. Kreće ludilo i novinarski senzacionalizam, gde se bombastičnim, pretencioznim, netačnim  naslovima servira dobro poznata priča. Naslovi nisu imali veze sa tekstovima.

Pošto se muž eksponirao po medijima, ističući, ne problem hapšenja već problem nemanja dovoljno stručnog kadra kao zamene i veliku krivicu države koja to nije obezbedila, a uz to i bahatost siromašnog društva koji sebi dozvoljava luksuz od tri onkološke klinike u jednom gradu, (malo koji grad u svetu poznaje takav slučaj rasipanja resursa), a da ne govorim o lokalnom problemu nemogućnosti boravka roditelja uz decu tokom lečenja za sve uzraste, kreću ka nama, što formalne, što neformalne „pretnje“ “da se pazi šta se priča i ne diže panika.” Stižu od belih mantila, ponajviše.

I naravno niko tu nikoga ne sluša, svi već sve unapred znaju. Najjadnije je bilo što struka ćuti, jer je bilo jasno iz načina lečenja i svega naučenog , da nema govora o većim dozama, jer bi to podrazumevalo uključenost celog osoblja. Da je bar jedan novinar hteo da uđe malo dublje u problem, sve bi možda bilo drugačije. Al njima je samo tiraž važan i ništa više.

E sve to je trebalo posle tek završenog lečenja izdržati, i preživeti. Dobro je nešto izašlo iz svega, jer od tada na Institutu roditelji mogu da borave sa decom 24 sata.

Miloš jeste bio zabrinut, i pokušali smo da ga zaštitimo što više. Njegovo pitanje posle svega, a kako ćemo na onkologiju na kontrole. I ja sam se pitala isto. Malo se sleglo i svaki put je sve bilo korektno i iz kontakta sa drugim roditeljima vidim da njihove kontrole izgledaju isto sprovedeno kao i u Miloševom slučaju. Nismo ni sumnjali. Mislim da je vredelo svega kroz šta smo prošli, zbog svih onih roditelja koji su danas na odeljenju sa svojim detetom. Znam da bi to naročito na početku lečenja značilo i Milošu i nama. Osećam se ponekad kao u pesmi Bore Đorđevića “Za ideale ginu budale”. Al postignuće da je roditelj uz dete je uspeh, pa i neka smo “budale”.

Elem, evo je sreda, Mišo, kako si?

Već na prethodnoj kontroli videla sam na hodniku aktera ove moje priče, doktora, u belom mantilu, sa blagim osmehom na licu i uz dobar dan svima nama u hodniku. Lepo, pristojno, nesigurno. Bilo mi ga je nekako žao.

Prozivka, mi na kontrolu, u sobu, kad tamo dr dotični. Očekivala sam, jer sam već čula da radi i kontrole i konzilijume.

Prvo iznenađenje, Milošu je posvećena pažnju, Miloš je pacijent, persona, lik, o njemu se radi. Čak i raspored sedenja odaje važnost pregleda. Zapamtićemo za sledeći put.

Do sada kao da sam ja na kontroli, a Miloš moj pratilac.

Znači, sreda, uđemo mi i ide rečenica: „Mišo, kako si?“ Miloš zbunjen, ja takođe. Skrivena kamera? Pogrešna vrata? Osećam se dobro, bolje. Kako nas iznanađuju stvari koje su normalne? Ili trebaju da budu.

Kontrolni pregled traje skoro 20 minuta. 20 minuta! rekord! Kvalitetnih 20 minuta! Opet iznenađenje!

Detaljno nam se objašnjavaju i analiziraju rtg snimci. Kojim tempom se u narednom periodu rade kontrole. Detaljno se prolazi kroz krvnu sliku. Pita čovek jel ima pitanja, i nekih nejasnoća. Ja u čudu! Neko nas pita, da li nas nešto zanima, šta želimo da još znamo!? Šok! Pitanja ne vole, možda ih to podseća na ispite. Kažu ti da nema glupih pitanja, ali….rekla bih sad nešto ružno.. Opet se obraća Milošu i pita ga kako hoda, ima li tegobe, kako škola, šta je upisao…. Pregledao mu je i lečenu nogu…hm.

Na laboratorijskom nalazu nema referentnih vrednosti za decu, danas je sreda i on ih objašnjava. Nisam navikla. Savladala sam sve vrednosti i nema potrebe da mi ih objašnjava ali prija mi da to čujem. PRIJA MI. Ne pljuje laborante i neupisivanje „referentnih vrednosti“: Naučena sam već da ne treba puno da pitam jer znam šta i kako će mi biti ODGOVORENO, ne želim nervozu, pa ništa i ne pitam. Ali odgovori stižu: prijatni, korisni, opširni, razumljivi. I dobro se osećam. PRIJA MI! Ne treba nama puno.

Novo iznenađenje. Objašnjenje o povećanim vrednostima mokraćne kiseline u krvi. I ranije su mu bile povećane vrednosti ali umesto objašnjenja dobijala sam odgovore kako to nije predmet praćenja osnovne bolesti i da ja o tome ipak pitam negde drugde.

Piše se izvešataj. Mnogo, mnogo detaljniji nego ranije. Čudo. Meni!

Ovu sredu sada pamtim i delim je sa vama. To je kontrola koju sam i ranije očekivala (zamišljala) kao nešto što bi trebalo da bude, jer se ovde ne radi o gripu, a mi smo živi ljudi, a ne lutke na traci. Detaljno, puno povratnih informacija. Malo pružene ljubaznosti i život je mnogo, mnogo lepši. HVALA DOKTORE.

Pitala sam se često, čemu kontrole služe ako ja donesem rezultate prozborimo reč dve i ajmo na sledeću za xx dana….

Ja se nadam da je doktor nekada ovako radio.

Žao mi je što su neke stvari morale da se dese, i da se profesija ponovo vrati. Ne znam…, još uvek verujem da su doktori doktori, a menadžeri menadžeri.

Ni insistiranje sestre, gde mi je muž i da ga ja pozdravim i da Miloš pozdravi tatu, a sve aludirajući i provocirajući na sve ono od prošle godine, nije mi moglo pokvariti utisak i prijatnu zatečenost pregledom….a usput imam ja još jednog sina, a Miloš brata za pozdravljanje.

Ne treba puno, samo malo tople reči. Samo malo…

ByAdministrator

Zašto analize krvi?!?!

Svi smo po nekada vadili krv i davali je za analizu, čitali rezultate, gledali njihove “vrednosti” i posle dva minuta zaboravili šta smo i čitali. Međutim kada je u pitanju naše dete onda se neki od nas i zadrže na tom papiru koji jedva čekamo da doturimo doktoru da nam pročita i “prevede”.

Za sve one roditelje koji se nerviraju zbog šturih odgovora lekara evo malo više objašnjenja šta to kola našim venama i u kojim su “vrednostima”.  Laboratorijski nalazi su, bar za većinu naše prosečno obrazovane populacije, još tajanstveni vid komunikacije između lekara različitih specijalnosti.

VODIČ možete preuzeti OVDE.

Kada je reč o laboratorijskom ispitivanju krvi, ono podrazumeva dve vrste analiza:

  • onih koje su usmerene ka ispitivanju vrste, broja, odnosa i izgleda ćelijskih elemenata krvi, poznatih pod imenom “krvna slika”
  • i drugih, kojima se proverava biohemijski sastav krvi i na osnovu toga ustanovljava rad ili stanje pojedinih organa i tkiva.

Te analize počinju uzimanjem krvi, najčešće iz jagodice prsta ili vene na ruci, a u tom uzorku se zatim testiraju različiti sastojci, zavisno od toga šta lekar želi da proveri. Najčešće je to broj crvenih ili belih krvnih zrnaca i koliki je njihov odnos…

Ove analize su neophodne da bi se postavila valjana dijagnoza i usmerilo lečenje širokog dijapazona bolesti.
Uzimanje krvi traje veoma kratko i mnogi smatraju da je gotovo potpuno bezbolno, a u većini laboratorijskih analiza ne prethodi nikakva specijalna priprema, baš kao što se nakon preduzimanja ove dijagnostičke procedure ljudi odmah mogu vratiti svojim uobičajenim aktivnostima. Ipak, u cilju dobijanja što verodostojnijih rezultata, najčešće se savetuje uzdržavanje od jela na dvanaest sati pre davanja krvi.

Normalne vrednosti krvi

To su vrednosti koje pokazuju statistički nivo pojedinih parametara krvi kod većeg dela zdrave, odrasle populacije. Kad pacijent dobije podatak da njegovi nezultati “nisu normalni”, reč je o odstupanju od tih normalnih vrednosti i ne mora značiti da se na osnovu toga može sa sigurnošću ustanoviti kakva je vrsta promena nastupila: lekar će tek uz druge dijagnostičke procedure moći da kaže šta takav rezultat znači u svakom pojedinačnom slučaju.

Kada sam pretraživao internet na ovu temu iznenadila me je činjenica da skoro svaka ustanova ima svoje “normale ili referentne” vrednosti. 

KOMPLETNA KRVNA SLIKA (KKS)

Zašto se obavlja ova analiza?
Kompletna krvna slika se radi zbog procene opšteg zdravstvenog stanja i otkrivanja raznovrsnih poremećaja poput anemija, infekcija, stanja uhranjenosti organizma i izloženosti otrovnim materijama, malignih bolesti.

Kada se vrši testiranje?
Kao deo rutinskog lekarskog pregleda.

Uzorak?
Krv se uzima iz vene ruke ili jagodice prsta, odnosno iz pete kod novorođenčadi. KKS uključuje broj leukocita, eritrocita i trombocita, eritrocitne konstante (MCV, MCH, MCHC, RDW), trombocitne konstante (MPV, PDW), diferencijalnu krvnu sliku (podvrste leukocita: neutrofili, eozinofili, bazofili, monociti, limfociti), hemoglobin i hematokrit.

OPŠTA HEMIJA

Stalno smo u dilemi da li su naši biohemijski parametri laboratorijske analize u granicama normale i šta se dešava ako su povišeni ili sniženi. Zbunjuju nas i stručni medicinski termini poput, alkalna fosfataza, kreatinin, amilaza, C reaktivni protein (CRP), transaminaze, GGT,… šta znače pojedine skraćenice i koja je njihova uloga u organizmu.. Ovaj članak će na najednostavniji način pokušati sa da sve odgovore na vaše dileme o biohemijskim parametrima laboratorijske analize.
Kada sam pretraživao internet na ovu temu iznenadila me je činjenica da skoro svaka ustanova ina svoje “normale ili referentne” vrednosti. 

Zahvaljujemo se sajtovima www.stetoskop.info i www.vasdoktor.com

ByAdministrator

Rožaje…stiglo..

Četvrtak 27.10.2011

Još jedan dan na Institutu Banjica. Sreća, samo jedno dete. Sreća, hm, kome? Damjan, divan dečak. 16 godina iz Rožaja. Osteosarkom leve nadkolenice, kao naš Miloš. Nije najbolje. Noga se upalila, veliki otok. Svi su tu. Majka, otac, dva starija brata. Ćelava glava, tužna.

Predstavljam se roditeljima, majka viče”..nemojte mene, saće moj muž… “. Ćale po malo zbunjen, ko smo sad pa mi. Sa mnom i Marjan. Momak iz Valjeva. 20 godina. Osteosarkom pre tri godine na desnoj podlaktici. Dobar dečko, željan da živi i željan da nešto lepo učini.

I verujte, učinio je. Reč po reč, reč po reč, otkravismo ćaleta, a posle par minuta nasmeja se i Damjan. Pile malo od metar i osamdeset.

Primio je tek dve hemo, ali nešto  nije kako treba. Hitno primljen na Banjicu i sada čekaju. Šta čekaju? Mislim da znaju, ali ne želi niko da to izgovori na glas. Marjan je tu, teši ga kako je i on sam ovde ležao pre ne pune tri godine i evo ga sad, radi, ganja devojčice i šeta po Valjevu. Vidim da Damjanu to prija. Smeška se. Lepo je videti taj osmeh. “Damjane, druže, kaži nam, koga bi hteo da upoznaš dok si ovde?” Pitamo ja i Marjan. “Divca” kaže Damjan. “Uh, nemoj njega molim te, mada nikad se ne zna. Ajde razmisli pa mi pusti poruku. Kad god. Ponoć, ponoć!!!”

Psiholog na klinici? Ma gde? Kažu ili im nije potreban ili nemaju para da ga plate. Ne znam baš još najjasnije! Glup sam. Možda stvarno i nije potreban. Pa i cela Onkologija Beogradska ima samo jednog psihologa. Mi smo ipak samo tupavi roditelji i ne znamo ništa. Bitna je glava na ramenima, a ne hoće li u njoj i nešto ostati.  Uh, ljut sam.

Štiže poruka, nije ponoć, ranije, mnogo ranije – piše “može li Saša Ilić?”. Ma bre može, Damjane naćićemo Sašu. Kako god znamo i umemo. Samo da ne bude kasno. Mislim, pre operacije.

Našao sam broj, zovem ga odmah ujutro….. Drži se Damjane. Pa neke stvari i ne znamo! Jači su ti klinci od nas. Mnogo jači.

Petak 28.10.2011.

…Javio mi se Saša Ilić. Danas igrač fudbalskog kluba Partizan. Primio poruku, pročitao i javio.. Hvala Sale… Sve smo se dogovorili. Idemo u nedelju da obiđemo Damjana u bolnici na Banjici.

Nedelja 30.10.2011.

Obišli smo Damjana. Ej ljudi, ne, ne, ne mogu tu sreću, taj osmeh, tu ozarenost da stavim na ovo računarsko čudo. Nisam toliki profesionalac. Ne bih ovo uporedio ni sa 100,000 evra u džepu. Eh kako je malo potrebno nekada da ubacimo malo sreće, kako je malo nekada potrebno da se zubići zabele.. Sva ružnoća požutelih, ispovraćanih zidova u trenutku je nestala. Ma zaboravili se i bolovi, zaboravila se muka. Neizvesnost dana koji dolaze iščezli su u trenutku.

60 minuta Saleta i Damjana… ma zašto se i trudim da opišem? Verovatno jer želim da malo lepih trenutaka ostane negde bar rečima zabeleženo. Sale, divan čovek. Tako jednostavan, tako prijatan. Nije svako za posete. Saša jeste. Jeste da su ga uhvatili rođaci, više po nekad od Damjana, al , šta ćeš, Sale je to. I svi smo po nekada za sebe.

