Podrška

za adolescente i mlade suočene sa rakom i njihove porodice

Čitaš sve o: ŠKOLA I POVRATAK U ŠKOLU

ByAdministrator

Život posle lečenja tumora kod dece!

Problemi u učenju tokom lečenja i posle lečenja

Lečenja raka kod dece i adolescenata se odražava na proces učenja: nemogućnost redovnog odlaska u školu, gubitak energije, koncentracije… U slučaju tumora mozga sve može biti još drastičnije. Terapije nekada utiču na memoriju i pažnju. Roditelji primećuju i skreću pažnju učitelju na probleme koje dete ima, i naravno učitelj uvek može da primeti još neke probleme koje dete ima tokom učenja.

Šta povećava rizike u problemima učenja?

Faktori koji mogu da povećaju rizik u poteškoćama u učenju:

  • Dijagnoza u ranom uzrastu
  • Izostajanje iz škole
  • Problemi u učenju i pre dijagnoze
  • Gubljenje energije (snage) kao posledica lečenja
  • Problemi sa sluhom i vidom kao posledica lečenja
  • Fizički nedostaci kao posledice lečenja
  • Oštećenje centralnog nervnog sistema kao posledica lečenja

Da li deca i tinejdžeri sa određenim tipovima tumora imaju veći rizik za poteškoće u učenju?

Da, deca i tinejdžeri sa određenim tipovima tumora imaju veće poteškoće sa učenjem i koncentracijom.

  • Tumor mozga
  • Tumor koji uključuje oči i uši
  • Akutna limfoblastična leukemija (ALL)
  • Non- Hodgkin  (NHL)

Koji lekovi (citostatici) povećavaju rizik za probleme u učenju i problemima sa koncentracijom?

  • Methotrexate – ako se daju velike doze infuziono ili injekcijom kao spinalna tečnost
  • Cytarabine – infuziono ako se daju visoke doze
  • Operacija mozga
  • Zračenje sledećih područja: Mozak, uši- infratemporalni deo, Zračenje celog tela
  • Cisplatin ili carboplatin (može da ima posledica na sluh)

Koji testovi se preporučuju?

Svaka mlada osoba koja prođe proces lečenja, i kao posledicu lečenja ima probleme u učenju, trebala bi da prođe neuropsihologičke testove. Ovi testovi treba da mere IQ i osnovne školske sposobnosti, zajedno sa detaljnim informacijama kako dete napreduje.

I kada je sve u redu, i roditelji i učitelji moraju biti na oprezu.

Koji problemi u učenju mogu da se manifestuju?

Najčešći problemi:

  • Pisanje
  • Čitanje
  • Vokabular (fond reči)
  • Matematika
  • Koncentracija
  • Dužina pažnje
  • Sposobnost da se predviđeni zadaci završe na vreme
  • Izračunavanje (sposobnost da se zadaci rade u više nivoa)
  • Planiranje
  • Organizacija
  • Rešavanje problema
  • Socijalne veštine

Pomaganje u problemima u učenju?

ByAdministrator

“Znam, mogu, želim” u Medicinskoj školi u Zemunu-29.9.2016.

Naš projekat “Znam, mogu, želim” koje finansira Ministarstvo omladine i sporta RS, trajaće do februara 2017. godine. Ima za cilj edukaciju mladih u srednjim školama Beograda o diskriminaciji i smanjenju socijalne distance sa vršnjakom koji je zbog lečenja od raka “drugačiji”. Naravno da mlade edukujemo i o dečijem raku, ali nam je cilj pre svega na inkluziji posle završenog procesa lečenja. Radionice vodi vršnjački tim Mladica, kao edukovana grupa mladih sa iskustvom lečenja.

Reakcije sa “terena” su uvek malo drugačije od procenjenih i očekivanih reakcija. U našem slučaju prevazilaze očekivanja u smislu da su i nastavnici od početnog rezervisanog stava, očekujući tužne i emotivne priče o “jadnoj deci”, iznenađeni i uvek nam ostave otvorena vrata za nove posete, jer priča o diskriminaciji je primenjiva na svu drugu decu/tinejdžere koja su iz nekog razloga diskiminsana.

