Čika Boca

martina

Da li znaš šta je najlepše na svetu?

Martina Malešev je rođena 23.08.1988. u Pančevu.

2004. godine dijagnostikovan je RABDOMIOSARKOM. Lečila se na Institutu za Onkologiju i radiologiju u Beogradu. Otpuštena kao neizlečena, a šest godina kasnije, danas, 2011 godine apsolvent Srpskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu, u Beogradu.

2005.godine izdaje svoju prvu knjigu “Nekom ko to nije zaslužio“, u dva izdanja.

2008.godine izdaje „Da li znaš šta je najleše na svetu?“ uz pomoć centra za talente „Mihajlo Pupin“ iz Pančeva.

Jedno veliko hvala Martini jer želi, na ovaj način, da sa nama podeli delove knjige „Da li znaš šta je najlepše na svetu?“ Knjige više nema u prodaji, prikupljamo sredstva za drugo izdanje.

 

„Da li znaš šta je najlepše na svetu?“

…….Za Tanju, i sve one koji nisu imali tu sreću da prežive…

 „ Pamtim  ono  što  ne želim da pamtim.

Ne mogu  da zaboravim  ono što želim  da zaboravim “

 CICERON

Inspirisano istinitim događajima

 

Godinama me muči jedan san. U različito doba godine bar pet puta ja ga snivam, isti san. Volela bih da mogu da ga zaledim. Da zaledim taj lik, koji mi je ujutru mutan poput istopljenog stakla. Kao da želi nešto da me nauči. Borim se sama sa tim. I odlučila sam da prestanem. Da kažem papiru ono o čemu sam godinama ćutala…

Imala sam devet godina. Devojčica nešto mlađa stajala je nedaleko od mene:

„Ne boj se. Nemoj da vrištiš.“, rekla je, „dođi, hoću nešto da te pitam…”

Gutala sam suze… Nije bilo nikog, otkud ona?! Prišla sam joj drhteći od straha, šoka, suza… Veselim šapatom upitala je

DA LI ZNAŠ ŠTA JE NAJLEPŠE NA SVETU?

Teško je biti gledalac i uzburkati sva mora u sebi u pokušaju da se uhvati udica boja, koja će oslikati onu pravu stranu oluje na jednom moru. Teško je… Gotovo nemoguće. Ali, on je to zaslužio!

Slažući polako boje, usavršavajući crte, nižući iskustva, godine, prodrla sam u sećanje i stvorila sam sliku.  Možda ne kompletnu, ali sliku… Sve vreme kod sebe držala sam dragoceni delić muzeja njegovih osećanja. Bilo je to neprocenjivo blago, stisnuto mojim rukama, gledano detinjim očima i, konačno, tek sad shvaćeno. Da sam samo znala to što sada znam… Da je samo Bog imao više vremena, Anđeli više strpljenja… Možda ne bi… Ne mogu da počnem…

Bile su to godine pustinje iz koje nisam znala da izađem. Bila sam izgubljena. Svaki spomen na to, bio je kao udarac kopitom u srce. Moje galopirajuće srce prosto je zastajalo na svaki naredni bol. Kao da me je zaista udarilo konjsko kopito, i, na trenutak, bila bih mrtva. Svaki put. Vremenom, ljudi se menjaju, slike blede, kiše se stišavaju. Godine nas preobražuju u čoveka sa većim potrebama i nekom svakodnevnom borbom, protiv nečega ili za nešto. Ali, ostaće i uvek ostaje, komad stakla zariven u prostoru. Kao ogledalo naše duše. To zovemo sećanjem… Čudno je to. Znamo mu ime, susrećemo se često, a ipak ne možemo da mu kažemo: „Ostani. Počni da živiš!“ Ono je kao duh, koji je samo naličje nekog života.

Sećam se, bio je lep dečak. Čak, izuzetno lep. To su mu često govorili. Pamtim svoju blagu ljubomoru zbog toga. Dok je on bio lep ja sam oduvek bila samo slatka. Kako nešto poput čokolade i umetničkog dela može da se poredi?! Bio je veoma pametan, znam da jeste, ali, nije želeo to da pokazuje. Krio je to u svojoj duši kao da nije njegovo. Hteo je da se stopi sa „uspavalim“ vršnjacima. Tada čak nije ni znao da „buđenje“ donosi bol, ali i obasjava vidik pravom svetlošću, razjašnjavajući  umetnost življenja. Ali, u tom dobu, koje odvaja dete od odraslog coveka, ljudi su obično usnuli. Zaslepljeni maglom nesvesnog međusobnog takmičenja i ciljem da budu lepši, bogatiji, luđi, uspešniji. Obično je potrebno bolno iskustvo da im otvori oči. Ali pojedinci čak i tada puštaju da im život „mudro“ prolazi, dok oni dremaju. Tada on nije umetnost, već senka pravog života. Sva ta osećanja, bol, misli, kao da su bile tuđe. Kao da ih je ukrao. Poput lopova, svoj svežanj tajni odneo je sa sobom, duboko sakriven u sebi. Ali nije mogao sve da sakrije, nešto iz tog svežnja ja sam pronašla…