Ušlo nas je previše, sestra već urgira, buni se. Uvek sam se pitao zašto to rade, sestre!? A Damjan je sam u sobi, nema drugih bolesnika, druge dece. Izlazim iz sobe, zadovoljan, ulepšah klincu dan. I ja sam samoživ, imam na to pravo. Usrećite druge, usrećiće te sebe. Na izlasku susrećem Damjanovog doktora. Ne radi, ali je došao da obiđe Damjana. Istog onog doktora koga sam zamrzeo već prvog dana Miloševog primanja u bolnicu. Više ga ne mrzim. Sada ga razumem. To je druga tema. Ne sviđa mu se kako noga izgleda, ali će sačekati sa odlukom.

Utorak 01.11.2011.

Rano pre podne Damjan je otišao na operaciju.

Damjan se vratio, ali ne i njegova leva noga.

Jebi se, droljo. Za sada vodiš, ali nećeš dugo….

22. April 2013.

Drolja je pobedila!

ByAdministrator

Scintigrafija!

Snimanje kostiju nuklearno-medicinskim metodama koristi se za otkrivanje artritisa, osteoporoze, prijeloma, sportskih ozleda, tumora pa čak i slučajeva zlostavljanja dece. Snimanje kostiju se takođe radi za procenu neobjašnjvog bola u kostima, otkrivanje metastaza.

Scintigrafija kosti i zglobova je pretraga dijagnostički slikovni postupak u kome  se koriste radiofarmaci (radioaktivni kontrast) koji se nakupljaju u koštanom tkivu.

Scintigrafija skeleta se kod osteosarkoma i Juingovog sarcoma radi po uspostavljanju dijagnoze. Služi da se otkriju moguće metastaze na kostima.

Praktične napomene: pre scintigrafije bolesnik treba isprazniti mokraćnu bešiku, jer bi aktivnost u njoj mogla da ometa očitavanje snimka karličnog kostura. Scintigram se može ponoviti u roku od 48 sati ako je to potrebno. Ponavljanje scintigrama u razmaku manjem od dva meseca obično nije svrsishodno.

ByAdministrator

Sećanja na Puftu..

14.11. 2011. napuniće se dve godine od kako Filip Milojević simpatičnim nadimkom – Pufta, više nije sа nama. Uzela ga, ONA.

Sa ovih par redova želim da, kao roditelj i čovek, odam poštu divno mladiću koga ja lično nisam upoznao, ali i iz želje da svi ti mladi ljudi ne ostanu statistički podatak u raznoraznim prepiskama naučnih i nenaučnih skupova i disertacija ostavićemo par pisanih reči i na našem-vašem sajtu.

“O Filipu bi se mogao napisati roman, da ne budem skromna.” Počinje Filipova majka svoje pismo.

“Rođen je 06.03.l981. u Smederevskoj Palanci, jer smo muž i ja tada radili u VOĆNO-LOZVOM RASADNIKU u Žabarima kod Požarevca. Muž Janko je magistar poljoprivrede, smjer voćarstvo i vinogradarstvo, pa nije ni čudo da je i Filip bio pošao očevim putem. Razbolio se u 12. godini , Epithelioid Sarcoma, ali nažalost, kako to kod nas biva, pravu dijagnozu su otkrili naši “eminentni stručnjaci” tek kroz dvije godine. za to vrijeme Filip je završio Osnovnu školu i bio upisao Gimnaziju, ali zbog 10 ciklusa hemioterapije na Onkologiji, nije uspio pratiti nastavu u Trebinju i u junu te godine vanredno je položio I razred Poljoprivredne škole u Baru. Uz liječenje je vanredno kao najbolji učenik njihove škole maturirao 2000. godine i upisao Poljoprivredni fakultet u Zemunu. Iako su mu se stalno vraćali recidivi, imao dodatne operacije, a 2002. godine i amputaciju leve šake, jer sve je krenulo od nokta na srednjem prstu leve ruke, kako su prvo rekli bradavica, pa stalno menjali dijagnoze i nešto čačkali, čak je poslije biopsije u Tiršovoj  profesorica Medicinskog fakulteta pogrešno dala nalaz da je benigni tumor.

Muž je odmah kao biolog tražio radikalniji zahvat, ali njihovoj sujeti nema kraja, odugovlačili su i vidite gdje je nama kraj.

Ali i pored toga Filip svaku godinu prvi od svoje generacije daje uslov u junu mesecu. Polagao je ispite i imao znanje, kao malo koji stručnjak iz te oblasti. Zaista imao je cilj, a to su nam rekli njegovi drugovi kada su došli kod nas poslije sahrane svi u stan da noće sa nama, da završi pre oca i da ima bolji prosek od oca, samo da napomenem da je Janko diplomirao 28.09. ne ušavši u apsolventski staž.

Ostao mu je samo jedan ispit, ne zato što ga nije spremio, nego da bi imao razlog da bude u Beogradu, dalje od rodbine i komšiluka da ga ne bi sažaljevali, jer to nikako nije podnosio, a Trebinje je ipak mala sredina. Bio je veliki borac, družio se sa svojom rajom sa fakulteta i bili su mu uz nas velika moralna podrška. Bio im je pravi vođa, a i zvali su ga Direktore, jer je zaista imao liderski stav i držanje. Ponosni smo na njega.

Zaista Filipa je sve interesovalo, a naročito sport. Bio je veliki PARTIZANOVAC. Ostavio je poruku da mu se svira na sahrani partizanova himna, bez ikakvih govora, a da partizanova zastava bude preko njagovog kopčega. Sve smo mu to ispunili.

Te 2009. godine igrao je virtuelnu igru u košarci gde je među 6.000 timova zauzeo prvo mesto i ušao u kuću slavnih. Ukucajte njegovo ime na internetu pa možete nešto pronaći.” Link

Danas u Trebinju deluje i fondacija vođena od Filipovih roditelja.

PUFTAFILIP MILOJEVIĆ
Ulica Cerska 18/7 · 89101 Trebinje

tel: +387 59 224 856 · mob: +387 66 917 917

Žiro račun: 5517002203999487 (Unicredit banka)

Devizni racun: 29918223001 (Unicredit banka )

Filipovi roditelji su nam poslali sećanja Vladike Grigorija  na Filipa

Ф и л и п

                Познавао сам (познајем још увек) једног доброг човека, Херцеговца. Требало би много времена да се опишу његова појава и лик,  јер он је заиста необичан. Али, пошто он није главни лик наше приче већ отац јунака о коме бих хтео да говорим, рећи ћу само да се ради о горостасу (говорим то без претеривања!) изванредно бритког ума и потпуно детињег срца. Слично би се могло рећи и о његовој мајци: типична жена из херцеговачких планина која већ при првом сусрету оставља на вас утисак да може поднети не само све, већ и више од онога што може поднети један жив човек.

                Њиховог сина, Филипа, упознао сам нешто више од месец дана пре његове кончине. И одмах сам схватио да су у њему на диван начин сабране све врлине његових родитеља и предака. Бистар поглед, тамна коса и бела пут, корпулентна грађа – баш све на њему упућивало је човека на мисао да га треба поштовати. Иако је годинама био изнураван тешком болешћу, иако је стотине ноћи провео будан, без сна, ( или дремајући, у полуседећем положају, ослоњен на сопствене руке), изгледао је, онако достојанствен какав је био, као неки тешко рањени српски јунак .

Многе су га ствари занимале и знао је стварно свашта – од математике и физике, до агрономије и теологије. А то што је знао, знао је не – површно и информативно, већ дубоко и свецело продирући у суштину ствари, са преданошћу једног научника.  Понајвише (можемо рећи – све оно што је било доступно) знао је о свом вољеном спортском друштву „Партизан“ коме је, (и свему ономе што је „Партизан“ значио за њега) био и остао веран до последњег даха. Волео је и да се шали, али никада са грубошћу и иронијом својственом његовим годинама, већ увек  детиње безазлено и духовито.

Све ове особине биле су пројављене и у начину на који је приступао својој болести. Са посвећеношћу коју показују најревноснији светски лекари, сазнавао је све што се те болести тицало. Знао је тако, потпуно свесно, да му се крај неодступно приближава. Било је тешко разговарати са човеком који је одболовао толико болова. Још теже – са човеком који је преболео сопствену смрт. Причестио сам га неколико пута. И то је, за мене, увек био духовни доживљај. Изгледало је,(знам да је тако и било!) као да се све већ догађа – „с’ ону страну“. Као да смрт лагано одумире, а живот долази да постане вечност.

Умро је истога дана када и наш блаженопочивши патријарх Павле. Нисам могао да будем на његовој сахрани, а ни до данас (признајем то са нелагодом) нисам отишао на његов гроб нити сам се честито видео са његовим родитељима. Ипак, сећам се да ми је – док сам стајао поред кивота уснулог патријарха – на ум дошао лик Филипа Милојевића, светао и ослобођен бола, насмејан и потпуно жив. Размишљао сам кратко и схватио да је његова борба за живот успела, јер је све одједном постало искрено и безазлено, (какво је било и оно његово страствено навијање за „Партизан“). О овоме сведочи и то што су се изнад његовог одра окупили не само сви они који су имали част да буду његови „ближњи“, његови пријатељи, већ и они који су га познавали само један трен. Гледајући људе како прилазе кивоту блаженопочившег патријарха, а сам у мислима прилазећи одру овог дечака, схватио сам да се у смрти људи заиста осликава читав њихов живот. Ова истина ми је у трену постала очигледна. Ма како да су се мучили у овом свету и веку, ако су „стали смрти на биљег“ и храбро јој погледали у очи сјединивши се са Богом, они су постали и остали храбри бесмртници.

Од тада до данас (верујем – заувек) Филипа не могу да замислим другачије него као живог, здравог и радосног, како предводи хиљаде исто тако живих, радосних и безазлених навијача. Предводи, а води их некуда где нема мржње, туге и бола. Као да свима хоће да објави да живот, ипак, побеђује! Тај и такав његов лик, у часовима малодушности и туге помаже ми у мери коју је немогуће описати.

Владикa Гигорије

ByAdministrator

Ožiljci od zlata

Igor Erić je rođen u Beogradu 28. XII 1983. godine. U rodnom gradu završava osnovnu i srednju školu i upisuje Filološki fakultet, Odsek za japanski jezik i književnost, jer je duboko poštovao i voleo filozofiju i umetnost življenja Dalekog istoka. S polaskom na fakultet počinje i njegova zainteresovanost za pisanu reč. Piše priče i svoju prvu knjigu, Krv Valara, koja još nije objavljena. Roman Ožiljci od zlata napisan je u znak sećanja na prijatelje s kojima je ležao u bolnici, lečeći se od teške bolesti. Preminuo je 9. VIII 2010. godine u Beogradu.

Glavni lik romana Ožiljci od zlata imućan je i uticajan čovek, rob novca, najgorih strasti, suludih htenja, a u dubini nesrećno i prazno biće. U svom tumaranju kroz život u jednom trenutku gubi sve, imovinu, prijatelje, i ono najvažnije, zdravlje. Suočava- nje s dubokim razočaranjem, bolom i senkom neizbežne smrti polako ga dovodi do odgovora na mnoga životna pitanja, dajući mu priliku da u sebi nađe davno izgubljene i zaboravljene želje i osećanja. Na samom dnu nalazi ono najiskrenije, ono što je oduvek želeo…

Deo prihoda od prodaje ovog divnog romana usmeren je za rad “Roditeljske kuće” na Institutu za majku i dete “dr Vukan Čupić” Beograd u kojoj borave dece koja se leče od malignih bolesti i njihovi roditelji.

OŽILJCI OD ZLATA

POČETAK KRAJA

Kako su godine prolazile nešto se menjalo u meni. Kada se pro budim nisam otvarao oči, samo bih ostao da ležim. Spavao sam u mrklom mraku i budio se tako. Budeći se gotovo sam žalio što se blažena usnulost privodi kraju, jer činilo mi se da jedino u snu zaista mogu da kažem da sam sasvim dobro.

Kako me godine stižu, izgleda da je potreba za tim osećanjem sve veća…

Udahnuo sam duboko i spremio se na ogroman napor neophodan da bih podigao mesnate očne kapke, teške pet stotina kilograma. Oštar miris mi je ispunio nozdrve, ali moj stomak nije reagovao na njega. Smešak mi se omakao dok sam rukama klizio pokraj sebe u potrazi za ženskim, savršenim oblinama. Našao sam ih i stao kratko da ih gnječim bez nekog posebnog cilja. Nisam ni znao tačno šta gnječim, nije me ni bilo briga, toplo je, meko i moje – barem još neko vreme…

Nijedna od njih dve se nije probudila, ili možda nisu želele, kao ni ja.

Davno sam prestao da se budim sa erekcijom, kao da mi se ud umorio od tog svakodnevnog jutranjeg pozdrava, pa je odlučio da lenčari na butini, zauvek. Zaista ne mogu da ga krivim, svima nam treba odmor…

„Dižite se, dok otvorim oči, hoću da vas nema”, promumlao sam napuklim, dubokim glasom. To je jedino što sam voleo nakon buđenja, sve ostalo je ili smrdelo ili je bilo nagnječeno i nezadovoljno. Ništa bolje od bezobrazluka ne razbudi čoveka.

Nisam nameravao da čekam da odu pa da otvorim oči. Kakva je svrha bezobrazluka ako ne posmatraš emocije koje on izaziva. Oduvek sam se gnušao drskih ijudi, ali moram da priznam da sam i sam razvio sklonost ka drskosti.

Stavio sam ruke iza glave i posmatrao dva gola tela kako umorno klize sa mog kreveta i izazivaju umirujuća podrhtavanja dušeka. Ne znam kako bih mogao drugačije da ih nazovem, bile su gole, smeđe i savršene prema svim merilima. Jedino nesavršeno bio je manjak života u očima. Zbog toga se povremeno i udvaram „normalnim” ženama, mada je taj pojam buđav. Već čitavu deceniju skoro niko više nije normalan i niko i ne želi da bude. Normalno je dosadno…

Navlačile su jedan po jedan odevni predmet pokrivajući svoje obline. Svaki je imao neku mističnu moć da stvori novu ličnost od ove dve golišave igračke koje dišu…

Kada su dovršile kinđurenje, ispred mene su se našle dve prelepe devojke, sasvim sigurno premlade za mene, ali se moje iskustvo nikako nije moglo meriti s njihovim. Kroz njih dve je prošlo mnogo metara mesa…

„Smem li da se istuširam, Mačak?”, upitala me je jedna nevinim glasićem, koji sam slušao čitavu noć kako mi šapuće najbestidnije prljavštine.

Njena tamnoputa drugarica prebujnih grudi poklonila mi je jezivo lažan osmeh u nadi da će me smekšati. Bio sam počastvovan tim malim gestom, retko kada ti se prostitutka smeška kad osvane. Mora da sam sinoć uradio nešto dobro i za nju, uprkos činjenici da sam noć proveo sebično grabeći zadovoljstvo i ispunjavajući sve perverzne ideje koje su mi pale na pamet.

