Višnjička 28, Beograd, Srbija
(+381) 011 405-9414 roditelji@cikaboca.org

Prikladno/neprikladno sa roditeljima obolelog deteta!

Stvari koje su PRIKLADNE da se kažu roditeljima čije je dete sa dijagnozom kancera:

  • „Jako mi je žao“
  • „Nisam pozivao/la ranije, jer nisam znao/la šta da kažem.“
  • „Naša porodica bi želela da vam pomogne tako što bi radila u vašem dvorištu/bašti (ili šta god). Tako bi se osećali kao da smo pomogli na neki način. „
  • „Želimo da očistimo kuću za vas jednom nedeljno. Koji bi dan bio zgodan?“
  • „Crkva (susedstvo, ulica, poznanici) žele da pomognu tako što će da spreme hranu za vašu porodicu. Kada je najbolje vreme da vam donesemo?“
  • „Ja ću se pobrinuti za drugo dete, kad god ste sa detetom u bolnici. Pozovite nas u svako doba, danju ili noću, i doći ćemo.“
  • Priče (iskustva) roditelja čija deca su pobedila bolest je dobrodošla.

Stvari koje NE TREBA REĆI roditeljima čije dete je obolelo od kancera:

  • “Bog daje po zaslugama svakome”

Velika besmislica. Nema veze sa verom u Boga, nego sa paganstvom i neprosvećenosti. Neki ljudi ne mogu ili se teško izbore sa stresom dečjeg kancera

  • “Znam kako se osećaš.“

Ovo možete reći samo ako i sami imate iskustvo sa dečjim kancerom, jer niko ne može da razume bolje od onoga koje isto iskusio.

  • „Oni ovih dana rade takve divne stvari da spasu decu sa kancerom.“

ONI su neke organizacije, doktori, medicinsko osoblje, ustanove….

Čak i ako je prognoza dobra, ono što prolaze roditelji i dete, daleko je od divno.

  • „Pa, svi mi ćemo umreti jednog dana.“

Iako je to istina, roditelji bolesnog deteta ne treba da čuju ovakve „činjenice“.

  • „Imate još dece.“ ili „Hvala bogu da ste još uvek dovoljno mladi da imate još dece.“

Dete ne može biti zamenjeno.

  • „Hajde kaži šta tačno možemo da uradimo, kako bi pomogli .“

Mnogo je bolje dati konkretne predloge.

  • Ne pravite lične komentare ispred deteta kao što su „Kada će joj kosa ponovo narasti“, „Ona je mnogo smršala“ ili „Ona izgleda bledo.“

Ne govoriti uvek  i samo o bolesti. Normalni razgovori su dobrodošli.

  • Ne pitajte pitanja „Šta ako?“ kao što su: „Šta ako ne bude mogao da ide u školu?“ „Šta ako osiguranje ne pokriva ovo?“ „Šta ako umre?“

Zabrinutost je prisutna i bez vaših pitanja

  • Priče onih koji su izgubili svoju decu ili se nose sa dugoročnim neželjenim efektima ne bi trebalo deliti sa roditeljima dok su u toku lečenja.