Njegovo ime bilo je VANJA. Imao je zaista puno prijatelja, ali to nije bila ona vrsta prijatelja koja ume da razume daljinom i ćutanjem. To je bila grupa vršnjaka, nazvaću ih drugovima. Drugovi sa kojima je delio iste puteve. Imao je tad svega petnaest zrelih godina. Imao je za te godine dosta devojaka. To su bile devojčice, koje se u tom starosnom dobu nižu kao biseri, ne razmišljajući. Ali, za moju priču one nisu važne. Tada je bio u vezi sa jednom Anom ( ništa više neću reći, bilo bi suvišno). Trenirao je fudbal, dobro mu je išlo. Upisao je prvi razred elektrotehničke škole. Imao je predivnog oca, čiste, neiskvarene duše… I, iako će neko pomisliti da je to nemoguće, on je unikat čistoga srca. Bio je poput njega, kao sunđer za svu tugu, bes i razočarenja. Oboje su čuvali svoje prave vrednosti u kovčegu okovanom spoljašnjošću tela. Majka mu je umrla kad je imao deset godina. Za njega i oca to je bila klinička smrt u trenutku saznanja. Ali im je vrlo brzo vrela krv prostrujala kroz telo i počeli su da žive, praveći se da se ništa nije dogodilo. Ponovo upijajući sva osećanja duboko u sebe. I na kraju, kao treća najznačajnija osoba u njegovom životu bila sam JA. Ja, njegova mlađa sestrica, tatina princeza i mamin život. Imala sam tada, mislim… – sedam godina. Da, sedam. Bila sam kao mirna reka. Često bi starije žene već izgužvanog lica, dodirivale moje drhtavom rukom, govoreći: „Kao anđeo je!“, jer bila sam izuzetno tiha.

Ja bih se na to samo osmehnula. Verovatno zato što nisam ni imala šta da kažem, verovatno jer sam i ja kao i svi u mojoj porodici živela i krila blago tajni u svom unutrašnjem svetu. Polako, nesigurno, dopuštam sebi da izbijem u stvarni svet, što ne znači i bolji. Želim da učinim isto što i on – da pišem. Da olakšam sebi dušu. Možda bacam sidro u pogrešnu luku, ali svakako u onu do koje je najlakše stići. Znam da bih trebala da se poverim mom Milanu, želim to, ali još nije vreme. Razmišljala sam danima, i , kad sam konačno odlučila da se otvorim, odustajala sam ne želeći da ga opterećujem svojim već zastarelim problemom. Čak ni Nađi, mojoj najboljoj prijateljici kojoj uvek govorim svoje sitne poroke i radosti, nisam rekla. Plašila sam se, priznajem. Jer analizirajući ljude, otkrivam da postoje reči koje kada se izgovaraju, čine se kao četkica koja slika po platnu. Strpljivo i precizno. I tajne koje se otkrivaju tad kada je izabrani momenat, spektakularno tih i velikodušan. Ako je pogrešan, reći će mi da zaboravim, a to je ono što me muči. Zaborav. Postoje ljudi kao ja, oni koji sitnice pretvaraju u stvari izuzetne važnosti ili koji pak značajne, ali ružne događaje, pamte čitavog života. Ili je to samo posledica pretrpelog šoka u detinjstvu?! Sa druge strane, postoje oni, koji nikad ne vide male stvari, nikada ne pamte mudre reči, nikada ne brinu o budućnosti i lako zaboravljaju ono što žele. Da li ja treba da budem srećna što imam tu svest i što predstavljam živi rebus??? Ili su oni koji iako nemaju svest i dubinu, i ostaju ravnodušni, možda srećniji?! Ne znam…, ali osećam tu blokadu i ne mogu da govorim o tome. Neka pročita bilo ko, ali reči neće preći preko mojih usana, već hartije. Tako je lakše…

……………………………………………………………..

Bookmark and Share

Author: Tata Vladimir

Tata Vladimir je tata Miloša i Uroša. Predsednik je udruženja "Čika Boca".

One Comment

  1. Da li moze da se naruci Martinina knjiga preko interneta ili mora da se ceka drugo izdanje? Hvala