,,Ne”, odgovorio sam kratko, uživajući u grubosti svog jutarnjeg glasa. „Napolje”, dodao sam i pokazao glavom ka velikim dvokrilnim vratima.

„Haaaajdeee, Mačak, molim te, moramo da radimo još sigurno pola dana”, dobacila mi je molećivo, još jednom me oslovljavajući nadimkom iz detinjstva.

Coknuo sam odrično i počešao genitalije, što ih obično posebno iznervira. Užasava ih pogled na ono što je toliko vremena provelo u njima.

„I ja hoću da se istuširam”, rekoh.

„Paaaaa, možda bismo mogli zajedno, sve troje”, nastavljala je da me ubeđuje, iako joj je svakako bilo teško s obzirom na to da se svojski trudila da zaboravi koliko joj se gadim. Naterao sam se da podrignem, uspelo mi je bolje nego što sam očekivao, samog sam sebe prijatno iznenadio. Video sam kako joj se crte lica biago skupljaju od muke.

„Zaista?! Činilo mi se da je moj termin gotov još odavno”, odvratio sam glumeći nevinost Trenutak kasnije počeo sam da čistim zube prstima kojima sam se do malopre češao, pomažući se jezikom uz glasno coktanje, jezivo se kreveljeći pri tom. Bože, kakav sam ološ!

Zaustila je da mi kaže kako je to poklon od nje, ali nije mogla da se natera da izgovori čitavu rečenicu. Samo je složila prste leve ruke u dobro poznati oblik, uperila ga u mene i pojurila napolje zalupivši vratima.

Znao sam da su otišle sa poseda kada je Zen zalajao a one zavrištale i dale se u beg dok mi je zvuk njihovih visokih štikli odzvanjao u ušima.

Volim tog psa, radujem se i ja njemu koliko i on meni kada prođem kroz kapiju. Da imam rep, mahao bih njime.

Vredele su svaku paru, kao i svaki put… ništa me ne vadi iz depresije, praznine i beznađa kao dve kurve, kojima je mnogo gore nego meni. Možda jedino… ma ne, ni to…

„Dobro, idemo matori, diži dupe”, ohrabrivao sam samog sebe.

Prsti na nogama su se, kao i obično, obradovali dodiru debelog persijskog tepiha. Volim svoju kuću, zaključio sam iznenada, trebalo bi češće da spavam ovde.

„Miranda!”, prodrao sam se. Shvatih da mi se moj glas i daIje neobično sviđa, pa zapevah, širom raširenih ruku. „Miranda, ooooo Mirandaaaaa. Ti znaš da ja sam milioneeeerrrrr. Nana na na naaa.” Ništa mi bolje nije palo na pamet.

Debeljuškasta seljančica iz neke zabiti, s brkovima većim od mojih danas, stvorila se ispred mene stidljivo se smeškajući kao i uvek kad me vidi bez gaća. Zvala se Lela, ali Miranda mi je tako zvučno, a ona tvrdi da joj ne smeta.

„Doručak, gospodine Juncele?”, upitala me je veselo.

,,Da, dušo moja, da”, odvratio sam nehajno odlazeći da se istuširam. Žurilo mi se, i dalje sam na koži osećao njihove sokove i teške mirise.

Čuo sam Mirandu kako mi kaže da sam izgubio nekoliko kilograma, što je zapravo i bilo tačno, uprkos mojoj neaktivnosti poslednjih godina. Zastao sam, jer mi je dobro poznata lekcija pala na pamet.

„Miranda, dušo, ti znaš koliko ja poštujem i cenim to što činiš za mene. Bez tebe bih bio sasvim izgubljen”, dobacih joj smešak da začinim to sranje. I ona je znala da je to čisto smeće, ali se svaki put smejala kao da ima dvadeset godina manje. Pa dobro, možda ipak četrdeset.

„Hvala gospodine, previše ste Ijubazni.” Prema posluzi čovek mora da bude ljubazan. Ti Ijudi mi spremaju obroke, peru mi i peglaju, i sve ostalo što treba, nikako ne bih voleo da me zamrze pa da mi pljuju u kajganu i pišaju u supu.

Uskoro sam se vozio na posao posmatrajući iste ulice kojima tabanam čitav život. Ovako u jesen posebno su onespokojavajuće, a opet neodoljivo me sećaju na tih trideset pet godina koje sam ostavio iza sebe.

„Miško, okreni jedan krug. Prija mi vožnja”, dobacio sam mladom vozaču po imenu Nenad, a on je odgovorio nešto što me nije previše zanimalo.

„Gospodine Juncele?” oslovio me je ubrzo.

„Hm?” Pogledao sam ga.

„Da li vam ova ruta odgovara?”

„Samo vozi, Miško.”

,,U redu, gospodine.”

Dok smo prolazili polupraznim ulicama koje je Miško pažljivo birao, posmatrao sam redove automobila koji čekaju. Ljudi pljuju kroz prozor, trube, deru se jedni na druge zbog jednog mesta više.

Na kraju smo i mi upali u gužvu. Otvorio sam prozor, shvatio da će to potrajati i zviznuo prvom panduru koga sam video.

Bez reči je strpao pare u džep, upalio rotaciona svetla i proveo nas kroz suprotnu traku sve dok se pakleni red nije proredio…

Da, to je to osećanje, osećanje koje se, kako ona kaže, tako jasno vidi na mom licu. Već duže vreme se osećam kao taj neko koji prolazi pored rulje pobesnelih, običnih Ijudi što sa jasnom mržnjom i zavišću blenu u moja zatamnjena stakla. Godilo mi je saznanje da sam iznad njih, pružalo je svrhu tom silnom mu- čenju, rizikovanju i neprospavanim noćima po kancelarijama.

Prokleta bila, Andrijana, zašto je loše ako čovek uživa u svom mukotrpno stečenom izobilju? Nosi se i ti i tvoje bogatstvo u duši. Eno ih ti tvoji, duševni bogataši, čekaju u redu dok se svojski trude da ignorišu moj bezobrazluk i pojavu.

„Vozi na posao, Miško”, dobacio sam nervozno.

„Oprostite, gospodine Juncele, obično nema gužve, stvarno mi je žao”, mucao je momak.

„Miško, umukni i vozi”, odvratio sam bezvoljno.

„Razumem, gospodine.”

Telefon je zvonio dok se nisam naterao da ga uzmem.

„Šta oćeš, Dobrice?”, upitao sam.

„Ovde Mark”, začuo se glas s druge strane.

„Znam ja ko si ti, Dobrice”, odvratio sam mrzovoljno.

„Pa, u tom slučaju, dobar dan vam želim, gospodine Juncele. Gospoda iz upravnog odbora čekaju vas već punih trideset minuta. Pitaju se hoćete li uspeti da stignete do kraja dana?”, upi- tao me je prilično drsko pederasti pomoćnik jednog partnera iz firme. Može mu se, valjda, nisam u prilici da ga otpustim, barem on tako misli. Možda ću ga iznenaditi za Božić.

„Naravno Dobrice, reci im da sasvim sigurno stižem do kraja dana”, odgovorio sam i pritisnuo bogom dano crveno dugmence na telefonu.„Uspori malo Miško, nikud ne žurimo”, dobacio sam malom i zavalio se u sedište sa omiljenom cigarom u ustima. Mmm, dabl korona, sjajna aroma.

Zgrabio sam razne dnevne novine koje su me uredno čekale na sedištu, prekoputa. Moja dražesna pomoćnica, kako li joj ono beše ime, bila je dovoljno Ijubazna da mi svaki put zaokruži članke koji su me se na neki način ticali.

Nakon kratkotrajnog listanja odbacio sam standardnu štampu sa finansijskim izveštajima i sve do posla gledao sebe na lošim fotografijama kako vodim podruku ovu ili onu i nagađanja o njihovom identitetu ispod svake slike. Nisu pogodili ni za jednu misterioznu damu, kako kažu. Možda je to bila puka pristojnost, mada nijedna od njih nije imala ni dovoljno godina niti dovoljno mozga da bude poznata. Iako su ipak imale dovoljno vijuga za izvesne posebne veštine i prostu matematiku jedino bitnu za njihov posao.

„Dobar dan, gospodine Juncele”, dobacilo mi je nekoliko izveštačeno Ijubaznih Ijudi. Otvarali su mi vrata i nudili me kafom na putu do moje kancelarije. Tamo sam, umesto mog imena na vratima, naleteo sam na majstora koji je upravo strugao poslednje slovo.

„Da te pitam prijatelju, šta radiš to, kog đavola!?”

„Radim svoj posao”, odvratio mi je neuznemiren i stao da skuplja svoju opremu s poda. Na trenutak sam ga samo gledao i razmišljao da li da ga šutnem u glavu ili rebra.

„Gospodine Junceie, stižete tačno na vreme!” povikao je onaj pederaš.

„Molim vas, čekaju vas u sali za konferencije”, dodao je veselo, pozivajući me rukama. Odmerio sam majstora još jednom, brzo pogledao mesto gde je moje ime do maločas stajalo i odlučio da se time pozabavim kasnije.

Zatekao sam ih sve na okupu kako piju moj dvadeset dve godine star kurvoazje. Osam tamnoplavih odela, s različitim glavama i živopisnim kravatama. Odmah sam se osetio prijatno u svojim lanenim pantalonama i majici, preko koje sam obukao kožnu jaknu.

„Aaaaa, gospodine Juncele, živeli!” povikao je jedan od mojih partnera, zapravo prijatelj iz detinjstva, Alan. Nas dvojica smo osnovali ovu firmu i iščupali je iz lepljivog blata mediokriteta, uz pomoć silnih i raznovrsnih prevara.

Iskrivio sam glavu i uzdahnuo, jasno mu stavljajući do znanja da nisam zadovoljan ovom malom scenom.

„Sipaj i meni jedan, pre nego što mi sve popijete”, zatražio sam privukavši stolicu.

„Loše vesti, Mačak”, dobacio mi je Alan. „Više nije tvoj”, dodao je smrtno ozbiljnim glasom.

„Ne razumem šta hoćeš da kažeš? Već si pijan Alane, pa prerano je, čoveče!” nasmejao sam se na silu. „Mogao si da me zoveš, barem.”

,,Na tvoju žalost, Mačak, uopšte nisam pijan, čak ni pripit, iako je konjak vrhunski”, odgovorio mi je zadržavajući ozbiljno lice. To mu se dešavalo veoma retko a ja to znam sobzirom na to da ga poznajem skoro čitav život.

„Sad me već zabrinjavaš”, odgovorio sam smrknuto. „Dajte nam minut”, rekao sam obraćajući se ostalima. Niko se nije ni pomerio.

„Oni ostaju, barem dok ne čuješ to što treba”, odgovorio mi je u njihovo ime Alan.

,,U redu”, rekoh pošto sam se udobno smestio. „Slušam.”

,,Pa, gospodine Juncele, okupili smo se danas da vam saopštimo da ste vi veoma bogat čovek”, obratio mi se Alan kao da smo potpuni stranci. Uprkos ohrabrujućem završetku te rečenice, osećalo se da nešto nije kako treba.

Ćutao sam i dalje…

„Barem ste bili bogati, dok poreznici nisu uzeli svoje”, dodao je i slegnuo ramenima. Preduhitrio me je pre nego što sam uspeo išta da kažem.

„Zarad našeg prijateljstva, uspeo sam da ih ubedim da ti ostave kuću”, dodao je.

Htedoh da mu kažem da droga nije dobra za zdravlje, ali pogled na ostale je bio dovoljan da se uverim da se ne šali. Svi do jednog su likovali, mada su se svojski trudili da sakriju osmehe.

„Da razjasnim” reče brzo matori Boris Marčević, jedan od prvih ljudi koje sam zaposlio. Do tog časa ruku bih dao da mi je potpuno lojalan.

„Prilikom sjedinjavanja sa Unlimited Optics – zastao je da rukom upre u ostale u prostoriji – jedan od ugovora koje ste potpisali vi i gospodin Meken (uperio je rukom u Alana koji je zaklimao glavom) jasno je objašnjavao mogućnost prodaje vaših akcija internim partnerima. Tako da je vaših 33% prodato po regularnoj ceni.” Završio je priču, a meni se krv sjurila u pete. Ćuteći i dalje zakopao sam pogled duboko u lobanju takozvanog prijatelja. On je preuzeo sastavljanje tih ugovora, uveravajući me u njihovu ispravnost.

Na brzinu sam izračunao tu regularnu cenu i cifra me je malo povratila u život.

„Dobro”, rekao sam trudeći se da zvučim što pribranije. Nisu me prvi put u životu prevarili, samo sam neprijatno iznenađen što je ovog puta to bio baš jedini čovek kome sam verovao. ,,Kakva je to priča o poreznicima?”, upitao sam.

,,Pa, imali su detaljan uvid u poreske izveštaje, – zastao je da pogleda u sat – sad već nepostojeće firme Eagle lens. Ispostavilo se da si dužan državi više nego što zapravo imaš”, rekao mi je sa smeškom na licu.

Odakle tolika mržnja, zapitao sam se, a onda mi se privide kako mu čupam kičmeni stub golim rukama.

Pošto sam nekoliko minuta ćutke zamišljao kako koljem i ubijam sve ove što dišu u ovoj prostoriji, zaključio sam da je sve ovo farsa. Nikada ne veruj ljudima, pa makar te i hvalili. Svako ima svoj ugao, u svemu. Pa čak i oni najbliži.

,,U redu”, progovorio sam napokon i ustao. Lagano i bez žurbe osmotrio sam sva lica u potrazi za prijateljima. Jedino je Boris spustio glavu, svi ostali su imali male đavolje osmehe i zmijske jezike kojima su palacali ka meni. Alan je vidno besan zurio u mene.

Šta mi ostavljate, pošto vidim da mi je ime već uklonjeno sa vrata?” upitao sam ga. Istegao je vrat i odmerio me.

„Uvek možemo da ti ponudimo pristojan posao”, osvrnuo se tražeći podršku. ,,U računovodstvu recimo, oduvek si bio dobar s brojkama. Čujem da Borisu treba pomoćnik”, dodao je dok mu je usna poskakivala.

Okrenuo sam se i izašao, jedva ‘se uzdržavajući da nekoga ne gađam stolicom ili barem zalupim vrata. Na izlazu iz zgrade zastao sam i posmatrao kako skidaju glavni natpis, moj natpis. Shvatio sam da ću prsnuti od besa i na kraju ga iskaliti na prvom sirotom Ijudskom biću na koje naletim. Vratio sam se i nogom razvalio vrata svoje kancelarije. Uplašena čistačica preneraženo me je gledala stiskajući metlu u rukama.

,,’De su stvari!?”, povikao sam.