Javno želim da pohvalim vršnjački tim Mladica koji svojom neposrednošću i uz potrebna znanja i veštine zna da prenese snažnu poruku i da vršnjacima ponudi i drugi ugao gledanja, da ih ulaskom u “tuđe cipele” podstaknu empatiju za “drugačije”.

collage

ByAdministrator

Vršnjački tim Mladica na delu

14192186_1118792001509251_4230766819715830870_nU okviru projekta “Znam, mogu, želim”, koji finansira Ministarstvo omladine i sporta, od početka školske godine obišli smo 2 srednje škole u Beogradu, Srednju medicinsku školu na Zvezdari i Dvanaestu beogradsku gimnaziju.

Vršnjački tim je kroz 9 radionica imao priliku da sa 240 srednjoškolaca priča o tome kako se njihovi vršnjaci osećaju posle dugog odsustvovanja iz škole, šta ih brine, kako uspevaju da prevaziđu neke teške situacije, i naravno o samoj bolesti. Naš vršnjački tim je veoma zadovoljan, jer ovim radionicama uspevaju da promene neke stereotipe i predrasude koje su uvrežene u našem društvu kada se radi o osobama lečenim od raka. Stručni saradnici škola, pedagozi i psiholozi nas najpre prime sa rezervom, jer očekuju neku “crnu priču” o raku, a po završetku radionica, ostavljaju nam otvorena vrata za nove posete i razgovore.

“Ovo je univerzalna priča, ne mora da se odnosi samo na decu koja su lečena od raka, već na svu decu koja su iz nekog razloga drugačija”- stručni saradnik u gimnaziji. 12tllllla

 

 

 

ByAdministrator

Projekat „Znam, mogu, želim“

Naš projekat „Znam, mogu, želim“ je odobren za finansiranje i realizaciju u okviru Javnog konkursa za programe i projekte podrške mladima u obrazovanju, vaspitanju, bezbednosti, zdravlјu i participaciji Ministarstva omladine i sporta RS.
Projekat se bavi vršnjačkom edukacijom mladih o važnosti njihove uloge (senzibilizacija) u inkluzivnom precesu mladih lečenih od raka i podučavanje strategijama pružanja podrške. U nedostatku sistemskog programa koji bi ublažio negativne posledice nagle tranzicije „iz bolnice u školu“ mladih koja su se lečili od raka, osmislili smo program koji priprema učenike srednjih škola za inkluziju lečenih učenika u školu nakon lečenja od maligniteta. Edukacijom matične sredine o važnosti njihove uloge u procesu inkluzije diskriminisanih (po bilo kojoj osnovi) učenika, stvaramo uslove za uspešniju socijalnu reintegraciju učenika koji se nakon dugotrajnog lečenja vraćaju u školu.

logo

Logo-png-Čika Boca (ID 637)

ByAdministrator

#SamoKažem pred nastavnicima – očekivanja i reakcije

U protekle 3 godine smo kroz mnogo radionica, fokus grupa, istraživanja, razgovora sa psiholozima, neformalnih razgovora SLUŠALI našu decu. Čuli smo ih. Želimo da ih i svi drugi ČUJU. Oni su imali poverenja u nas kada smo radili intervjue o povratku školu, i iskreno su pričali svoja iskustva po povratku u školu. Oni su imali hrabrosti da iskreno ispričaju svoje iskustvo. Od vas tražimo samo vreme da ih poslušate. Ne treba da budete hrabri da pogledate, jer ni jednog trenutka se ne priča o bolesti, već o odnosu vršanjaka i nastavnika prema njima po povratku u školu posle lečenja. Rak je povod za nastajanje filma.

