Višnjička 28, Beograd, Srbija
(+381) 011 405-9414 roditelji@cikaboca.org

Rožaje…stiglo..

Sa koje koje sam planete?

Četvrtak 27.10.2011

Još jedan dan na Institutu Banjica. Sreća, samo jedno dete. Sreća, hm, kome? Damjan, divan dečak. 16 godina iz Rožaja. Osteosarkom leve nadkolenice, kao naš Miloš. Nije najbolje. Noga se upalila, veliki otok. Svi su tu. Majka, otac, dva starija brata. Ćelava glava, tužna.

Predstavljam se roditeljima, majka viče“..nemojte mene, saće moj muž… „. Ćale po malo zbunjen, ko smo sad pa mi. Sa mnom i Marjan. Momak iz Valjeva. 20 godina. Osteosarkom pre tri godine na desnoj podlaktici. Dobar dečko, željan da živi i željan da nešto lepo učini.

I verujte, učinio je. Reč po reč, reč po reč, otkravismo ćaleta, a posle par minuta nasmeja se i Damjan. Pile malo od metar i osamdeset.

Primio je tek dve hemo, ali nešto  nije kako treba. Hitno primljen na Banjicu i sada čekaju. Šta čekaju? Mislim da znaju, ali ne želi niko da to izgovori na glas. Marjan je tu, teši ga kako je i on sam ovde ležao pre ne pune tri godine i evo ga sad, radi, ganja devojčice i šeta po Valjevu. Vidim da Damjanu to prija. Smeška se. Lepo je videti taj osmeh. „Damjane, druže, kaži nam, koga bi hteo da upoznaš dok si ovde?“ Pitamo ja i Marjan. „Divca“ kaže Damjan. „Uh, nemoj njega molim te, mada nikad se ne zna. Ajde razmisli pa mi pusti poruku. Kad god. Ponoć, ponoć!!!“

Psiholog na klinici? Ma gde? Kažu ili im nije potreban ili nemaju para da ga plate. Ne znam baš još najjasnije! Glup sam. Možda stvarno i nije potreban. Pa i cela Onkologija Beogradska ima samo jednog psihologa. Mi smo ipak samo tupavi roditelji i ne znamo ništa. Bitna je glava na ramenima, a ne hoće li u njoj i nešto ostati.  Uh, ljut sam.

Štiže poruka, nije ponoć, ranije, mnogo ranije – piše „može li Saša Ilić?“. Ma bre može, Damjane naćićemo Sašu. Kako god znamo i umemo. Samo da ne bude kasno. Mislim, pre operacije.

Našao sam broj, zovem ga odmah ujutro….. Drži se Damjane. Pa neke stvari i ne znamo! Jači su ti klinci od nas. Mnogo jači.

Petak 28.10.2011.

…Javio mi se Saša Ilić. Danas igrač fudbalskog kluba Partizan. Primio poruku, pročitao i javio.. Hvala Sale… Sve smo se dogovorili. Idemo u nedelju da obiđemo Damjana u bolnici na Banjici.

Nedelja 30.10.2011.

Obišli smo Damjana. Ej ljudi, ne, ne, ne mogu tu sreću, taj osmeh, tu ozarenost da stavim na ovo računarsko čudo. Nisam toliki profesionalac. Ne bih ovo uporedio ni sa 100,000 evra u džepu. Eh kako je malo potrebno nekada da ubacimo malo sreće, kako je malo nekada potrebno da se zubići zabele.. Sva ružnoća požutelih, ispovraćanih zidova u trenutku je nestala. Ma zaboravili se i bolovi, zaboravila se muka. Neizvesnost dana koji dolaze iščezli su u trenutku.

60 minuta Saleta i Damjana… ma zašto se i trudim da opišem? Verovatno jer želim da malo lepih trenutaka ostane negde bar rečima zabeleženo. Sale, divan čovek. Tako jednostavan, tako prijatan. Nije svako za posete. Saša jeste. Jeste da su ga uhvatili rođaci, više po nekad od Damjana, al , šta ćeš, Sale je to. I svi smo po nekada za sebe.

Ušlo nas je previše, sestra već urgira, buni se. Uvek sam se pitao zašto to rade, sestre!? A Damjan je sam u sobi, nema drugih bolesnika, druge dece. Izlazim iz sobe, zadovoljan, ulepšah klincu dan. I ja sam samoživ, imam na to pravo. Usrećite druge, usrećiće te sebe. Na izlasku susrećem Damjanovog doktora. Ne radi, ali je došao da obiđe Damjana. Istog onog doktora koga sam zamrzeo već prvog dana Miloševog primanja u bolnicu. Više ga ne mrzim. Sada ga razumem. To je druga tema. Ne sviđa mu se kako noga izgleda, ali će sačekati sa odlukom.

Utorak 01.11.2011.

Rano pre podne Damjan je otišao na operaciju.

Damjan se vratio, ali ne i njegova leva noga.

Jebi se, droljo. Za sada vodiš, ali nećeš dugo….

 

22. April 2013.

Drolja je pobedila!