„Gospodine Juncele!?”, odvrati ona nakon što je prepoznala svog bivšeg poslodavca.

„Gde su jebene stvari, ženo!?”

,,N-ne znam, verovatno dole na recepciji”, odgovorila je uplašeno. „Oprostite, rekli su da čistim, ništa ja ne znam, samo slušam šta mi kažu”, nastavila je da jadikuje.

Okrenuo sam se i izašao bez reči.

„Stvari smo poslali na kućnu adresu, po nalogu gospodina Mekena”, saopštio mi je portir. Razmišljao sam o nekoliko različitih načina za nanošenje što veće štete, a onda sam uzeo telefon i pozvao svog advokata.

„Slušaj Aleksandre, stvar je hitna, u najmanju ruku”, ovo je drugi put u životu da sam ga oslovio po imenu.

,,Da, da, shvatam. Već znam o čemu je reč, jutros sam obavešten”, odgovorio mi je mirno.

„Nemoj mi reći da si i ti u ovome, medvede debeli!?”, vrištao sam u slušalicu.

„Naravno da nisam, advokati iz Unlimited Optics obavestili su me o vašem slučaju. Suđenje je zakazano za dve nedelje. Postoje opcije, možete da se izborite sa ovim, iako situacija ne ide u vašu korist”, odgovorio je. „Naravno da ću se izboriti, i ne samo to, ima da ih zakopam”, odvratih istog trenutka. ,,Pa ne mogu da mi otmu sva sredstva i svih dvanaest poseda, iako sam prekršio sve zakone o proneveri koji postoje!”

Nakon kratkog sumiranja, prešao je na suštinu.

„Hmm, da. Međutim, pre nego što počnemo, postoji to pitanje mog uobičajenog honorara”, natuknuo je oprezno. „Obavešten sam da su vam svi računi zatvoreni, i da vam je ostao samo posed, a ja ne želim isplatu u vidu nameštaja”, dodao je.

„Ništa ne brini za to. Zar ti nisam oduvek plaćao na vreme i po dogovoru, ponekad i više od toga?”, upitao sam.

„Svakako Viktore, ali sada su se stvari promenile”, odvratio je.

„Jesu, ali ne toliko da ćeš ti ostati bez honorara. U najgorem slučaju, daću ti duplo kada povratim svoj novac”, ubeđivao sam ga.

,,U redu, dođite sutra u moju kancelariju, porazgovaraćemo o vašim predlozima.”

„Sutra, Aleksandre? Ti znaš da to nije prihvatljivo. Treba mi rešenje, i treba mi još za juče!”, insistirao sam.

„Žao mi je, nisam u mogućnosti da se danas posvetim vašem slučaju danas”, odrezao mi je lagodno. Sigurno mu je Alan napunio džepove, i to dobro, a ovaj debeli medved zna sve o našim poslovima od samog početka, obogatio se zahvaljujući nama.

„Slobodno potražite drugo mišljenje ukoliko vam sutra ne odgovara”, dodao je bezobrazno.

,,U redu je Aleksandre, sutra onda”, odgovorio sam i spustio slušalicu. Pozvao sam mog ličnog knjigovođu i saznao još loših vesti. Svi računi ispražnjeni i blokirani. Kada mi je izgovorio tu poganu reč, umalo se nisam onesvestio. „Bankrot”, rekao mi je, a ja nisam znao šta ću drugo nego da prekinem vezu.

Gospode! Ovo je do detalja planirano već neko vreme! Kako sam mogao da budem toliko slep? Mada to i nije bilo toliko nezamislivo s obzirom na to da ne silazim s kurvi i alkohola, već godinama. U kancelariju zalazim jedino ako kurvu greškom pošalju tamo umesto na kuću…

Ali zašto Alan? Od svih ljudi, na njega bih poslednjeg posumnjao da će mi zariti nož u leđa…

Možda je saznao, pomislio sam iznenada. Trebao mi je trenutak da se priberem i nastavim da hodam. Nemoguće da mu je rekla posle ovoliko godina. Pa to bi bilo prosto debilno! Kad je već odlučila da ostane sa njim, zašto bi upropastila tu vezu priznanjem da ga vara sa mnom praktično od njihovog venčanja. Zar je moguće da je sve vreme ćutao i smišljao kako da mi se osveti? To nije Alan koga ja znam…

Iznenada sam s moje leve strane zaškripaše kočnice, ali nisam obratio previše pažnje na to sve dok nisam osetio snažan, tup udar. Odbacio me je sigurno pet metara. Džip, shvatio sam dok sam leteo kroz vazduh, i to s onim debelim ojačanjima s preda.

Kao da su mi spustili bleštavobeli čaršav preko očiju i uključiii neku spravu koja vibrira i zuji pa mi je strpali u lobanju…

Slušao sam vozača tog fantomskog vozila kako se dere negde u daljini: „Jesi li živ, skote glupi, ćoravi!?” Činilo mi se da čujem kako mi žurno prilazi. Poželeo sam da mu opsujem majku i čitavu porodicu, ali mi je svest iskliznula iz glave kao sapun iz ruku…

—————————————————————————

————————————–

——-

Sterilna samoća

„Dobro jutro svima. Gospodine Juncele, ja sam doktorka Mirc. Kako ste?” upitala je jedna od tri doktorke koje su umarširale u sobu sa svim sestrama na odeljenju. Bilo je vrlo rano, svi su još spavali sa sklopljenim venecijanerima na prozorima. Sestre hitro podoše da ih pootvaraju zaslepljujuči one koji su tek otvorili oči, i počeše da razmeštaju krevete ne obazirući se na bunovne ljude u njima.

Viktor je pogledao doktorku ispod oka, coknuo i rekao: ,,Ma superiška.”

„Baš mi je drago, vreme je da vas prebacimo”, rekla je prelećući ovlašnim pogledom ostale pacijente. „Hodate li sami ili da vas prebacimo sa krevetom?”, upitala je ozbiljno. Kosa te postarije gospođe bila je ofarbana u tamnocrvenu nijansu koja joj se loše slagala s plavim očima ispod kojih je štrčao tanak i dugačak nos kao kod komarca.

„A kuda bi ti da me vodiš, srećo?” upitao je Viktor tmurno. Pogledala ga je iznenađeno i prekorno.

„Jučerašnja krvna slika vam je bila poprilično loša, vreme je da vas prebacimo u izolaciju”, odgovorila je ledenim glasom.

Stresao se i uzdahnuo nesrećno jer se setio one svoje šetnje sa Atilom kada je video te jadne Ijude iza stakla, u izolaciji.

„Je li to neophodno? Ovde mi je sasvim udobno.”

„Žao mi je, ali je sasvim neophodno, s tako malim brojem leukocita praktično nemate nikakav odbrambeni mehanizam, veoma ste podložni virusima i bacilima. Ne bi bilo dobro da vas ostavimo u sredini koja nije sterilna, ovaj ciklus terapija samo što nije gotov.”

Viktor je razmišljao šta mu je činiti, a onda je shvatio da nema izbora, ili će otići u izolaciju ili će otići iz bolnice i potpisati sebi umrlicu.

„Koliko će to trajati?”

„Zavisi od toga koliko ćete se brzo oporavite. Ako se budete dobro vladali i dovoljno jeli, to može da bude već i za nedelju dana!”, naglasila je tih nedelju dana veselo kao da se radi o nekoliko sati.

Viktor je nervozno trljao čelo kunući svoju sudbinu i pitajući se čime je zaslužio ovo što mu se događa.

„Znači, hodate ili.,.?”, bila je uporna doktorka šiljatog nosa. Viktor se jedva udostojio da je pogleda.

„Guraj srećo, toliko si me obradovala vestima da ne mogu da ustanem od uzbuđenja.”

Svi su zajedno sačekali momka koji će da odgurati krevet. Doktorka je kratko naredila: „Boks 26″, i u sledećem trenutku krevet se zakotrljao niz hodnik.

Usput su prošli pored jedne mlade žene umilnog lica, koja je u rukama držala Atiline stvari iz noćnog ormarića. Imala je, po svemu sudeći, ne više od trideset godina. Uopšte nije ličila na Atilu, pa Viktor pretpostavi da je ona samo član šire porodice i da je došla po njegove stvari.

„Dobar dan”, obrati joj se Viktor dok je s krevetom jezdio pokraj nje. Okrenula se vidno iznenađena i piskavim glasom uzvratila pozdrav.

„Čuvajte te knjige, značile su mu mnogo u poslednjim danima”, dodao je, razočaran što po ko zna koji put u tuđim očima vidi svoje jadno i zastrašujuće stanje. Mlada žena je oprezno klimnula glavom i ispratila pogledom njegov pokretni ležaj.

„Uuuu, pa bolje da idem u zatvor”, promumlao je Viktor kad je pogledom prošao po malenoj prostoriji širine jedva nekoliko metara. Jedan veliki prozor, beli noćni stalak, uzana vrata toaleta, minijaturni televizor, a ostatak je bio u staklu koje ga je delilo oil ostalih boksova. Srećom, mislio je Viktor, niski zid ga sprečava da vidi druge krevete i one koji leže u njima. Ćutljive medicinskc sestre strpale su ga na novi ležaj, dosta tvrđi od prethodnog, što je obradovalo njegova ukočena leđa. Dohvatio je oba daljinska upravljača, jednim upalio televizor, a drugim započeo igru po dizanja i spuštanja kreveta.

„Biće vam odlično ovde, videćete, imate sobu samo za sebe. Kao u Ricu!”, reče mu jedna sestra, s nečim što je mogao biti osmeh, ali se nije video od hirurške maske na njenom licu.

,,Da, evo već se osećam povlašćeno.”

„Jeste li gladni, možda?”

„Šta ima na meniju danas?”

Pošto je nabrojala nekoliko jela Viktor se lagano prevalio na stranu, povratio u plastični lavor ono malo vode što je popio pa se vratio u standardnu pozu.

,,Ne, mislim da ipak neću još jesti.”

„U redu onda, dugme je tu, obići ću vas kada istekne infuzija”, rekla je mirno i izašla iz malene sterilne prostorije.

Zavladala je tišina. Osećao ju je intenzivnije, bila je gušća i teža nego inače. Tiho je zapevušio la la la očekujući eho kao u pećini. Nije ga bilo. Takođe ga niko nije ni čuo. Posle dvadesetak minuta pevao je na sav glas šta god mu je palo na pamet. Ni to niko nije čuo.

Pojačao je zvuk na televizoru i zagledao se u masivni prozor na čijem su se pragu okupljali golubovi. Bilo ih je nekoliko, različitih boja i nijedan se nije ni okrenuo prema njemu, čak ni dok se drao.

„Jebote, ovo je ko loš horor film”, promumlao je Viktor zureći u neku blesavu reklamu na malom televizoru.

Prošlo je nekoliko sati, buka s televizora je već počela da ga zamara i uši su ga bolele, pa je smanjio zvuk i zapiljio se u plafon s kog je visilo nešto nalik na luster s neonkama. Bile su Ijubičaste i zujale uporno kao roj muva.

„Lala lala laaaaaa”, zapevao je još jednom. Nikakav zvuk nije dopirao kao odgovor, nikakva promena.

Ugasio je televizor i pokušao da odspava, tišina je barem za to dobra.

Probudio se na istom mestu, u istoj pozi, s pogledom uperenim u iste Ijubičaste neonke. Promenilo se jedino doba dana, u prostoriji je bilo mračno, a nivo tekućine u bocama pored njega se smanjio.

Dohvatio je daljinski i pritisnuo dugme za podizanje kreveta. Dok se krevet podizao, uz poznati bol u rebrima i nozi žignu ga jedan, novi, u krstima. Zujanje kreveta sada mu je užasno smetalo, iako je isto to radio i u prethodnoj sobi.

,,Je li sve u redu, gospodine Juncele?”, začuo se ženski glas iz mikrofona iznad njegove glave. Zbunjeno je pogledom tražio slušalicu.

„Evo me ovde, prekoputa vas”, oglasi se ponovo mlada sestrica koja mu je mahala s rastojanja od desetak metara, iza nekoliko stakala susednih izolacionih boksova.

,,Hm, da, zdravo”, rekao je pitajući se čuje li ga uopšte.

„Imate dugme na daljinskom od kreveta, piše Speak.”

,,Je F me čuješ sad?”

„Savršeno”, rekla je veselo i njen kratki, jedva čujni smeh se razli kroz omaleni boks 26. ,,Da li je sve u redu? Treba li vam nešto?”

„Nešto protivbolova, noga i rebra se bune ceo dan, a ni ostatak tela nije bolje.”

Proverila je podatke u papirima ispred sebe. „Mogu da vam dam nešto tek za dva sata, nažalost.”

„Teraj se s ta dva sata, daj tu drogu”, rekao je Viktor mrzovoljno, ali nije pritisnuo malo crveno dugme.

„Dugme ste zaboravili.”

„ Ah da, treba mi vremena da se naviknem. Kažem, preživeću još toliko.”

,,U redu”, odgovorila je i spustila slušalicu, odlazeći svojim poslom.

Tišina i monotono zujanje neobičnog lustera iznova zaokupiše Viktorovu pažnju. Pogledao je kroz prozor, smračilo se. Golubova nije bilo, ostala je samo gomila njihovog izmeta, koja se tu taložila otkad je zgrada podignuta. Veliki prozor nije imao mehanizam za otvaranje.

Kliknuo je dva-tri puta i bleštava svetlost se pojavila na ekranu.

Ostatak večeri je proveo gledajući reklame i tu i tamo deo filma koji bi ga zainteresovao. Sestre su se po običaju smenjivale, on ih je dočekivao i pratio kućama. Ulazile su u njegovu sobu sa uvežbanim osmehom da mu provere venu i bocu ili tek da ga pozdrave. Na kraju dana su se sva svetla pogasila, što je obično značilo da je prošlo deset sati, da je vreme za spavanje.

Viktor nije spavao. Ceo život je spavao na boku ili stomaku, ali je zbog gipsa sada bio prinuđen da spava na leđima, što mu je slabo uspevalo.

U neko gluvo doba se upalilo malo svetlo u boksu pored njega. Trenutak kasnije neki jezivo mršavi čova, go od pasa na- gore, uspravio se i protegao kao mačka, pazeći da ne počupa cev- čice koje su mu virile iz ćelave glave. Velika, neprirodna budža štrčala mu je na obrazu, kao da žvaće pet kutija žvaka odjednom. Viktor se zaprepastio, ne znajući šta da misli o onome što vidi. „Zašto je go?”, pitao se. „Obuci se, molim te, meni je hladno dok te gledam.” Temperatura je u Viktoru rasla usporeno kao i obično pošto bi dejstvo leka oslabilo, da bi zatim usledila treska- vica. Odlučio je da ćuti i da se pravi da spava, a onda shvatio da je svejedno i da se dere.

