Višnjička 28, Beograd, Srbija
(+381) 011 405-9414 roditelji@cikaboca.org

Noga boli, dete se udarilo!!!

Bolni otok sa leve strane kolena, leve noge. Dete od 13 godina. Možete pomisliti samo da se dete igralo, ili pri igri udarilo. Većina dece radi iste stvari. Igraju se, padaju….

Kad otok ne prolazi, odete kod ortopeda. Napravi se rentgenski snimak. I dalje mislite samo da je povreda, koja se „zakomplikovala“. Onda doktor kaže, „znate mi bi ovo na naš konzilijum, da pogledaju i druge kolege“.  Malo se prepadnete, slutite da je nešto ozbiljnije, al i dalje ne pomišljate da se radi o bilo čemu drugom sem o većoj povredi.

Dete je samo na dečjem odeljenju u prepunoj sobi. Šok za inače zdravo dete, koje nije nikada ni bilo u poseti nekome u bolnici. Noga boli i dalje. Kod deteta možete samo u posetu od sat-dva. Agonija.

Pošto se sumnja na malignitet pojavila, tada sledi, po preporuci konzilijuma, magnetna rezonanca. Snimak magnetne rezonance potvrđuje sumnje doktora, al da bi se sumnje potvrdile ili otklonile, potrebno je da se uradi i biopsija. Zbunjeni, uplašeni, krećete da zovete kao sumanuti razne doktore i ljude koji se raspituju za vaše dete. Znate da postajete dosadni, al vama se ništa strašnije nije moglo desiti. Detetova bolest, i to još kakva!  A dete i dalje ima bolove u nozi. Iznutra se raspadate, a morate da ostanete fokusirani. Šta sad reći detetu, šta mu je? Ciste? Ciste i doktori pominju. Tumorom se smatra svaka izraslina. Dobro! Sami sa sobom ne možete da se pomirite da je možda i ono drugo.

Dani prolaze sporo. Odradi se biospija. E, a onda čekate rezultat. Znate da mora da se čeka 10-tak dana, a čini vam se kao 10 godina. Stigao nalaz sa biopsije….Čekate konzilijum na odeljenju koštanih tumora, u uskom, malom hodniku, napeta tišina, i vreme koje užasno sporo prolazi. Poziva vas doktor u sobu i saopštava konačnu dijagnozu. Šok, jer se nadate do samog kraja, da to nije to. Trudite se da budete skoncentrisani i čujete važne stvari u vezi daljeg lečenja. Pola čujete, pola ne čujete. I neke papire treba završiti sa osobljem posle toga. E toga se i ne sećam, al se sećam dodira po ruci jedne sestre, koji je bio lekovit!

Sećam se da smo muž i ja plakali ispred bolnice. Telefon je zvonio i zvonio. Pokušavamo da se prilagodimo situaciji. Pošto je dete kući, mi sada smišljamo način kako detetu reći šta mu je, i kako objasniti dalji tok lečenja. On nije ni mali, a ni veliki. !?

„Imaš tumor, koji se leči tako što ćemo za koji dan u drugu bolnicu. Tamo ćeš dobijati infuzije od kojih će ti biti loše, a i kosa će da opadne. Kažu da će već posle prve infuzije bolovi prestati. Dva-tri meseca sa prekidima ćeš primati te infuzije, a onda operacija, pa opet infuzije. Sve će trajati od 10 meseci do godinu dana.“ Ni sami ne znamo kako će sve izgledati.

Dete se rasplače. Nepoznato sve. U trenutku je najzabrinutiji da li će moći da se bavi sportom. Mi pričamo da uvek ima sportova kojim će moći da se bavi. Streljaštvo, plivanje,…

Nažalost, kao i u većini drugih bolnica u našoj zemlji, ne postoji psihološka pomoć pri saopšavanju dijagnoze.

Kažu da treba biti što iskreniji sa detetom. Način na koji ćete saopštiti detetu zavisi od uzrasta deteta, od vašeg odnosa sa detetom. Svi smo različiti i različito se nosimo sa novonastalom situacijom. Treba se što pre sabrati, i posvetiti detetu. Svoje strahove i suze ne treba ispoljavati pred detetom, jer je dete najpogođenije i time samo pojačavate detetov strah.

PRE SVEGA TREBA ZNATI DA SE DEČJI TUMORI (KANCERI) RAZLIKUJU OD TUMORA KOD ODRASLIH. BOLJE SE LEČE I PROCENAT IZLEČENJA JE DALEKO VEĆI NEGO KOD ODRASLIH.

Dođe i dan kada treba da se premestite na IORS (Institut za onkologiju i radiologiju Srbije, mesto gde se Hemioterapiom leče koštani tumori).

Lepo uređeno odeljenje pedijatrijske onkologije. Ćelava deca, prikačena za pokretne aparate iz kojih curi neka terpaija. Opet papiri, razgovori sa osobljem, šta i kako dalje. Analize krvi. Početak prve hemioterapije. Nemate pojma šta vas sve očekuje. Počinju mučnine. Detetu je od leka loše. Posle nekoliko dana primanja terapije, otpust. Uputstva šta, kada, kako. Dete se ne oseća dobro od leka. Ja u čudu pitam, da li su oni sigurni da on takav može kući. Nekako dođemo kući, stani, kreni u naletima mučnine, al stigosmo. Menjamo dnevnu rutinu. Molimo dete da jede, da pije, bilo šta…. Čitamo, istražujemo šta sada. Organizujemo vađenje krvi. To sada mora na određeni broj dana i stalnu komunikaciju sa pedijatrima sa IORS. 21-vi dan od terapije, kreće da ispada kosa. Jastuk pun dlaka. Mašinica i šišamo se, zbijamo šale na račun ćelavosti.  Bolovi u nozi prestaju.

Krećemo na drugu hemioterapiju. Drugi lek. Nema mučnine, al piški fluorescentno žuto!!! Sada znamo daje to sve normalno Duže je u bolnici.

Sada ste već u nekoj rutini. Sve je drugačije i bolje nego na samom početku.

Više ništa nije strašno. Bitno je da dete ima podršku u vama i da mu se nađete u svakom trenutku.

Nije ništa lako. Al se mora ići napred. Misliti pozitivno. Uključiti ako je moguće celu porodicu, da vam pomogne.

Pričajte sa drugim roditeljima. Tuđe iskustvo je lek za dušu.

Najčešće dileme su oko korišćenja dodatnih „prirodnih“ preparata sredstava za imuni sistem. Time vas ljudi oko vas, iz dobrih namera u početku zatrpaju raznim informacijama. Uvek se morate konsultovati sa doktorima koji leče vaše dete. Ni u ishrani ne treba forsirati neke namirnice. Poštujte principe zdrave ishrane, koja se inače propagira i bez ove bolesti.

Već više od godinu dana je lečenje iza nas. Redovne kontrole. Uživanje u svakom danu. Neke stvari se zaboravljaju. Mi više nismo isti. Promeni nas detetova bolest. Postanemo bolji. Niko ne može bolje da vas razume nego roditelj koji je sve već prošao sa svojim detetom.