DSCN0717 DSCN0722

Njihove priče su priče svih onih koji se diskriminišu iz raznih razloga i od strane vršnjaka i nastavnika. Kroz film želimo da vam predočimo da nekada i najbolja namera može biti kontraproduktivna. Zato vam filmom #Samokažem i uz Priručnik “Povratak u školu” nudimo alate koji će vama dragi nastavnici pomoći da deci omogućite što bezbolniji povratak u školu. Verujemo da ćete se sem profesionalno i kao ljudi oplemeniti radeći sa ovom decom, koja su pre svega deca.

Vršnjacima deteta koje se vraća u školu je potrebno otvoreno reći stanje stvari, i precizne i tačne informacije. Deca savršeno dobro znaju kako reagovati u određenim situacijama kada imaju jasne informacije. To se i vidi na crtežima koje su nacratala deca deci koja se trenutno leče.

11233168_940614852660301_8018246679530700949_o 12314206_940614825993637_7008602446360068695_o

 

 

 

ByAdministrator

#Samo Kažem #Povratak u školu

Kako i zašto je nastao film #Samo Kažem?
Iz nefomalnih razgovora sa decom i mladima o iskustvima povratka u školu nakon lečenja od maligniteta, saznali smo puno o problemima sa kojima su se susretali, ali i načinima kako su oni mogli slikada se umanje ili sasvim preduprede.
Ne toliko dugotrajno odsustvovanje iz škole, koliko činjenica da dete nakon povratka izgleda ili se ponaša drugačije od vršnjaka je nešto što provocira snažnu stigmu. „Drugačiji“ učenici/ce nailaze na nerazumevanje drugih učenika, neretko i nastavnika/učitelja, bivaju etiketirani što značajno otežava proces inkluzije i psihosocijalne rehabilitacije. Društvo je nezaobilazni faktor u procesu ozdravljenja-kod dece i mladih, vršnjačka grupa u školi je ta koja u velikoj meri može da utiče na „osećaj normalnosti“ koji im je preko potreban nakon dugotrajnog lečenja od hroničnih bolesti i odsustvovanja iz njima poznate socijalne sredine. Upoznavanjem matične (u ovom slučaju, školske) sredine sa važnošću njihove uloge u procesu inkluzije diskriminisanih (po bilo kojoj osnovi) učenika, možemo stvoriti uslove za uspešniju socijalnu reintegraciju učenika koji se vraćaju u školu, ali i na razvoj kohezivnosti postojećih grupa (odeljenje učenika, nastavnički kolektiv, roditelja).

Collage mix*AKCIJA Čika Boce u okviru projekta „MREŽA PRIJATELJA INKLUZIVNOG OBRAZOVANJA“ (www.mpio.rs).
Slušajte i čujte decu.

ByAdministrator

Dragi roditelji olakšajte detetu povratak u školu!

Šta je inkluzivni program „Povratak u školu“?

To je program koji za cilj ima pomoć pri socijalnoj reintegraciji dece u njihovu matičnu sredinu-kmms-180714-200onkretno ovim projektom smo se usmerili na školsku sredinu.

Dvostrana podrška-detete i roditelja, ali i sredine (svih učesnika-nastavnika, vršnjaka i preventivno i roditelja vršnjaka iz odeljenja).

Ovakvi programi se primenjuju u svetu još od 80 tih godina i daju vrlo dobre rezultate.

Zašto su potrebni ovakvi programi?

Sa porastom stope preživljavanja pedijatrijskih onkoloških pacijenata poslednjih 50 godina, u svetu je prepoznata potreba razvijanja psihosocijalnih programa podrške tokom socijalne inkluzije, a ne samo tokom lečenja, kako bi se umanjile posledice lečenja i apsentizma (izostajanje) iz škole.