„ Ala si, bre, gadan, promumlao je, čudeći se svom hrapavom glasu. Čova se okrete ka njemu hitro kao da je čuo tu opasku. Pogledi im se sretoše, mršava ruka se podiže u znak pozdrava. Viktor mu pažljivo uzvrati proveravajući da nije slučajno legao na daljinski.

Kada je iznova podigao pogled, uveren da čova nikako nije mogao da ga čuje, zateče ovoga gde ga ispitivački posmatra, prekrštenih ruku, odmeravajući pogledom Viktorov aparat za doziranje i nogu u gipsu.

„Nisi ni ti baš neki lepotan, promumlao je Viktor još jednom. Čova se veselo iskezi pokazujući mu uspravan palac, ponosan kao Komod u koloseumu.

Viktor odvrati istim gestom pa se pokri jastukom preko glave Nije spavao. Kada je odigao jastuk, čoveka nije bilo na vidiku…

Počelo je da sviće. Ćošak zgrade zaklanjao mu je izlazak sunca, pa je doživljaj bio polovičan. Ipak, i to što je mogao da vidi bio je lep i jedinstven prizor, pomalo setan. Slabašni ljubičasti zraci obojili su sterilne bele zidove, prelazeći u narandžastepa žute tonove. Zaspao je čvrstim snom, pre nego što je sunce sasvim izašlo.

Igor Erić

ByAdministrator

Čika Boca na izletu!

Dragi svi…

 U Subotu 24.09.2011 uz pomoć dobrih ljudi sela Skupljen i opštine Vladimirci, Čika Boca je uspela da organizuje  jednodnevni izlet, u sada već popularnoj “Đul Avliji” na 60 km od Beograda.

Izletište danas popularnog imena “ĐUL AVLIJA“ našeg prijatelja Bore Pantelića, dobilo je ime po legendi devojke Ruže (Turski Đul) koja je kao i u priči  Romea i Julije tragično poginula od “nesrećno” zaljubljenog Turčina. Stevina ćerka Dragana već je napisala divnu knjigu o lepoj ljubavi između divne mlade devojke Ruže i stamenog hajduka Jovana. Knjiga će se veoma brzo naći u prodaji.

Neko je krenu autobusom naših prijateljima iz “Euro trans tursa“, neko kolima, ali svi smo uspeli da stignemo. Moram da spomenem da je bilo i onih uspavanih za polazak, ali neka…subota je… 

Sve što smo nameravali da postignemo ovim izletom u potpunosti se ostvarilo. 

Divno provedena sunčana Subota, uz još divnije ljude i divnu decu. 

Na izlet nismo otišli samo da bi jeli i sedeli….

Niti samo se izležavali…

Bili smo tamo da bi igrali…

ili se igrali…

Bilo je i takmičenja nas matorih…..

U muženju koza…

 

 I dece u trci na magarcima…

 Slike možete pogledati ovde

Ni jedna povreda, ni jedna ružna reč. Sve u svemu, neka je žao onima koji su mogli da nam se pridruže, a nisu. Poziv i dalje ostaje svakom sledećom prilikom.

Roditelji, staratelji pozivamo vas da nam se pridružite u druženjima, bez obzira na da li su deca u toku lečenja ili su lečenje završili. Druženje dece i roditelja van bolničkog kruga otvara nove dimenzije povezanosti i pomaže da se svi bolje osećamo. Udruženja danas ima par… uključite se… u nekom ćete pronaći zajednički…

I VI koji ste svoju decu izgubili, nemojte se plašiti da će vam druženje sa drugim rodteljima umanjiti sećanje na vaše čedo, naprotiv. 

I na kraju, često imam potrebu da odgovorim na poruke nekih čudnih ljudi da smo mi roditelji mnogo “emotivni” i da to nije dobro za rad udruženja “roditelja”. Neću više tražiti odgovor na tu “glupu” konstataciju jer zaista nema potrebe…

Još jednom puna zahvalnost gospodinu Bori Panteliću i naravno gospođi….

Klikni da uveličaš 

Čika Boca…

 

ByAdministrator

Ima li još neko da udari…

Nije neobicno da sve cesce cujemo komentar kako zivot pise romane. Ima mnogo istine u tim recima,samo sto ni svi romani nemaju srecan kraj. Nikada nisam mogla ni pomisliti da ce mi zivot doneti stalnu borbu, borbu za bolje sutra moje dece.

Kada sam pre 10 god na svet donjela dve preslatke  devojcice Nikolinu i Ivanu mojoj sreci nije bilo kraja. Nisam ni sanjala sta me ceka. Posle nepunu godinu dana smo saznali da su deca tokom porodjaja dobili trajno ostecenje mozga, da ce ostati nepokretne i neme, a mala Ivana je ostala slepa. Mislila sam da je to kraj sveta da nemam razloga da zivim. A onda samo jedan pogled na ta dva bespomocna bica me je trglo i pokrenilo za borbu  za njihov zivot.

Obilazili smo  lekare svih vrsta, radili vezbe trudili se da nemoguce. U meduvremenu posle tri godine sam rodila, ovog puta zdravog i slatkog decaka po imenu Aleksandar. Sve dotadasnje muke su pale u vodu zbog nove radosti i srece. Medutim i ovog puta se sudbina poigrala sa nama,mali Aca je dobijo karcinom oka u cetri ipo meseca. Godinama smo pokusavali lecenje u Novom Sadu borili su se lekari na ocnoj klinici da mu spase oko  ali uzalud. Posle cetri godine borbe Aca ostaje bez oka . Posle prve kontrole su nam saopstili da se karcinom prosirijo i na drugo  oko. Ponovo je pocela ista borba, stalne terapije operacije mnogobrojne laserom, hemeoterapije, nismo odustajali.

Kada je bitka bila skoro izgubljena jer je bio ugrozen njegov zivot, otisli smo u Essen grsa u Nemackoj na zracenje, ali nije uradjeno posto se tumor sirio tamo mu je ostranjeno drugo oko. Hvala bogu i svim lekarima koji su se borili za njegov zivot i operisali. Nas Aca je spasen, pobedijo svoju bolest, ostao slep, bez oba oka, ziv, zdrav i veseo, pun zivota. Aca sada pohadja drugi razred osnovne skole za decu ostecenog vida u Zemunu. Jedan je od najboljih ucenika. Sto se tice devojcica nismo ni njih zapostavili, nasa ljuba i upornost im je mnogo pomogla. Nasi ,,andjeli”, Nikolina je pocela da hoda, Ivana je pocela da izgovara  po koju rec,.. jos su u pelenama,.. kao biljke su,..  kada zaplacu nesto traze, jako je tesko, ali deca daju snagu i volju.

Mi necemo da odustanemo  od dalje borbe sve dok mozemo jer imamo veliku veru za bolje sutra. Znam da ima jos mnogo roditelja sa tesko bolesnom decom i da im je tesko da prihvate zasto se to bas njima desilo, ali bez obzira ne smeju da potkleknu. Moramo biti uporni i boriti se za zdravlje nase dece jer ako mi kao roditelji klonemo bitka je izgubljena. Ne mogu i ne smem da zamislim kakav bi moj zivot danas bio da se nisam borila za njihove zivote. Svaki put kada mi se ta neduzna bica nasmeju ja zaboravim sve moje muke. Nikada necu prestati da se borim za svoju decu jer oni su moja snaga i moj pokretac u zivotu i zato moram da se borim i da se izborim za srecan kraj. Za veliki hepiend ovog mog romana .

Svim roditeljima zelim da se druze, ispoljavaju svoje probleme, muku i bice im lakse. Smejte se kada vam je najteze da vam deca ne vide tugu u ocima.

Zahvaljujem se ocnoj klinici , decijoj hematologiji u Novom Sadu sto su odgovorni za svoj posao.

Prijatelji su mi najveca podrska.

Aleksandra Smukov

ByAdministrator

Mi, Roditelji!

“Čika Boca je udruženje dece, roditelja, staratelja, dece i prijatelja dece obolele od malignih bolesti.”

Lečenje naše dece je dugotrajno, neizvesno, iscrpljujuće i psihički i fizički i materijalno.

Roditelji dožive strašan šok kada dobiju, saznaju, dijagnozu svog deteta.

Život se preokrene potpuno. Dnevna rutina nije više ista. Prioriteti u životu su sasvim drugačiji nego pre bolesti. Sitnice za koje ste pre bolesti mislili da vam zagorčavaju život, posle izgledaju besmisleno. Svi oko vas su u šoku. Šok morate da pokušate da prevaziđete što pre, kako bi se posvetili lečenju.

Vaša osećanja su pomešana. Osećate strah, krivicu, ljutnju, tugu, nesigurnost. Sve su to normalne reakcije koje pogađaju roditelje u teškim vremenima. Vaše dete pogađaju jake emocije i potrebno je da mu pomognete da se izbori sa njima.

Najvažnije je zapamtiti da maligne bolesti kod dece i kod odraslih nisu iste.Statistika preživljavanja  ide drastično u korist dece, što se tiče izlečenja. Deca su čudesna. Mnogo se bolje nose sa svojom bolesti nego odrasli. Porodica je najvažnija u procesu lečenja i izlečenja. Pozitivan stav i verovanje u pozitivan ishod lečenja su jednako važni kao i terapije. Deljenje iskustava među roditeljima je lek za dušu. Uvek možete neke svoje dileme podeliti sa roditeljima koji su prošli lečenje. Vaše dileme sem vas niko ne može razrešiti, al tuđe iskustvo zna da bude dragoceno.

Znači topla reč, saosećanje, al i ne sažaljenje. Sažaljenje dolazi iz neznanja, ličnih strahova, predrasuda. To roditeljima i porodici može samo da ulije loše osećaje, slutnje i nemir. Taj strah kod drugih kada saznaju od čega vaše dete boluje je najčešće veoma očigledan i uznemirujući po vas.

Saberite se, gledajte da oko sebe imate pozitivne ljude. Distancirajte se od onih koji iz sopstvenih strahova  vas sažaljevaju. To opterećuje, a Vi ste za dete najvažniji. Osetićete se veoma često kao da je vaše dete vanzemaljac za okolinu, naročito kada ostane bez kose, i kada je bledo ili sa maskom preko usta. Niste vi u problemu, nego oni koji vas tako doživljavaju.

Niko nije kriv za detetovu bolest.

Nemojte se međusobno osuđivati. Vi ste ti koji najbolje poznajete svoje dete i njegove potrebe. Vi ste ti koji prvo treba sami sa sobom da prihvatite od čega vaše dete boluje. Kod nas postoji izuzetno ružna reč za bolest. Mi je ne volimo i retko je i teško izgovaramo i posle završenog lečenja. Dovoljno je način lečenja surov, i iz nekog možda inata ne želimo da koristimo tu reč koja zverski zvuči, a opet neki roditelji je iz inata i koriste kako bi je obesmislili.

Sa detetom treba biti iskren, sitne laži dolaze u obzir. Deca zaslužuju da ih mazite, naročito kada su bolesna, al uvek  imajte na umu da posle završenog lečenja dete se mora odvojiti od vas i da je život surov i ne staje.

Nikome od nas na početku lečenja nije padala napamet škola i učenje. Znajte da je posle nekoliko terapija, kada uđete u rutinu, škola vrlo korisna, kao način da se dete oseća korisnim i u korak sa svojom generacijom. Poenta je da dete zaokupite nekim aktivnostima, kako ne bi mislilo na lečenje, i bolne procedure i nuspojave terapija.

Bolest ne bira. Može da se desi svakome. Nije sramota što vam je dete ćelavo. Pomozite detetu da se lepo oseća. Igrajte se. Uživajte kad god  je moguće. Uključite sve članove porodice. Ako imate još dece, znajte da i to dete ili deca takođe imaju nedoumice u vezi bolesti i da treba da žive nekim uobičajenim životom za njih. Pričajte. Bolest ne pogađa samo dete, već celu porodicu. Probajte da živite punim plućima.

Strah je uvek  prisutan, samo nekada manje ili više.  Nedajte da vas nadvlada.

Ne ignorišemo činjenicu da nažalost ne izađu svi kao pobednici iz bolesti. Ne bežite od tih roditelja. To je isto kao kada i vas izbegavaju drugi. Njima je potrebna topla ljudska reč. Bolje ćete se osećati. Teško jeste, al je njima još teže.  Oni žele da podele sećanje na svoje dete. Kao što ni vaše dete nema zaraznu bolest (a osetićete se ponekad tako zbog drugih), tako ni njihov gubitak nije zarazan.

Iz svega izađemo drugačiji nego što smo bili pre detetove bolesti. Osećajnost, saosećajnost i gubitak predrasuda o mnogim streotipovima koji vladaju u društvu u kome živimo su tada vrlina i ne treba se stideti bilo čega što ostane kao posledica lečenja. Sve je pobeda nad zverskom bolesti. To nikada ne smete zaboraviti.

Niste sami.

Dragi roditelji, staratelji, prijatelji i svi oni koji su se kao deca lečili od ove ružne bolesti POZIVAMO Vas da nam se pridružite i ovaj sajt prihvate kao svoj i svojim tekstovima, bilo u obliku DNEVNIKA (Bloga), zanimljivih linkova ili PRIČA pomognete onima kojima reč ‘TUMOR’ postaje realnost..

Roditelji za roditelje

Dragana i Vladimir Radulović

ByAdministrator

Sećanje na Stašu!

Dragi.  Naš tata Rista i mama Lana žele da i na ovaj način podelele sa nama sećanje na svoju Stašu. U nastavku su inserti iz Bloga koji su vodili od trenutka kada im su im saopštili dijagnozu. Decembar 2009.

Lana, Risto, tu smo i volimo vas. Niste sami.

Molim vas sve, nađite vremena i pročitajte.

24.12.2009.

Staša se razbolela

 Dragi moji,

Mnogi od vas ne znaju šta nam se dešava u životu, pa moramo da vas obavestimo zajedničkim pismom, jer nemamo mnogo vremena.

Nije dobro.

Starija ćerka, Staša, je veoma bolesna: ima glijalni tumor visokog gradusa na ponsu. Za one koji ne znaju, to je najgora vrsta tumora, u mozgu! Nezgodan za operaciju.

Otkrili smo tako što je počela da se žali na desnu ruku, a zatim i da hramlje na desnu nogu. (Postala je invalid za dva dana: ne koristi desnu ruku, desna noga je slaba i hramlje, levo oko vidi duplo, nerazgovetno priča.) Sledio je hitan uput za Dečiju kliniku u Tiršovoj. Prof.dr Nikola Dimitrijević je odmah sugerisao i pod hitno obavio neophodna ispitivanja. Magnetna rezonanca je pokazala tačno mesto, veličinu i oblik tumora, na osnovu čega je dr Dana Grujičić, neurohirurg, rekla DA JE PREOSTALO TRI MESECA ŽIVOTA! Rekla je još i to da mora hitno na operaciju, da će to produžiti život za još tri meseca, a ako se primene zračenje i hemio terapija, možda poživi devet meseci, ALI DA SE NE ZAVARAVAMO DA ĆE PREŽIVETI, jer će biti potrebno čudo da se to desi! Hvala joj na iskrenosti. Verujem da govori iz najbolje namere, kao i to da je vrhunski autoritet u svojoj oblasti.

