„Čika Boca je udruženje dece, roditelja, staratelja i prijatelja dece obolele od malignih bolesti.“

Lečenje naše dece je dugotrajno, neizvesno, iscrpljujuće i psihički i fizički i materijalno.

Roditelji dožive strašan šok kada dobiju, saznaju, dijagnozu svog deteta.

Život se preokrene potpuno. Dnevna rutina nije više ista. Prioriteti u životu su sasvim drugačiji nego pre bolesti. Sitnice za koje ste pre bolesti mislili da vam zagorčavaju život, posle izgledaju besmisleno. Svi oko vas su u šoku. Šok morate da pokušate da prevaziđete što pre, kako bi se posvetili lečenju.

Vaša osećanja su pomešana. Osećate strah, krivicu, ljutnju, tugu, nesigurnost. Sve su to normalne reakcije koje pogađaju roditelje u teškim vremenima. Vaše dete pogađaju jake emocije i potrebno je da mu pomognete da se izbori sa njima.

Najvažnije je zapamtiti da maligne bolesti kod dece i kod odraslih nisu iste.Statistika preživljavanja  ide drastično u korist dece, što se tiče izlečenja. Deca su čudesna. Mnogo se bolje nose sa svojom bolesti nego odrasli. Porodica je najvažnija u procesu lečenja i izlečenja. Pozitivan stav i verovanje u pozitivan ishod lečenja su jednako važni kao i terapije. Deljenje iskustava među roditeljima je lek za dušu. Uvek možete neke svoje dileme podeliti sa roditeljima koji su prošli lečenje. Vaše dileme sem vas niko ne može razrešiti, al tuđe iskustvo zna da bude dragoceno.

Znači topla reč, saosećanje, al i ne sažaljenje. Sažaljenje dolazi iz neznanja, ličnih strahova, predrasuda. To roditeljima i porodici može samo da ulije loše osećaje, slutnje i nemir. Taj strah kod drugih kada saznaju od čega vaše dete boluje je najčešće veoma očigledan i uznemirujući po vas.

Saberite se, gledajte da oko sebe imate pozitivne ljude. Distancirajte se od onih koji iz sopstvenih strahova  vas sažaljevaju. To opterećuje, a Vi ste za dete najvažniji. Osetićete se veoma često kao da je vaše dete vanzemaljac za okolinu, naročito kada ostane bez kose, i kada je bledo ili sa maskom preko usta. Niste vi u problemu, nego oni koji vas tako doživljavaju.

Niko nije kriv za detetovu bolest.

Nemojte se međusobno osuđivati. Vi ste ti koji najbolje poznajete svoje dete i njegove potrebe. Vi ste ti koji prvo treba sami sa sobom da prihvatite od čega vaše dete boluje. Kod nas postoji izuzetno ružna reč za bolest. Mi je ne volimo i retko je i teško izgovaramo i posle završenog lečenja. Dovoljno je način lečenja surov, i iz nekog možda inata ne želimo da koristimo tu reč koja zverski zvuči, a opet neki roditelji je iz inata i koriste kako bi je obesmislili.

Sa detetom treba biti iskren, sitne laži dolaze u obzir. Deca zaslužuju da ih mazite, naročito kada su bolesna, al uvek  imajte na umu da posle završenog lečenja dete se mora odvojiti od vas i da je život surov i ne staje.

Nikome od nas na početku lečenja nije padala napamet škola i učenje. Znajte da je posle nekoliko terapija, kada uđete u rutinu, škola vrlo korisna, kao način da se dete oseća korisnim i u korak sa svojom generacijom. Poenta je da dete zaokupite nekim aktivnostima, kako ne bi mislilo na lečenje, i bolne procedure i nuspojave terapija.

Bolest ne bira. Može da se desi svakome. Nije sramota što vam je dete ćelavo. Pomozite detetu da se lepo oseća. Igrajte se. Uživajte kad god  je moguće. Uključite sve članove porodice. Ako imate još dece, znajte da i to dete ili deca takođe imaju nedoumice u vezi bolesti i da treba da žive nekim uobičajenim životom za njih. Pričajte. Bolest ne pogađa samo dete, već celu porodicu. Probajte da živite punim plućima.

Strah je uvek  prisutan, samo nekada manje ili više.  Nedajte da vas nadvlada.

Ne ignorišemo činjenicu da nažalost ne izađu svi kao pobednici iz bolesti. Ne bežite od tih roditelja. To je isto kao kada i vas izbegavaju drugi. Njima je potrebna topla ljudska reč. Bolje ćete se osećati. Teško jeste, al je njima još teže.  Oni žele da podele sećanje na svoje dete. Kao što ni vaše dete nema zaraznu bolest (a osetićete se ponekad tako zbog drugih), tako ni njihov gubitak nije zarazan.

Iz svega izađemo drugačiji nego što smo bili pre detetove bolesti. Osećajnost, saosećajnost i gubitak predrasuda o mnogim streotipovima koji vladaju u društvu u kome živimo su tada vrlina i ne treba se stideti bilo čega što ostane kao posledica lečenja. Sve je pobeda nad zverskom bolesti. To nikada ne smete zaboraviti.

Niste sami.

Dragi roditelji, staratelji, prijatelji i svi oni koji su se kao deca lečili od ove ružne bolesti POZIVAMO Vas da nam se pridružite i ovaj sajt prihvate kao svoj i svojim tekstovima, bilo u obliku DNEVNIKA (Bloga), zanimljivih linkova ili PRIČA pomognete onima kojima reč ‘TUMOR’ postaje realnost..

Roditelji za roditelje

Dragana i Vladimir Radulović