Lečenje maligniteta traje od 6 meseci do 3 godine. I u najboljem slučaju kada je aktivno lečenje završeno nakon 6 meseci, tako velika pauza u pohađanju nastave već ostavlja posledice. Dete gubi veze sa vršnjacima, osećaj postignuća. Vraćanje u školu je prilika da se fokus sa negativnih, stresnih aspekata bolesti i lečenja prebaci na zdrave aspekte života. S druge strane taj proces nosi i rizik od potencijalne retraumatizacije dece i roditelja. Zbog toga je važno da ovakvi programi podrške prilikom socijalne inkluzije postoje.

Faktori koji otežavaju uspešan povratak u školu?

Najveći problem je nedostatak komunikacije između porodice lečenog deteta, nastavnika, medicinskog osoblja. Naša uloga je da nadomestimo nedostatak te komunikacije.

Pored tog opšteg problema, kod dece, roditelja, nastavnika i vršnjaka iz odeljenja možemo izdvojiti i druge ometajuće faktore koji su specifični samo za njihovu grupu.

1. Problem u vezi sa roditeljima

Proističi uz brige za zdravlje deteta i separacionih strahova. Reakcije rditelja mogu biti različite: često roditelji sami odlažu polazak deteta u školu ili imaju problema u odluci sa konzistentnošću u odluci da dete redovno ide na nastavu (nisu dovoljno istrajni u odluci da dete redovno pohađa nastavu i da izostaje samo onda kad je te realno opravdano). Neki roditelji, pogotovo u manjim sredinama, nerado pričaju ili čak sasvim skirivaju činjenice o prirodi bolesti od koje je dete je bolovalo, iz straha da će to izazvati nagativne reakcije vršnjaka i nastavnika.

2. Problemi u vezi sa nastavnicima

Nastavnici maju vrlo malo ili ni malo znanja o dečjem malignitetu, lečenju i prognozama za izlečenje. Od njih se očekuje da preuzmu deo odgovornosti za brigu o zdravlju deteta (dok je na nastavi), a nemaju potrebne veštine i znanje, niti su emotivno pripremljeni za suočavnje sa takvom odgovornošću. Najčešća njihova reakcija je da onda postanu suviše popustljivi prema detetu u ocenjivanju njegovog akademskog postignuća, generalno postavljaju niže standarade za lečenog učenika/učenicu. Iako oni imaju dobru nameru, to proizvodi dvostruko negativne efekte: s jedne strane detetu šalju poruku da ne mora da se trudi, što dodatno urušava već narušeni sliku o sebi koje dete ima, a s druge strane vršnjaci mogu negativno reagovati na povlašćeni status tog deteta i socijalno ga izopštiti iz nefomalnih vršnjačkih grupa.

3. Problemi u vezi sa vršnjacima

Takođe nedovoljno znanje o malignim bolestima, što znači puno predrasuda i pogrešna uverenja koja mogu da utiču na njihov odnos sa sa lečenim drugom/drugaricom. Ti strahovi i uverenja se razlikuju u odnosu na uzrast dece. Mlađa deca veruju da je malignitet prelazan kao i grip ili često da su lečena dece nekim lošim ponašanjem izazvala pojavu bolesti, da su oni odgovorni za to. Kod starije dece, adolescenata, stahovi su vezani za adekvatan pristup lečenim drugovima- njih brine kako da na adekvatan način pruže podršku svom drugu ili drugarici.

4. Problemi u vezi lečenog deteta

Lečeno dete često može da izbegava polazak u školu. Najčešći razlozi za to su: strah od zadirkivnaja ili odbacivanja od strane drugih učenika zbog promena telesnog izgleda, strah da neće moći da prate nastavu zbog dugotrajnog odsustava i strah da ej došlo do promene  njihovog socijalnog statusa u okviru nefomalnih vršnjačkih grupa. Sve to zajedno može da razvije otpor kod učenika koje rezultira izbegavanjem nastave ili potpunog odustajanja od redovnog školovanja.