Nakon što smo se isplakali, krenuli smo u odlučnu i organizovanu borbu: preselili smo se kod tašte, kontaktirali mnoge ljude, sajtove, knjige, tehnologije, i opredelili se za sledeće: promenili vodu, odlučili se koju ćemo ishranu i čajeve da koristimo, upotrebljavamo EHO ZAPPER, energoterapeute (Saleta i Bilju) i MNOGO, MNOGO LJUBAVI. Sutra ide na operaciju. Znaćemo preciznije sa čime imamo posla nakon analize izvađenog tumora, i imaćemo jasniju sliku kakvo je stanje. U kontaktu samo i sa Istambulom gde postoji gama nož.

Hronologija:

  • § subota 05.12.2009. – žali se na trnjenje desne šake
    § nedelja – isto (bili u igraonici, pa smo mislili da je možda pala ili se udarila)
    § utorak – na gimnastici ne može da podigne desnu ruku. Niko nam ne prijavljuje.
    § sreda – vodim je u vrtić – hramlje. Tiršova. Skener i eeg
    § četvrtak – magnetna rezonanca u tiršovoj – konstatacija tumor u mozgu, na nezgodnom mestu
    § petak – trebalo ponoviti magnetnu rezonancu, ali je propalo zbog toga što su nam dali da jede, a nije smela zbog anestezije.
    § grozan vikend – strah i nada
    § ponedeljak 14.12.2009.- ponovo je trebao magnet u Tiršovoj, nema termina
    § utorak – magnet u tiršovoj
    § sreda rezultati magneta u tiršovoj – nejasni! Dr Dana ljuta! Vraća snimke. Tražimo ptivatnu kliniku i dobijamo preporuku PANACEA. Odmah tamo.
    § Četvrtak – magnetna rezonanca u Panacei
    § Petak- odlični snimci. Dr Dana daje tri meseca, i hoće da vidi dete. Dovodimo Stašu.Dobija kortikosteroid DEXAZON, i još nešto za želudac
    § Vikend – inekcije ujutru i uveče
    § Ponedeljak 21.12.2009.- dr Dimitrijević, prognoze loše, ali ima i nekih dobrih detalja. Primljena u bolnicu. Institut za neurohirurgiju na KC, 1 sprat b odeljenje
    § Utorak – ispitivanja i inekcije
    § Sreda – inekcije i šišanje do glave – priprema za operaciju

Ukoliko imate neko iskustvo, ideju, podršku, pitanje, pišite. Odredili smo pravac našeg dejstvovanja, ali možda se nađe još nešto što nismo uključili u postoperativni tretman i terapiju. Dosta smo toga saznali, ali i odbacili.

Kako da povećam broj belih krvnih zrnaca?!?!?!

Zahvaljujemo svima

mama Lana

tata Rista

 ČETVRTAK, 24.decembar 2009.

Operacija uspešno završena posle 5 sati borbe!!!

U 7h je počela operacija.
Dr. Dana Grujičić je operisala i samo se nada da nije ništa vitalno oštećeno. Očistila je i više nego što se nadala, ako je samo malo opne ostalo na jednom delu, ali to će se već videti na magnetnoj posle.

Subota 26.12.

Danas sam bila kod Lane u poseti i da joj odnesem potrebne stvari. Staki je dobro, još uvek na intenzivnoj nezi zbog šljajma koji joj se stvorio zbog intubacije. Doktorka misli da bi bilo sigurnije tamo, a u ponedeljak da se pridruži mami na odeljenju.

MOŽDA i dodje kući (to je sada kod babe i dede) za Novu godinu.

Kupila sam joj desetak knjižica – bajki, da joj mama snima svojim glasom bajke, a njoj da puštaju gore na III spratu na intenzivnoj. Malo je bilo povuci-potegni oko ishrane, iako smo naglasili da je mala na specijalnoj dijeti i ishrani, ipak su joj dale malo pirea…. mislim šta reći!!!! Mama je redvno obilazi, sinoć je bila ceo sat sa njom…. milica malena, baš joj nedostaje mama – nikad se nije odvajala od mame ovako.

Nisu joj obrijali celu glavu, samo potiljak, tako da ima nešto malo kosice napred i na temenu. Na potiljku joj je velika gaza pričvršćena flasterima i ima na donjem delu ledja jedno parče gaze zalepljeno flasterom – koje je potpuna misterija za nas?!?!?!

Doktorka je obilazi SVAKI dan – sve svoje pacijente!!!! Svaka joj čast!
Jedva čekamo ponedeljak da se nadje mami u naručju!

Piše Stašina tetka

NEDELJA 27.12.2009

 Staki je došla kod mame na odeljenje!!!!!!!!

Bila je doktorka da je obidje i kaže da je bila hrabrica i dobrica i da je zaslužila da dodje kod mame

p.s. danas su materice…. zar nije najlepši poklon i za majku i za dete ovakvo spajanje…. baš na ovaj Dan!!!!

Sreda 30. decembar 2009

 Staša nam stiže kući sutra ujutro da proslavimo Novu godinu!!!! Ponovo ćemo biti svi na okupu kao prava porodica…. mnogo nam je nedostajala, a i mi njoj, sigurno! Mama će moći malo da odmori sad kad bude imala neku zamenu da dežura pored deteta….

Nije nam do proslave bilo kog tipa…. ALI detetu treba malo skrenuti pažnju (ukoliko je to ikako moguće). Spremili smo joj poklone, poslali su još neki prijatelji po neku sitnicu, samo da joj vidim osmeh na licu 🙂
Izgleda prilično izmučeno, a ko ne bi…. ali će se oporaviti brzo, mora!!! Verujemo u to iz sveg srca

SRETNA VAM SVIMA NOVA 2010. GODINA!!!!

 21.01. četvrtak 2010

Od jutros opet bolnica….

Stanje se pogoršava, odbija saradnju, sve teže komuniciramo – ne razumemo je šta priča, veoma je nervozna i promenljivog raspoloženja. Neće da priča ni sa kim. Odbija i majku – hrana joj ne prija. Zbog osećaja poremećene ravnoteže, stanje je još gore: ne sme da pravi nagle pokrete i da se samostalno kreće.
Jaki bolovi u stomaku. Na ultrazvuku je sve OK, osim što ima sadržaja u crevima koji treba izbaciti, ima kristala u bešici što ukazuje na dehidriranost ili na pesak. Saznali smo za Sigmu, tinkturu koju sprema Nada, koja je spasla mnoge živote!! Staša odbija da pije zato što joj iritira grlo! Preko dana odbija da spava, i biva veoma umorna. Samo sa ocem hoće da komunicira. Sve nerazgovetnije priča i to je sve veći problem. Izbegava vežbe. Ima jaku želju da sve bude kao ranije. Veoma pati…
Nakon svega što se desilo, verujem u čuda i mislim da je sve ovo samo trenutni pad. Mnogo verujem u delotvornost Sigme (tinktura na bazi bilja ojačava imuni sistem i ima, samim tim, široko dejstvo). Rekao sam Lani da popije preventive radi, a daću ga i Maši.

Tražim neki signal da sutra ne odemo na onkološki institut, gde smo imali zakazano!
Već ranije smo se dogovorili da ne šaljemo dete na hemio terapiju, a u velikoj smo dilemi da li da se saglasimo i za radio terapiju.

tata Rista

22.01.2010 petak

Jutros se probudila sa jakim bolom u stomaku i otežanim disanjem zbog šlajma. Veoma brzo se pogoršalo, do te mere da je sama tražila da zovemo hitnu pomoć, iako prezire lekare. Došla je hitna pomoć, nisu ništa pomogli, odvezli su nas na Institut za majku i dete. Tamo su uradili intubaciju i pokušali da joj izvade sekret iz grla i pluća, ali bez obzira na to, povraćala je u mojim rukama. Izašlo je dosta sekreta intenzivno svetlo žute boje i velike gustine. Nakon toga joj je bilo malo lakše iako je bila jako iscrpljena. Prebacili su je na intenzivnu negu, iako rezultati ne pokazuju da pripada tamo (jedino je tamo bilo slobodnog kreveta). Pretpostavljamo da će sutra da joj nadju odgovarajuće mesto i da će majka moći da bude sa njom tamo preko vikenda.
Uzgred, Lana je popila sinoć Sigmu i danas je neuporedivo manje kašljala.

Mislim da je upravo ovo, što se dogodilo, signal koji sam juče tražio!

tata Rista

05.02.2010 Presek i predlog

Ono što je bilo ”izgubljeno” – sad je nadjeno!
Post tata Riste, od jutros, nije bio izbrisan, našli smo ga, te ga objavljujemo:

Dragi moji,
Naša nauka je digla ruke: svi stručnjaci (koji nas okružuju) kažu da joj nema spasa i da će se ugasiti za dve nedelje, maksimum! Nemoguća je operacija, nemoguće zračenje, a hemio terapija ionako daje slabe rezultate. Ona ima bolova, i pod sedativima je.

Situacija postaje teško podnošljiva za nju, i za nas. Sinoć sam bio do 1h sa njima dok nisu obe od iscrpljenosti zaspale jedna pored druge. Napunio sam se tuge za ceo život. A šta će tek biti?Umreće ili od ugušenja, ili od otkazivanja vitalnih funkcija – mozga, srca ili pluća. Kako nam je da gledamo prvorođenče koje pati i za koje nas ubeđuju da će umreti bez bolova? Svi nas pitaju da li imamo još jedno dete, a to nas vređa i povređuje.

Staša je u svesnom stanju, može da izbacuje šlajm na usta (doduše u malim količinama, ali može uz jednom dnevno aspiraciju kao pomoć, da atelektaza ne napreduje). Jede preko sonde, iako je predložena gastro stoma (kroz stomak direktno u želudac) i da se onda izvadi sonda koja zauzima mesto u jednoj nozdrvi. Seturacija joj je dobra 94 – 97, i već dva dana je bez aparata za kiseonik. Da ne pričam koliko smo joj nedostajali i koliko se ozarila kad smo je na lični zahtev izveli iz intenzivne nege i preveli u Tiršovu gde možemo da budemo zajedno. Ima veoma jake, konstantne, bolove zbog lošeg pražnjenja bešike. Ponovo je stavljen kateter i izašlo je dosta urina.
Teško komunicira, nervira se kad je ne razumemo, a to je često. Svakim danom sve veći užas, i kad budem imao vremena, pokušaću da ga opišem.

ALI, POŠTO NEMEM VREMENA, A IMAM JEDNU IDEJU, MOLIM ZA PAŽNJU:

1. AKO LIPOSUKCIJOM MOŽE DA SE ELIMINIŠE SALO, DA LI BI ISTOM METODOM MOGAO DA SE USISA TUMOR?

2. da li postoji nešto što odmah ubija tumor i da se direktnim ubrizgavanjem plasira i njega?

Nadam se da razumete moje ideje. Lobotomija se uspešno radila i u praistoriji, sa lokalnom anestezijom! STAŠA BI TO MOGLA DA PODNESE!

MOLBA: nađite ko se bavi istraživanjem tumora (pretpostavljam neke laboratorije, udruženja, instituti…) pokušajte da dobijete informacije, i da nas spojite ako vidite da nešto postoji. Vreme je presudno važno!

Ovo je nada, šta drugo? Oni su sve pokušali, a možda moj očaj urodi plodom. Neću stati dok moja cica ne zaklopi oči zauvek.

AJMO, IONAKO MI DAJETE PODRŠKU, sad mi trebaju vaši prsti, oči, uši, i bistri mozak.

Konkretne informacije ili pitanja, šaljite na blog, na tetkin telefon ili na moj telefon.
Nešto moramo naći!

Pozdrav, i hvala na podršci.
Stašin tata

10.02.2010 Preokret

 Konzilijum odobrio nastavak terapije! Žele da počnu odmah sa hemioterapijom, pa da kombinuju sa zračenjem. Kako će Staša to podneti, ne znaju, ali sve je bolje od smrtonosnog čekanja!

Sutra prelazimo u sterilni boks.

Izvadjeni su novi pasoši.

19.03.2010 novitet

 Danas sedimo i lagano mašemo desnom rukom!!! Traži da ide napolje i kaže uskoro će da ustane 🙂

Sledeće nedelje ide na skener glave, a u četvrtak 25. marta na treću hemioterapiju.

27.03.2010 treća hemioterapija

 Hjuston

http://www.burzynskiclinic.com/ph/index.html

Dr Burzinski kaže da ima uspeha u lečenju svih oblika kancera, naročito glio i medulo blastoma. U pitanju je hemioterapija, koju određuje nakon dobijenih rezultata analize krvi (koja se radi u Londonu), a koju bi trebalo da provodi naš lekar. Belmedika je poslala tehničara koji je prema uputima iz londonske laboratorije, uzeo krv i u petak je poslali za London. Čekamo rezultate.

Njujork
http://childrensnyp.org/

Ovde smo kontaktirali dr Boockmara, kome još treba i lično da se javimo, preko prijatelja u New York-u…. pošto nemamo još uvek kod sebe nov snimak skenera, ne možemo da mu pošaljemo, pa da nam da svoje mišljenje.

Moskva
http://www.doctor-borisov.ru/index.php?id=2&L=4

Dr Borisov je bio u Beogradu i rekao da tek kad ozdravi treba da ide u Moskvu. Bio je kratak i prilično neodređen u tumačenju dijagnoze i nekih predviđanja.

Dijagnostički centar Zemun
http://www.dc-zemun.com/

u sredu 24. marta je radjen CT (skener glave) , koji nije dobar, ali ne znamo kakav je u odnosu na skener od 29.01.2010. Nismo dobili ni CD snimak. Mi smo zaboravili da tražimo, a oni nisu ponudili. Sutradan je snimak već bio izbrisan. Niti je ko rekao da će ga brisati, niti su pitali roditelje, tako da ga imamo samo na foliji (kao rentgen snimak). Juče smo iz Tiršove uzeli snimke, među kojima je i CT glave od 29.01.2010., a sa Onkološkog instituta CT glave od 24.03.2010., i odneli neurohirurgu koja je operisala Stašu, da uporedi snimke i da preporuku. Nevoljno čekamo današnji dan, ali sa adutom u rukama!

