Podrška

za adolescente i mlade suočene sa rakom i njihove porodice

Ah te transaminaze!

ByAdministrator

Ah te transaminaze!

Mama jednog junačine je pisala tokom lečenja svog deteta. Rekla nam je da joj je to puno značilo i da je skoro zaboravila na to, ali je nekako guglajući stigla do našeg sajta i poslala nam deo svog dnevnika. Želi da ostane anonimna i ispoštovaćemo tu želju. Veruje da će pomo17vći onima koji leče dete.

*******Svi prijatelji, poznanici, svi iz najboljih namera bombarduju sa raznim preparatima, čajevima, recepturama, adresama travara, manastira….previše informacija, previše dilema, šta izabrati, da li izabrati. Moja mama, preko naše rođake koja se lečila od raka dojke pre nekoliko godina, smućkala nešto od aloje, cikorije, i ne znam čega još. Davati, ne davati?! Elem, vrednosti transaminaza vrlo dugo nisu padale. Čak su bile i 100 puta veće vrednosti od normalnih. Taj osećaj kad se smrzneš od nenormalno visokih ili nenormalno niskih vrednosti! Kad ne znaš šta to znači, i dokle to može da ide, a da dete nije životno ugroženo. A onda i panika! Od panike pitaš svakakve gluposti i doktore i sestre. Posle nekog vremena naučiš sve iz krvne slike. Posle te još i blam kakve si gluposti pitao. Nisu htele da spadnu  transaminaze, a ja nikad čula za njih, i bupnem pitanje iz neznaja i straha: Jel se tumor proširio? Al divna doktorka mi tako lepo objasnila i šta su i kako vrednosti skaču, zašto, do kada će da padnu. E kad bi svi tako imali vremena i volje da objasne. Kad bolje razmislim, zapravo je neznanje hrana za strah. Strah koji podstiče da misliš i reaguješ brzo. To može da te razume samo neko ko ima dete. Ne smeš da se blokiraš, jer šta ćeš onda. Kako bi smanjio strah čitaš i čitaš i učiš i učiš, upoznaješ neprijatelja koji opseda tvoje dete. Spremaš se da ga dokrajčiš. Proglasili smo mu rat na godinu dana.
Misija ovaj put oboriti transaminaze. Ono što preporučuju čim se uđe na odeljenje je  od 2 do 2,5 litra tečnosti dnevno, sa svim tečnim obrocima ukupno. E i to je misija kako dete kome je muka motivisati da popije te količine tečnosti. I nađem neku babu sa pijace da mi donosi surutku. Pa nađem i kombuhu u zdravoj hrani, pa kući moli i preklinji da pije. I tako se mi nadmudrivasmo sa transaminazama koje krenu da padaju, pa onda posle 2 dana opet hop gore. I tako nekako dođosmo do nekih normalnijih  vrednosti. E onda sledeća hemo.
Upoznala sam jednu mamu koja mi je prosledila puno nekih knjiga sa raznim tabela, vrednostima, šta treba u ishrani promeniti. Koliko sam nekih kuvara dobila, te na vodi, te bez ovoga, bez onoga. Na odeljenju čuješ od drugih roditelja šta koriste od tzv. alternative. Nas je bio strah da dodajemo neke hemijske preparate. Gledali smo da sem surutke, kombuhe, i hrane ne koristimo ništa. Pa uglavnom što svi čujemo od svih nutricionista, da nema prženo, pohovano i ono da ne kuvaš beskrajno dugo da ostane sve u hrani. I u stvari, svako je čuo od onoga, ovoga, šta diže leukocite, eritrocite….. samo kad bi još te naše bušćkuriše deca htela. Kako vreme prolazi one roditelje koje stalno srećeš ti postaju srodne duše. Svi imaju iste strahove, iste naglas izgovorene ili prećutane misli. Deci se događa bolest,  i dobro oni znaju sve, koliko god mi skrivali puno toga od njih. Dođeš kao tampon zona od nesmotrenih reči, nečijeg teškog dana. Udarajte svi na čelu sa rakom mene, nemojte dete da mi dirate više nego što je nužno. **********

Nastavićemo.

Verujem da će roditelji koji su prošli lečenje svog deteta razumeti, a sve bismo zamolili za komentare ili neka svoja sećanja da podele.

O autoru

Administrator administrator