Da bi smo predupredili sve ove različite probleme, osmislili smo program koji je prilagođen osobenostima svake ciljne grupe. Nakon razgovora sa lečenim učenikom i njegovim roditeljima u cilju razvijanja plana akcije, naš tim koji čine dva roditelja deteta ranije lečenog od maligniteta i stručni saradnik-psiholog, infomišu nastavnike i drugo relavantno vannastavno osoblje škole (psihologa, pedagoga, direktora škole) o potencijanim poteškoćama sa kojima mogu da se sretnu u radu sa lečenim učenikom ili reakcijama vršnjaka iz odeljenja. Top prilikom dobijaju savete i uputstva o intervencijama koje je u tim konkretnim situacijama poželjno sporvesti (kao prateći materijal dobijaju i priručnik za nastavnike “Povratak u školu”). Priprema vršnjaka iz odeljenja sprovodi se kroz radioničarski pristup (prilagođen njihovom kalendarskom uzrastu) u čijem izvođenju učestvuju i mladi survajveri, članovi neformalne grupe MladiCe. Činjenica da su voditelji radionice  uzrasno bliski učenicima iz odeljenja, umanjuje distanciranost između  “predavača” i “učenika” i povećava njihovu spremnost da integrišu nova saznanja u cilju veće otvorenosti prema lečenom drugu/drugarici. Pošto povratak lečenog druga na redovnu nastavu i sticanje novih znanja može kod vršnjaka iz odelјenja za pobudi spektar osećanja (radoznalost, uznemirenost, uzbuđenje, brigu itd.), organizujemo i razgovor sa roditeljima vršnjaka iz odeljenja sa ciljem da ih upoznamo sa aktuelnim promenama u odelјenju i ohrabrimo ih da otvoreno razgovaraju sa svojom decom o njihovim emocijama-pogotovo ako  deca budu inicijatori tog razgovora.

Uključivanjem različitih aktera koji mogu da utiču na proces resocijalizacije lečeneg deteta, njihovim edukovanjem i osnaživanjem, umanjujemo mogućnost pojave glasina, stigmatizovanja, socijalnog izopštavanja-svih onih fakotra koji negativno utiču na proces socijalne inkluzije deteta nakon lečenja. Povratak u školi za lečeno dete i njegove roditelje nija lak zadatak, ali ako na tom putu dobiju adekvatnu podršku sredine u koju se dete vraća, postaje puno lakši.

DRAGI RODITELJI, O PROGRAMU „POVRATAK U ŠKOLU“ SE MOŽETE RASPITATI U UDRUŽENJU PUTEM TELEFONA 0114059414 ILI PUTEM MEJLA NA RODITELJI@CIKABOCA.ORG

Dragi nastavnici, želeći da olakšamo proces povratka u školu deteta lečenog od maligniteta, pripremili smo priručnik, koji možete pročitati ovde.

U PROCES INKLUZIJE JEDNOG UČENIKA PUTEM OVOM PROJEKTA UKLJUČENO JE ČAK 70 UČESNIKA I NA TAJ NAČIN ŠIRIMO I SVEST O DEČJEM MALIGNITETU.

ByAdministrator

Upis u srednju školu!

Ostvarivanje prednosti pri upisu u srednje škole

Razrešismo i misteriju upisa u srednju školu.

Naša deca su prošla teška lečenja i sa manjim ili većim posledicama žive svoje dečije živote. Često u okruženju deca dožive surovost drugih, što iz njihovog neznanja, gluposti i samo njima poznatih razloga. Jasno je da ih život neće maziti zbog toga što su bili bolesni. I ne treba. Treba da žive normalno. Treba da ih sačuvamo od stresova. I Ministarstvo prosvete ima proceduru za decu sa zdravstevim problemima. To je sjajno. Međutim do tih informacija je vrlo teško doći. Neki čuvaju kao „tajnu“, na tu temu uvek nedorečeni i ma to ćemo mi da vam odradimo, a nema potrebe da vam niko to završava, jer postoji procedura i imate pravo na to.