Naš adut je stašino stanje. Toliko je dobro (grizem se za usnu) da se graniči sa neverovatnim! Svakoga dana u svakom pogledu… Već dva dana vežbamo hodanje ( na njenu inicijativu), juče se sama pridigla u sedeći položaj, tražila je da joj skinemo pelene i dva puta je piškila u nošu. Brine to što je uveče,a sada i ujutro, boli glava. Neće ili ne može da nam objasni kakav je bol, ali je tada veoma razdražljiva.

Treća hemio terapija je odložena zbog pojave gljivica, iako je dermatolog napisao da terapija može da se provodi…

Zajedno smo, kod Laninih roditelja, tako da je Maša veoma srećna. Često se njih dve igraju zajedno, a Maša sada hoće da ide u krevet kod Staše.

tata Rista

07.04.2010.

Stašini crteži

Crtež Leptir sa antenama, misli na antene multifrekventnog oscilatora (Rudolfa Vojnića), sa kojim je zračimo.
Crtež gde šutira u stomak Dr
Na crtežu gde leži na krevetu, nacrtala je Natašu koja radi Rekonekciju sa njom.
Dinosaurus i Cvet sa naočarima je nešto što je oduvek volela da crta i da se igra!

28.05.2010

Opet bolnica….

U poslednjih 7 dana Staša je bila mrzovoljna, neraspoložena sa bolovima u čeonom delu. To je kulminiralo juče sa učestalim povraćanjem i izrazitom pospanošću. To su znaci na koje su nas doktori upozoravali i nakon konsultacije uradjen je CT glave i na osnovu njega je utvrdjen hidrocefalus (slabo oticanje likvora iz glave, nakon čega nastaje gomilanje i stvaranje pritiska u glavi) .
Zadržana je odmah u KBC na neurohirurgiji (tamo gde je operisana prvi put) i imala je visoku temperaturu, primila je manitol i nešto protiv temperature. Jutros je ponovo operisana i ugradjena je cev koja odvodi tečnost iz mozga do stomaka.
Operacija je završena danas nešto pre 10h, ali se još uvek nije probudila iz anestezije. Doktori nisu optimisti, ali mi činimo sve da se ona probudi.

Osećamo se grozno i bespomoćno!

mama Lana i tata Rista

09.06.2010

Stanje nestabilno

Staši se stanje pogoršalo.
Otežano diše, u nepravilnim intervalima, sa čestim dugim pauzama, Pospana je, opet je povraćala, pa smo izvadili sondu, jer je možda ona pravila problem.
Stanje jako neizvesno! Sve ukazuje da njeni trenutni problemi dolaze iz CNS, što bi značilo da više niko ne može da uradi nešto značajnije. Pozvali smo BelMedic, doći će da joj daju infuziju. Sa doktorkom Srđanom smo non stop na vezi. Dragoceni su nam njeni saveti, saosećanje i bezrezervna podrška.
Teška noć je pred nama. Ne damo se, nije prva.

Ostaje nam da se i dalje molimo Bogu.

18.07.2010

reanimacija

Nismo dugo pisali ništa na blogu. Povukli smo se u sebe posle otpuštanja kući nakon započetog i prekinutog petog ciklusa hemoterapije. Kao da se krijemo od onoga što su svi rekli da je neizbežno. Krademo vreme. Hoćemo da smo zajedno. Nismo više u lošim međusobnim odnosima. Volimo se. Sve više vremena provodimo u sećanju na lepe trenutke, a kad malo bolje pogledamo, svi su bili lepi…
Rekli su nam na radiologiji da više ne mogu da nam pomognu. Nikako. I rekli su da možemo da idemo kući. I otišli smo kući. Nismo čak ni bili tužni. Ne. Naprotiv, nešto nam je dalo ponosa i snage, opravdanje da sami nastavimo, da ne slušamo više glupe rečenice i bezvredne konstatacije ponavljane bezbroj puta. Bili su vrlo predusretljivi, snishodljivi do uvredljivosti, kao loši đaci koji ne moraju da rade završni ispit. To će neko drugi da uradi.
Jutros, noćas, u pola dva, nakon završenog unosa hrane, usledio je najgori dan u ovoj jebenoj bolesti. Staša je ostala bez daha, počela je da se davi, da me gleda desnim krupnim okom na kome je pukao kapilar, i da vapi za vazduhom. Prestala je da diše! pomislio sam da je to kraj. Ropac!!!!! Nema snage ni da diše a kamoli da plače! Telo mlitavo, mršavo, tako mršavo da mogu da osetim svako rebro, tako mlitavo da glava pada u nazad, ruke i noge vise kao kod polužive antilope koju je leopard odvukao na drvo i koja bespomoćno visi a opet, takva želja za životom u tom polupogledu koji sam uhvatio u deliću sekunde dok sam je drmusao… Trajalo je to. Nismo znali šta da radimo. Niko nas nije obučio. ni hitna pomoć nije znala šta da radi pa su rutinski odradili ono što su znali. mislili smo zaista da je kraj! Užas! Da odlazi… Ali, rekli su da će samo da se ugasi i da prestane da diše!!! Šta je sad ovo? Niko OVO nije pominjao, bre! U jednom momentu smo pomislili da, ako je to to, onda bolje da ostane kod kuće, da je sa mamom i tatom, da je mi ispratimo. Ludilo! A onda ipak sumnja… Pa Hitna pomoć… urgentni centar… nezainteresovano spori, tek probuđeni medicinski radnici… reanimacija… aspiracija do krvi… povraćanje… defekacija…sečenje dečije spavaćice hirurškim makazama… ropac svo vreme… skener… skok temperature do 40… puls 195… izbacivanje roditelja, da valjda ne kukaju kad bi gledali odlazeće dete u mukama… Trajala je agonija dugo, beskrajno. A onda, divan jedan doktor, anđeo. Miran, tih, stručan, pojavio se niotkuda i kao da je rekao ne brinite, prepustite dete meni, biće sve u redu.. Kaluđerović se zove. Slučajno? Objasnio nam je šta su uradili i da je do toga došlo nakon prelivanja sadržaja iz sonde u pluća! OPET LEVO PLUĆNO KRILO! Kako je to moguće? Ni to nam niko nije rekao, to, da postoji i takva mogućnost. Pa zar sve, baš sve moramo da učimo na Staši?Kako sada da je hranimo? Zar mi da je udavimo? A šta ćemo sa našim strahom? Ima li taj Bog samilosti prema napaćenoj duši? Ima li Te, uopšte?
Sada je na intenzivnoj nezi u Tiršovoj. Stabilno, kažu. Videli smo je. Svi su ljubazni kad saznaju o čemu se radi. Neću da budu ljubazni! Neću da nas sažaljevaju! Hoću da sve bude po starom. Svi hoćemo!
Možda će sutra da joj vade tubus iz pluća. Kažu, zavisi od nje. To govore od samog početka njene bolesti, to da sve zavisi od nje. Pa bre, kao da je ona to odabrala. Kao da je ona onaj koji kažnjava i kažnjenik istovremeno.
Izdržaće cica i ovo, i još ko zna koliko. Imamo mi našu Srđanu, Sigmu, a sada i aleksinački napitak. Imamo nas i našu ljubav. Imamo veru i nadu.
Imamo i sve vas. Zar je malo?

15.07.2010

poziv

-Hajde, vreme je da zovemo bolnicu.
-Ne mogu. Zovi ti.
-Moraš, ne mogu ni ja da zovem!
-Nemam glas! Knedla mi u grlu!
Plačemo.
-Hajde, moramo da zovemo da vidimo kako je?
-Šta da pitam?
-Kako je, kako je prošla noć, jeli svesna, jesu li joj izvadili tubus…
-Daj mi telefon, ne mogu da ustanem.
Zvoni.
-Izvolite?
– Ovde otac Staše Mihić…………………………………………… Kako je ona?
-Nepromenjeno.
-………………………………………………………..Jeli svesna?
-Nije. Ali izvađena joj je tuba, diše normalno.
-Jeste li joj davali sokiće (tinkturu sigme i aleksinačku tinkturu) i homeopatiju?
-Gospodine, nemamo mi vremena da joj svakih pola sata nešto dajemo! Dali smo (sigmu), i nije povratila kao juče. Imamo drugu decu, teške bolesnike i moramo i njih da gledamo. Nije Vaše dete jedino (trudila se da bude ljubazna i da me ne povredi). Gledamo da je osposobimo i ako sve bude u redu, prebacimo na odeljenje da bude sa majkom. Mi stvarno dajemo maksimum.
-……………………………………………..Znam, znam. Hvala. Možemo li da dođemo pre posete da joj damo sokiće koje treba danas da primi…………………………………………………….?
-Može, dođite pustićemo mamu neka da šta treba, neka je istrlja, a sad stvarno moram da idem.
-……………………………Hvala Vam.
-Šta kažu? …………………………….Dobro je. Spremaj se idemo. Još ima nade, osvestićemo je mi.
-Znam, ali dokle? Voleo bih da ide na magnet, pa da vidimo da li je đubre napredovalo, ili je kojim čudom isto. Možda se smanjuje? To bi mi pokazalo da li da je uopšte budimo i prolazimo kroz isto, ili da je pustimo da spava. Neću da se muči i da pati. Ako je i od Boga, mnogo je. Moramo na magnet!
-Gde? Opet kod njih? Pa ni jedan magnet ne urade dobro!!!!!
-Ma znam. Ali kako god, moći će bar nešto da se vidi. Ona je ionako bez svesti, a i tu je, nemoramo da je cimamo na privatnu kliniku… Hoću da znam!
-Ok. Idemo…

30.08.2010

bolje je

Po ko zna koji put, bolje je. Izborila se sa još jednom infekcijom, ovoga puta gljivičnom. Nije sjajno, ali je stabilnije, CRP je u opadanju (što je dobro jer je tri dana bio visok), dobila je eritrocite i krvnu plazmu (ako sam dobro zapamtio), i polako počinje unos manjih količina hrane, tako da nastavljamo sa starim terapijama i dodajemo ovu novu, koju je prepisao Bora genetičar. Svi su ljubazni, i najzad je neko od stručnjaka rekao da nemaju mnogo iskustva sa tumorima na mozgu i da ne žele da licitiraju. Pa to je nešto što smo znali na početku.

Nada, izgleda, zaista umire poslednja.

Pozdrav svima.

15.09.2010

nisu nam rekli…

Staša je već dugo vreme na respiratoru koji podržava rad pluća sa 10 %. Međutim, nisu nam rekli da se to od pre dve nedelje izmenilo, i to neprijatno! Sada aparat diše umesto nje, potpuno. To znači da su pluća otkazala. Potreslo nas je ovo saznanje, a sada takve vesti primamo mnogo teže. Sa svakom ovakvom vešću našu nadu poklopi nespokoj. Tresli smo se. Prema položaju koji zauzimaju u moždanom stablu, prvo se gase pluća, pa srce… Ne želim da razmišljam o tome. Ne sada. Još nije vreme.
Pomenuli su da bismo uskoro mogli da pričamo o tome koliko dugo je održavati na aparatu, ali mi smo rekli da svako radi svoj posao, kao i do sada, i da je reanimiraju ako treba, koliko treba, dokle god ima smisla, tj, dokle god srce kuca, ima nade. Tim pre što je na elektroencefalografu vidna aktivnost mozga. Nama nije trebao taj snimak jer vidimo njene reakcije.
Osim ovoga, Staša ima dobre rezultate. Čak su zenice počele da reaguju na svetlost! Nema nigde hematoma, a mesto gde su ugradili traheostomu polako zarasta. Transfuzija joj je prijala, što se vidi po boji kože i telesnoj temperaturi (nije joj hladno telo). Stabilna je već dva tri dana. Nema infekciju, i dobro jede. Uvešće joj i fizioterapeuta, (što nas je pozitivno iznenadilo, jer kada je ranije bilo reči o tome, rekli su da je to samo za pokretne, za one kod kojih to ima smisla…) i to da radi malo sa zglobovima, što će biti dobar dodatak svakodnevnoj masaži koju mi provodimo.

28.09.2010

Sinoć, u 22.50 časova…

Jutros su zvali iz bolnice. Saopštili su nam onu najgoru vest, vest koju niko ne želi da čuje, a naročito ne roditelji!
Sve je bilo uzalud?!…
Sva naša pitanja ostaju bez odgovora…

Blog možete u celosti čitati na http://stasamihic.blogspot.com/
ByAdministrator

Mama piše!

Na samom pocetku imam samo jednu molbu: da procitate ovo moje pismo do  kraja. Ono sto u njemu pise nije ni najmanje prijatno, rastuzice vas i imacete zelju da prekinete citanje. Molim vas nemojte.

Bobana Ćirković

Kome god sam do sada pokusala da ispricam, ucutkivao me je nije zeleo da slusa. Ipak, ne mozemo vecno okretati glavu od tudje nevolje i nesrece, a sve zarad svog “mira”. Zar nije nesreca bliznjeg zapravo i nasa nesreca? Na kraju ovog pisma zamolicu vas za pomoc, koja nece biti materijalna. Zamolicu vas za malo vremena i ljubavi, ili ako  hocete za malu zrtvu. Toliko kao Pravoslavni, nadam se mozemo da pruzimo.

Krajem marta, poslednjih nekoliko dana svog boravka u Beograd (zivim u USA) provela sam u Ortopedskoj bolnici na Banjici. Moj sin je morao proci razna ispitivanja i operaciju dobrocudnog tumora. Slava Bogu! Medjutim, sticajem okolnosti lezao je na odeljenju gde su oboleli od raka kostiju. Medju njima ima i dece ili sasvim mladih mladica i devojaka… O njima vam pisem i ne mogu drugacije, vec da krenem od pocetka:

Ponedeljak je : Marko (moj sin) i ja stizemo da bi on prosao razne analize i posle idemo kuci i vracamo se u cetvrtak kad treba da ostane u bolnici. Meni je receno da sacekam napolju. Posle nekih dva sata ipak provirim i sestra mi kaze da mogu da udjem u sobu u kojoj je Marko i da je on vec pitao “Gde mi je mama?” Udjem u dvokrevetnu sobu i vidim Marka kako sedi na prvom krevetu a na drugom, do prozora sedi decak od 14-15 godina, bez kose… Prozborim par reci i uz izvinjenje istrcim iz sobe da ne bih briznula u plac tu pred njima. Nikada do tada nisam videla dete koje boluje od raka. Uvek je to nekako bilo “podaleko”, citalo se u novinama, gledalo na televiziji ili u filmovima. Sada je takvo dete bilo predamnom i valjalo je provesti sa njim nekoliko sati.