  1. Do kraja maja tekuće školske godine je potrebno predati specijalistički uput (poznatiji kao zeleni) dobijen od izabranog pedijatra u matičnom školskom dispanzeru, i kopije medicinske dokumentacije (otpusne liste, izveštaji…) u nadležnu školsku Upravu. Dobićete potvrdu da ste predali dokumentaciju.
  2. U školskoj Upravi zaseda zdravstvena upisna komisija koja pregleda medicinsku dokumentaciju
  3. Posle 7 do 10 dana (prva polovina juna)  vas iz školske Uprave pozovu i obaveste da li dete ima pravo na prednost pri upisu. (uglavnom sva deca sa malignitetom imaju prednost)
  4. Završni maturski ispit je obavezan
  5. Kao i svi drugi koji su polagali ispit, sledeći korak je popunjavanje Liste želja
  6. SAVET: pošto na listama želja može da se popuni 20 želja, i najčešće opet zbog  loše komunikacije škole-Ministarstvo-škole , u školi se insistirana na popunjavanju svih 20, a u školskoj upravi je sasvim dovoljno staviti samo jednu želju, iako će dete možda biti neraspoređeno.  Prihvate oni sve, al je naše iskustvo sa lica mesta da je dovoljna jedna želja, i tako kažu u Ministarstvu pravilnije i verovatno jednostavnije.
  7. Kada izađu rang liste po školama (dan pre prvog upisnog dana) videćete da li je potrebno da idete u školsku Upravu.
  8. Ako idete, idete sa potvrdom koju ste dobili prvi put u Upravi
  9. Proverava se ustvari da li je prva na listi želja ona koju je dete zaista htelo, i istog dana opet zaseda zdravstvena upisna komisija, koja vas obaveštava kada sutradan dolazite po rešenje  o ostvarivanju prava na upis pod posebnim uslovima
  10. Uz taj papir, naravno nosite i sve druge papire koji su potrebni za upis u školu, o čemu ste već obavešteni u školi.

SREĆNO !!

Adrese školskih uprava po okruzima možete pronaći na  sajtu Ministarstrva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja RS u odeljku kontakti. .

 

 

 

ByAdministrator

Škola..da..ne..ko misli na to?

Jedna od ozbiljnijih tema vama i vašem detetu koja vas prati u toku lečenja, a dete vam je školskog uzrasta je i ŠKOLA. U početku vas neće puno zaokupljati, ali neke vaše rođake i komšijama hoće „i kako on sada sa školom?“, „pa kako ćete sada u školu?“ „a koji su vam planovi u vezi škole?“ Bez obzira na, vama, nepotrebna pitanja zabrinutih poznanika doći će trenutak da se i vi priupitate isto. Mi jesmo. Ne iz razloga zabrinutosti šta će i koliko trpeti njegovo obrazovanje nego nam je cilj bio da sve crne misli vezane za bolest i lečenje pokuša da zameni razmešljanjem o temama malo drugačijim; kontinenti, biljake, jednačine i padeži,… koje su, koliko god zvučalo i čudno, ipak lepše od metotreksata i nesnosne mučnine. Na kraju se ispostavilo i kao ispravno.

Skrenuti detetu misli koliko god je moguće i vratiti mu osećanje da je ovo samo jedna neravnina na životnom putu o koju je zapelo i da će kada sve prođe nastaviti da sa svojim dugarima da smišljaju nove  smicalice nastavnicima i profesorima, bila je jedna od razmišljanja Dragane i mene.

Miloš je tada trebalo da pohađa sedmi razred osnovne škole. Vaše misli su opravdane, lečenje traje dugo, ali i ono će proći. Dete ima sva zakonska prava da se školuje kako god i koliko god je to moguće. Pogotovo ako je deo osnovne škole. Postoji i nešto što se zove „Preporuka“ ministartstva Prosvete o školovanju naše dece, ali sve je to samo jedan papir.