Pomolih se, udahnuh duboko i zarad decaka i zarad svog sina, koji ocito nije uzalud pitao “Gde mi je mama?” posto je dva sata proveo u sobi sa ovim malisanom. Vratih  se u sobu. Milan, mu je ime. Ima predivne, plave oci, sada bez trepavica. Preplasen je i uznemiren. Kako nece biti, svakog trenutka treba da ga pozovu na tesku i dugu operaciju. Uklanjaju deo “pojedene” kosti i presadjuju kost sa kuka. Trese levom nogom dok sedi da se cini citava se soba trese, ali ipak odgovara na moja bezlicna pitanja. Preletim po sobi i sva beda i jad nase Srbije kao da se u nju sjatila: umesto duseka, viri prljav, zgnjeceni sundjer, pocepana posteljina, zardjali nocni stocic i neki medicinski instrument u uglu, oguljena farba sa kreveta…Sve to pojacava miris tuge, straha i teskobe. Jad i beda i spolja i iznutra. Na Milanovom nocnom stocicu nekoliko keksica i tri mala sokica. Nista vise. Na vecem stolu prastari mali televizor sa improvizovanom antenom od zice. Ona tri keksica i sokica mi ne daju mira…

Moram brzo da mislim, nema panike jer, ovako ostavljena sama sa ova dva mlada bica, osecam se odgovornom i pozvanom da nesto ucinim, da im olaksam preveliki teret neizvesnosti i zadah preranih teskih muka i briga, da ne kazem zadah moguce smrti.

Izadjem ponovo i vratim se sa “Covece ne ljuti se”. Milan spremno prihvata poziv na igru. Zacas raspakovasmo figure i kocku i krecemo da se nadmecemo i navijamo. Udruzise se “muskarci” protiv mene a ja se ne dam i tako…ima i smeha i “durenja” kao da sedimo negde na suncanoj plazi okruzeni sarenim suncokretima i veselim kupacima. Kao da nema tri sokica i keksica na nocnom stociu i kao da Milan nece svakog casa biti pozvan na operacioni sto gde ce mu se resiti sudbina noge a mozda i zivota. Sila je Milan! Tog jutra daje najjacu lekciju iz zivota, ne samo Marku vec i meni… Samo se noga i dalje nekontrolisano trese… Izmedju dve igre prica pomalo, a ja ne smem nista da pitam: Iz Kraljeva je, u bolnici je jos od novembra. Bio je prvo na onkologiji nekoliko meseci u sobi sa jos pedesetak dece. Neka su od rodjenja tamo i prve reci progovorila i prohodala medju bolnickim zidovima.

Milanovi roditelji sada zive u Beogradu kod prijatelja, ne bi li bili uz njega. Mladi brat je sa babom i dedom u Kraljevu. “Dobro ima i ova tri sokica i keksica”, mislim se dok slusam… Na pitanje sta voli da jede ne odgovara sem “Ma nista”… Sestra ulazi i kaze “Eh mozda te nece danas operisati zbog te kijavice.” Ne mogu da verujem, pa dobro postedite ga tog “mozda” recite mu kad bude “sigurno” pa sta god da bude. Mislim u sebi ali cutim. Neizvesnost…a noga se i dalje trese … vreme stoji, ja vise ne znam o cemu da pricam. Pobedila sam u igri “Covece ne ljuti se”. namerno ga nisam “pustila”. Milan je borac, Milan je sila , ne treba njemu sazaljenje. Milan drzi cas danas mom sinu i meni! Konacno, ulazi sestra i kaze samo jednosatvno “’ajdemo”. Ustajemo naglo sve troje kao po komandi. Sestra je dovezla kolica. Nemam vremena da se priberem a on  vec odlazi. Ne mogu ga pustiti tek tako i nogama od olova, napravim korak-dva, zagrlim ga, poljubim, prekrstim i ne secam se vise sta sam mu rekla…ode…

Ode… Marko i ja u nemom placu ostajemo sa pomesanim osecanjem olaksanja i uzasa, straha i neverice. Cekamo da se probudimo! Budjenja nema, ulazi sestra sa Milanovim stvarima koje nemarno slaze po krevetu. Sa nima izliva novu jezu i zebnju i pitam se ponovo kad cu se probuditi. Lagano izranjam iz neverice kao mamurna i Marko krece da prica sta mu je Milan sve ispricao u ona dva sata kad su bili sami. Pravim strasnu gresku i molim ga da ucuti!

Ispravila sam je tek nekoliko dana kasnije. Ostavila sam ga samog sa tim bolom iz svog egoizma i sebicluka. . Ovo mi je ispricao nekoliko dana kasnije: Milan je bez ikakvog problema sve vreme pricao o svojoj bolesti kao da prica o nekom drugom. Pocelo je tako sto je igrajuci fudbal odjednom oseto da “gubi” nogu i pao. Dobio je jedan iz  fizickog! Krenuo je na ispitivanja i vec u Kraljevu je znao sta mu je. Mesecima je lezao na Institutu za onkologiju i na decijem odeljenju Ortopedske bolnice na Baljici. Na onkologiji je video decu koja su tu godinama, neka cak i od rodjenja. Ima, kaze tamo jedan mali od tri godine, kome su sve vene na rukama i nogama vec upropascene od  terapija i vadjenja krvi. Sad ga bodu u stopala i glavu. On kad vidi sestru da ulazi u sobu brzo navlaci kapu i carape da se zastiti jadan i ako ga mimoidje tog puta, srecno tapse rucicama i smeje se…

Postedecu vas daljih prica i ponovicu samo jos jednom da Milan o svemu tome prica kao da je gledao na filmu, pa i o tome kako neka deca iz sobe odu i nikad se vise ne vrate… a nisu otisla kuci… Mili Boze, ovo dete i mnoga deca rastu okruzena patnjama i smrcu … i neka od njih ni ne znaju da postoji neki drugi zivot! Po prvi put takva  misao prolazi kroz moju svest. Gde sam ja to zivela sve ove godine?

Decije odeljenje na onkologiji, koje ja nisam videla, je obnovio neki Amerikanac Edvard V. a medicinske aparate kupila italijanska vlada. Smejuci se Milan mi je kasnije  pricao :Jedan je decak rekao tom Edvardu – ti si nam ovo sve napravio kad si bacao svasta na nas, nista nam od tebe ne treba… Decije odeljenje u ortopedskoj bolnici na Banjici niko nije obnovio. Nemaju ono najosnovnije, a pocesto ni lekove. Neka deca i ovde leze mesecima koji se ponekad sa prekidima produze u godine. Pocesto leze nepokretni a mnogi na stomaku…Na zgnjecenim sundjerima i krvavim carsavima. Cesto sami …

Ne, ne trazim vam novcanu pomoc.. Trazim samo malo ljubavi i vremena da odvojite. Da zavrsim pricu o Milanu. Danas smo se culi. Lepo se oporavlja, vraca se za koji dan na onkologiju i niko ne zna koliko ce tamo ostati. Posle operacije proveli smo dosta vremena zajedno. Nije nikad nista okusio od onoga sto sam mu nosila i stalno smo se “svadjali” oko toga. Odnela sam mu neke igrice koje moze da igra na televizoru, ali malo se poigra pa se zasiti… Najvise je voleo da se igra “Igre znanja” i “Na slovo na  slovo”. Nista nije trazio, sve je odbijao, sve sto mu je bilo potrebno je “ziva” rec, necije prisustvo i “ziva” igra i smeh. Kako smo se samo smejali nas troje svih onih dana dok je Marko lezao u bolnici sa Milanom. Bolje reci, kako je nas Milan zasmejavao! Dolazili su drugi bolesnici da vide sta se to desava kod nas u sobi. Njih dvojicu su bolele rane pa su se smejali nemo, samo siroko otvorivsi usta. Ne zna covek da li da place ili da se smeje na taj prizor, ali kako su se oni sami sebi smejali to sam ja onda i za njih onako naglas…

Evo jedne Milanove sale: Samo da prvo objasnim : dakle Milan i Marko su operisali nogu(e) i leze nepokretni, a Mileta (mladic od 27 godina ruku). U jednom momentu zove Milan Marka da kao igraju fudbal i kaze”A Mileta ce da brani”. Eto to je Milan! Sigurno ste pomislili na Milanove roditelje? Divni ljudi, mirni, topli, dragi… Koliko li su  prepatili i koliko ce tek. To se ne da opisati. Jednog dana pitam ja Milana zna li da se moli uz brojanice koje nosi na ruci. Kaze da ne zna i odmah je pristao da mu ih napisem, sto sam i uradila pomalo iznenadjena ali srecna. Dobro je sto sam pokusala. Uz pristanak roditelja pomazala sam ga uljem Svetog Jovana sangajskog. Ne zna se, u Srbiji mora jos uvek da se pita…

Dozvolite mi jos da vam kazem par reci o Daliboru i onda cu vam konacno reci, ako vec niste pogodili sta je svrha ovog mog pisma: Dalibor je mladic od dvadesetak godinica. Vidjala sam ga tih dana na hodniku kako seta na stakama,jedna noga sva u zavojima. Divne crne duboke oci pune i prepune tuge. Gleda vas onim preplasenim, toplim, ustreptalim ocima ranjene srne. Bezla sam od tog pogleda sve vreme, ali uzalud. Prate me evo i preko okeana i na javi a i u nocnim morama. Milanove ne uvek, ali Dalibor mi ne da mira ni u snu. Malo znam o njemu. Prvi put sam mu usla u sobu noc pred Markov izlazak iz bolnice. Usla sam jer je to popodne pricao sa Markom sa vrata dok sam se ja igrala sa Milanom. Rekao mu je da mu sutra amputiraju nogu iz kuka, da je sva kost istrulila… Hteli su da ga operisu jos pre nekoliko dana, ali su odustali jer mu je tog dana bio rodjendan!

Mili Boze Svemilostivi i Majko Bozija daj mi snage da udjem u sobu ovog mladica u ovo sumorno beogradsko vece. U ovo vece dok u nekom drugom svetu koji se zivi na ulicama, mladici njegovih godina trce za devojkama… a on to vise nikada nece…bar ne na s v o j i m mladim nogama! Mladici njegovih godina sede u kaficima, igraju po diskotekama, a Dalibor potpuno sam provodi ovo vece pred…

Posla sam, vratila se… i tako nekoliko puta. Ne sme nista da jede pred operaciju i nudjenje hrane bi mi bio slab izgovor. Setih se novina i podjoh sa par casopisa u njegovu sobu. Osecala sam se blago receno glupavo: nosim casopise detetu koje sutra ostaje bez noge. Lezi odmah uz vrata. Na drugom krevetu lezi mladic od 17 –18 godina. Loknama uokvireno, lice neznih prelepih crta. Lezi na ledjima i gleda u plafon. Na moje “Dobro vece”, tiho otpozdravi. Treci krevet zauzima jedini starac na odeljenju, jedan od retkih pokretnih. Spusta “Politiku” i tuzno otpozdravlja. Poznajemo se. I njemu ce odseci nogu. Ali on samo tuzi nad tom mladoscu koja ga okruzuje, ide od sobe do sobe i pita ih kako su, treba li im sto. Sad kad ja njemu postavljam isto pitanje zahvaljuje se i kaze da mu nista ne treba. Stojim nepomicno tu na sred sobe i plasim se ponestace mi reci, vrti mi se u glavi a valja mi se sad okrenuti ka Daliboru. Casopisi mi vuku ruke na dole kao olovo.

Shvatam njihovu suvisnost i besmislenost u ovom vremenu i prostoru. Soba slabo osvetljena, zuckasta svetlost cini je jos sumornijom. Na Daliborovom nocnom stocicu mali tranzistor sa koji pusta neke skripave zvuke koji bi trebalo da lice na muziku. U trenutku pritisla nas tisina koja, cini se traje vecnost. Srecem konacno njegov pogled hrabro ga pitam pruzajuci casopise:”Hoces li?” Nadam se da ne primecuje moju unezeverenost. Spremno pruza ruku i kaze”Dajte”! Preli me osecaj olaksanja i kao da sam ispunila najtezi i najvazniji zadatak u zivotu pruzam mu da izabere. Uzeo je Dalibor te veceri “Ilustrovanu politiku” iz mojih ruku… to poslednje vece u kome je jos imao svoju nogu. Izlazim lagano kao u celik okovana, prolazim pored Markove i Milanove sobe i odlazim kao robot u mrak da se isplacem i zamolim Gospoda i Majku Njegovu za milost. Majko Bozija spasi ga! Gospode Isuse Hriste molitvama Svetog Jovana sangajskog izleci slugu svoja Dalibora! Sacuvaj mu barem mladi zivot! Setih se oca Arsenija kako je jednom molio za zdravlje umiruceg deteta skoro zahtevajuci da dete bude izleceno! Ko sam ja da zahtevam ista od Gospoda i Majke Njegove? Ipak sam te veceri zahtevala!

Oprosti Gospode! Boze Mili, zar nije imao ko da drzi Dalibora za ruku veceras? Zar bi Milan isto tako pred operaciju bio sam da Marko i ja slucajno (je li ista slucajno)nismo onog jutra bili tamo? Drzao se Milan sjajno svih onih dana. Jedino je malo “popustio” kad je Marko izlazio iz bolnice. Nije rekao mnogo, samo je prosaputao “Eto sad cu  opet biti sam!” Kamen bi zaplakao!

Ako ste uspeli dovde da procitate evo saslusajte jos moju molbu vama: Znam da ne mozemo pomoci svoj oboleloj deci. Jedva sam to Marku objasnila i umirila ga objasnjavajuci da ako pomogne jednom, kao da je pomogao celom svetu…pa jedno po jedno…

Dakle, za sada cu se zadrzati samo na Ortopedskoj bolnici na Banjici, Odeljenje za kostane tumore u prizmelju! Dva su razloga za to: Prvo, tamo jos uvek leze ova deca o kojoj vam pisem. Drugo, posto su tamo tako tesko bolesni i mnogima zapravo nema jos mnogo zivota, dozvoljene su posete svim danima do kasno uvece. Ono cega mnogi od nas, recimo Beogradjana, nismo svesni je da vecina bolesnika u nasim bolnicama nije iz Beograda i da nema ko da ih redovno posecuje. Mnogima niko ne dodje nedeljama… Ima li ikoga medju vama ko bi mogao da posecuje ovu decu bar jednom nedeljno? Ne morate im nista nositi ako nemate novaca, kazem vam nista njima ne treba do topla rec, malo price, neke “zive” igre, malo smeha, pa polako ucenje molitvi, neka ikonica, procitana prica i…ostavicu vama masti na volju. Ljubav ce vas nauciti, ona ce vas ojacati, dati snagu, pokazati smisao. Potpuno sam svesna tezine zadatka koji stavljam pred vas. Moja vam ispovest svedoci koliko sam svesna. Bila sam potpuno iskrena sa vama i nisam ni pokusavala da ista prikazem “lakim”.