U Beogradu funkcioniše osnovna škola „Dr Dragan Hercog“, ljudi je zovu bolnička škola. Inače to je škola namenjena deci sa posebnim potrebama i kao takva njeni nastavnici redovno drže časove u svakoj ustanovi u kojoj se deca leče, bez obzira na vrstu bolesti. E sad gde se vi sada u sve to uklapate, odnosno gde ste tu vi, vaše dete i OŠ „Dr Dragan Hercog“?

Za nastavak školovanja vašeg deteta mogućnosti su sledeće:

*Vaše dete može da nastavi da pohađa školu u koju je i do sada išlo. U dogovoru sa školom možete voditi dete na nastavu kada je ono za to spremno odnosno kada dete nema tegobe koje ga u tome sprečavaju. Ovo je dobar socijalni momenat jer tako nastavljaju da održavaju kontak sa svojim vršnjacima.

U dogovoru sa nastavnicima vaše škole dogovorite dolazak nastavnika vašoj kući, naravno, u onim trenucima kada se dete oseća dobro i spremno da sasluša kraće ili duže predavanje. Dok god traje hemioterapija imuni sistem vašeg deteta je ugrožen, pad leukocita, trombocita i u opšte loše krvne slike, pa tako i kontakt sa drugom decom ili ljudima mora biti sveden na minimum.

*Nekada škola i roditelj odluče da dete ponovi razred. Za mene lično je to pogrešno.

Na kraju školske godne opet u dogovoru sa školom dete može izaći na tako zvani razredni ispit i na taj način polagati godinu. Često je ovo dosta sresno za dete. Jer sažimanje velikog gradiva u kraćem vremenu ipak nije najidealnije rešenje.

*I na kraju „Dr Dragan Hercog“ škola. Jedina mana škole je njena funkcionalnost samo u Beogradu. Bez i malo problema i dodatnih pitanja vaše dete može da sluša časove nastavnika jer je škola prisutna u svakoj bolnici i u određeno vreme. Naše iskustvo sa školom i njenim nastavnicima je veoma pozitivno. Miloša smo ispisali iz njegove matične škole i upisali u školu „Dr Dragan Hercog“. Procedura je jednostavna jer svu papirologiju ispisa i upisa odrade same škole. Jedina veća aktivnost je, ako želite, podnošenje zahteva za kućnom nastavom gradskom sekretarijatu za obrazovanje u  Kraljice Marije 1, Beograd. Koja papirologija je sve potrebna sada smo već zaboravili, ali obimna nije bila, a naglašavanjem detetove bolesti nekada se nađete i u čudu ljubaznošću zaposlenih. Sekretarijat veoma brzo pošalje komisiju od dva lekara vašeg Doma zdravlja i za par dana rešenje na vaš zahtev stiže na kućnu adresu.

Nama je, rešenje o odobrenoj kućnoj nastavi stiglo relativno brzo. U telefonskom razgovoru sa pedagogom škole dogovarate dolazak nastavnika, a kasnije kada upoznate nastavnike i dobijete njihove brojeve telefona dogovorate vreme dolaska nastanika pojedinačno.

Opet, naravno, sve zavisi od mogućnosti i stanja vešeg deteta i rasporeda časova škole. Ako je detetu loše potpuno je razumljivo da je nastavu nemoguće održati. Ipak kraća nastava i lakši domaći zadaci našem Milošu su skretale misli od bolničkih iskustava i redovne mučnine.

Dan po dan, nedelja po nedelju i sedmi razred je završen a i lečenje.

Svako dete je jedinstveno i svoje pa tako i njegova volja i želja da školicu uči, ali jedno je sigurno, svaka radnja koja će ga odvraćati od ružne realnosti kao i svako naše ponašanje koje će mu govoriti da se ne razlikuje od druge dece barem za milimetar će doprineti uspešnom izlečenju i oporavku vašeg deteta.

Veliki pozdrav svim zaposlenim u školi „Dr Dragan Hercog”.

Miloške je danas srednjoškolac, a upis u srednju školu je već posebna priča.

Dragana i Vladimir